Muzej zvuka – Šansone Žoskena de Prea

Kao i u slučaju misa i moteta ovog autora, čija se tačna atribucija i danas utvrđuje, njegov svetovni opus je takođe pod lupom istraživača, te se broj dela još uvek tačno ne zna. Izvodi ovih dela još su problematičniji nego kada je reč o duhovnoj muzici. Ono što se sa sigurnošću može reći jeste da su okosnicu Žoskenovog svetovnog opusa činile šansone. Ova dela, kompozitor je, čini se, pisao tokom čitave karijere, a najranije štampana dela potiču iz Petručijevih zbirki sa početka 16. veka, mada je ovaj italijanski štampar naknadno povukao neka od ovih dela, jer je Žoskenovo autorstvo bilo upitno. Šansone ovog autora objavljene su i u antologiji štampanoj u Augsburgu 1540. godine, dok je jedan od najpouzdanijih izvora Sedma knjiga Tilmana Suzata, koja je u potpunosti posvećena stvaralaštvu Žoskena de Prea i u kojoj se nalazi preko dvadeset ostvarenja ovog žanra. Ove zbirke svedoče da je De Pre bio podjednako inovativan kompozitor u ovoj oblasti, koliko i na polju misa, demonstrirajući patos i kompozicionu virtuoznost, koja se može porediti sa njegovim kasnijim motetima. 

Stil šansona ovog autora se menjao tokom njegove dugogodišnje karijere, ali je izvesno da su naranija dela pisana u stilu koji se razvio tokom 15. veka na francuskom i burgundskom dvoru, a koji je svoj vrhunac doživeo u radovima Benoa i Okegema. U ovom uglađenom dvorskom stilu akcenat je bio na eleganciji melodijskih linija i strukturi stihova, a manje na jasnoći deklamacije i ritmičkom ponavljanju. De Pre, međutim, u svojim delima obilato koristi imitaciju i ritmičko i melodijsko ponavljanje, podvlačeći razliku franko-flamanske škole na severu u odnosu na onu aktivnu na dvoru Luja XII. 

Kao umetnik koji je tokom svog života bio aktivan u različitim evropskim muzičkim centrima, De Pre je asimilovao i uticaje lokalne svetovne muzike, te se tako u njegovom opusu pojavljuju i italijanske frotole, od kojih je najpoznatija El Grilo (Cvrčak), koju ćete čuti i u večerašnjoj emisiji. I druga dela zabeležena na ovom albumu, svedoče o njegovoj sklonosti da koristi već postojeće materijale kao uzore za nastanak dela, i to vrlo često popularnu muziku njegovog vremena. Sam način korišćenja ovog materijala, sa druge strane, veoma je raznovrstan - ali ono što posebno iznenađuje jeste njegova sposobnost da najjednostavnije melodije koristi na kompleksan i umetnički uzoran način. Jedan od postupaka koji je posebno voleo bio je kanonsko tretiranje četvroroglasnog sloga, iako je često pisao i dela za pet i šest glasova. Kasnije tokom karijere, bio je skloniji slobodno komponovanim delima, ali je i u njima zadržavao jasnu aritkulaciju kao i povremenu upotrebu imitacije, čime je postavio temelje stila na koji će se nadovezati Adrijan Vilart.

Urednica emisije: Ivana Neimarević