Muzej zvuka – Kompozicije Filipa van Vildera

Iako danas njegovom ime nije poznato široj javnosti, Filip van Vilder je bio važna spona između autora koji su stvarali tokom vladavine ovog tjudorskog kralja i njegove ćerke Elizabete I. Štaviše, neki istraživači upravo njemu pripisuju kodifikovanje forme anglikanske himne – "antema" – kao i uticaj na polju harmonije ili imitacije koji je ovaj franko-flamanski majstor izvršio na Tomasa Talisa i kasnije Vilijama Berda.

Filip van Vilder je rođen oko 1500. godine u Flandriji, a u Engleskoj se prvi put pominje 1522, da bi tri godine kasnije u kraljevskim knjigama bio oslovljen kao „Filip Velder, minstrel”. Već u ovom zapisu navodi se plata od 50 šilinga, koja je bila za to vreme neuobičajeno velika, a koja je dodatno porasla kada je 1529. godine postao član „kraljevskih privatnih odaja” – odabrane i veoma uticajne grupe dvorjana koji su kralja viđali ne samo u javnim prilikama, već i u svakodnevnim, porodičnim aktivnostima. Van Vilder je tako postao najplaćeniji muzičar na dvoru i kraljev verni pratilac, koji je između ostalog, bio prisutan prilikom sastanka Henrija i francuskog kralja Fransoa I 1532. godine, na takozvanom „Polju zlatne tkanine”, kada je učestvovao u veličanstvenim svečanostima koje su pratile ovaj susret. Nekoliko godina kasnije, Van Vilder je postao i državljanin Engleske, stekavši pravo da poseduje zemlju, te je zahvaljujući kraljevskoj naklonosti uvećao svoje već značajno bogatstvo. Uprkos turbulentnim političkim dešavanjima nakon smrti Henrija VIII, Filip van Vilder je zadržao svoju privilegovanu poziciju na dvoru, te je „za potrebe Kralja” angažovao najbolje pevače iz bilo koje crkve ili kapele u Engleskoj. Do trenutka svoje smrti, 1554. godine, Van Vilder je dobio i pravo da poseduje porodični grb, a ugled mu je bio tako veliki da se čak neki istoričari misle da je na slici Hansa Holbajna mlađeg „Gospodin sa lautom” neimenovani čovek zapravo ovaj flamanski kompozitor.

Istaknut status Filipa van Vildera na engleskom dvoru može se prepoznati i u nizu funkcija koje je obavljao – svirao je na kraljevskim proslavama, zabavljao je kralja u njegovim privatnim odajama, nabavljao je muzičke instrumente za kraljevsku kolekciju, držao časove muzike princu Edvardu i princezi Meri. Međutim, da li zbog velikog broja obaveza ili zbog nesrećnih istorijskih okolnosti, tek do danas je ostao sačuvan relativno mali broj Van Vilderovih dela, koji uključuje desetak moteta, kao i trideset jednu šansonu. Sa druge strane, podatak da je on bio jedini tjudorski kompozitor čija su dela štampana ili prepisivana u kontinentalnoj Evropi, te da je jedan motet pronađen u rukopisu u udaljenoj Padovi, svedoči o njegovom ugledu i popularnosti.

Malobrojna sačuvana ostvarenja ovog autora svedoče da je njegov stil predstavljao mešavinu tradicija njegove domovine, kao i zemlje u kojoj je proveo najveći deo života, Engleske. Sedmoglasni motet Homo kvidam oblikovan je po uzoru na petoglasne motete Žoskena de Prea i pokazuje jasnu predilekciju prema kontrapuntkom radu. U drugim delima prisutna je imitacija, koja je takođe bila veoma popularna u kontinentalnoj Evropi, dok sa druge strane težnja ka visokim glasovima, neobične kadence i ponekad raskošan stil, pokazuje odlike muzike u pre-reformacijskoj Engleskoj. Van Vilderove četvoroglasne i petoglase šansone takođe otkrivaju autora koji ume da bude delikatan i zanimljiv, elegantan i osećajan.

Urednica emisije:Ivana Neimarević