Музеј звука – Служба за празник Светог Јована Крститеља

Ерве Нике, диригент и уметнички директор ансамбла, за овај наступ је припремио необичан програм којим је желео да реконструише службу за празник Светог Јована Крститеља, заштитника Фиренце, који се обележава сваког 24. јуна у овом граду. Прослава овог дана добила је сасвим нов елан након 1545. године, када је Војвода Козимо I Медичи основао „потенце”, удружења фирентинских грађана по градским четвртима, која су била задужена за организовање разних комуналних свечаности, укључујући и ову највећу међу њима.

На позив Козима I, у Фиренцу је 1558. године дошао Алесандро Стриђо, потомак аристократске породице из Мантове, који је постао део музичке капеле Франческа Медичија, Козимовог сина. Захваљујући свом високом друштвеном статусу, али и уметничком угледу, Стриђо је имао двоструку музичко-дипломатску каријеру – са једне стране је био најбоље плаћени члан дворског оркестра, а са друге, био је изасланик Медичијевих који је одржавао везе са Мантовом. Његова музичка задужења, обухватала су писање музике за значајне догађаје у Фиренци, те дригент Ерве Нике спекулише да је управо за једну од великих градских прослава створио свој спектакуларно дело – Мису за четрдесет гласова Ecco si beato giorno.

Једина сачувана копија партитуре ове мисе данас се налази у Националној библиотеци у Паризу, а препис је највероватније настао током Стриђовог боравка у француској престоници 1567.године. Наиме, иако су настојања краља Шарла IX да Стриђа задржи на свом двору била безуспешна, француски суверен је, ипак, успео да добије једну копију овог импозантног дела, које је Стриђо, са успехом, већ представио у неколико европских престоница. Миси Ecco si beato giorno се потом губи траг, све док је пре неколико година у Паризу није открио музиколог Девит Морони, а савремену премијеру је доживела 2007. на фестивалу Промс.

Иако се не зна тачан повод за настанак ове композиције, сам назив допушта могућност да је настала за прославу дана Светог Јована у Фиренци, али Нике и његов ансамбл одлазе даље и поменуту мису стављају у шири контекст, указујући на кључно место Алесандра Стриђа за развој музичког стила који је цветао у тосканској престоници у првој половини 17. века – раног барока. Тако се на програму овог концерта, поред Стриђове Мисе за четрдесет гласова, налазе са једне стране, остварења Палестрине – мотети Pater noster и Beata es, virgo Maria, као представника старог стила, а са друге, мотети ранобарокних аутора и Стриђових савременика – Орација Беневола и Франческа Кортече.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић