Уметност интерпретације – Ванда Ландовска

Ванда Ландовска, пољска пијанисткиња и чембалисткиња, била је истински посвећеник и промотер овог старог инструмента, чијим залагањем је у првим деценијама 20. века дошло до обнове интересовања за чембало. Рођена у јеврејској породици у Варшави, са само четири године је почела да учи клавир, уписујући Конзерваторијум у овом граду као „чудо од детета” и студирајући у класама великих познавалаца музике Шопена. Усавршавање је наставила у Берлину и Паризу, са Морицом Мошковским, започињући веома успешну концертну каријеру на сценама широм Европе.

Ипак, према сопственим речима, музика Јохана Себастијана Баха је за њу била опсесија и веома рано, још као девојчица, схватила је „да клавир није инструмент Баха и његових савременика”. Када се са супругом, етнографом, преселила у Париз, са великом страшћу се посветила истраживању свих аспеката музике 17. и 18. века, посебно оригиналног начина интерпретације, постајући тако пионир историјски информисаног извођења. Њена намера била је да оживи звук епохе у којој су настала Бахова дела, те је истраживала музејске примерке чембала изложене у Паризу и 1903. први пут одржала реситал на којем је свирала на овом инструменту. Схвативши да је за промоцију чембала неопходно да има и одговарајући инструмент, почетком XX века успела је да наговори власнике „Плејела”-а, чувене фирме за израду инструмената са диркама коју је основао Игнац Плејел, да конструишу прво, савремено чембало. Са овим инструментом, 1909. године Ванда Ландовска је кренула на европску турнеју, покушавајући да промени мишљење публике о чембалу као „малом инструменту за кокетне комаде”. У интервјуу који је дала 1958. године Џеку Фајферу, присећала се како је практично свуда наилазила на отпор, јер је са једне стране била публика навикнута на звук клавира, а са друге сами извођаћи, који су одбијали нови начин интерпретације стандардног репертоара. Тако је остало забележено да је имала сукоб са Паблом Казалсом, виолончелистом и великим извођачем музике Јохана Себастијана Баха, коме је рекла: „Ти свираш Баха на свој начин, а ја га свирам на његов”.

Према речима Ванде Ландовске, у земљама у којима је постојала традиција извођења на трзачким инструментима као што су гитара и балалајка, публика је била отворенија према звуку чембала, те је између осталог, велику подршку имала у Русији, где је чак Лаву Толстоју одржала приватне реситале.

Било је потребно више од тридесет година да, како Ландовска каже „постигне победу за свој инструмент”, да инспирише нову генерацију извођача, али и композиторе да се поново посвете писању за чембало. Тако су први пут после два века настала нова дела намењена овом инструменту, попут Концерта у пољу који је Франсис Пуленк компоновао за Ландовску, као и Концерта за чембало и опере Луткарско позориште мајстора Педра Мануела де Фаље, прво дело у којем је чембало укључено у савремени оркестар.

Репертоар ове уметнице је пре свега био ослоњен на музику 18. века, тачније опус Јохана Себастијана Баха, чије стваралаштво је одувек фасцинирало Ландовску и која је дискографски забележила велики део његовог опуса за инструменте са диркама. Поред комплетне збирке Добротемперовани клавир, остали су сачувани записи Голдберг варијација, Концерта у Де дуру, Двогласних и трогласних инвенција, Партите број 2, те три мања комада. Често је изводила и дела француских композитора-чембалиста – Купрена, Рамоа, Лилија, али и својих сународника, пољских аутора попут Шопена, те данас мало познати стваралаца: Јакуба Полака и Михала Огињског, те сопствене транскрипције Хендловог Концерта у Бе дуру.

Извођачки стил Ванде Ландовске био је оличен у темељном проучавању контекста у којем су дела настала, интерпретативне праксе и одбацивања романтичарског тумачења дела.

Плејелов инструмент на којем је свирала поседовао је робусну конструкцију, два мануала и педале, као и резонантан тон, То јој је омогућавало широк спектар звучних ефеката и неуобичајених начина свирања. Као педагог и интерпретатор, утицала је на читаву генерацију нових чембалиста, међу којима су били њен ученик Ралф Киркпатрик, али и Густав Леонхард који је од поклоника Ландовске, временом постао заступник сасвим другачије чембалистичке школе.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић