Opera – Žil Masne: Manon

Manon je delo koje je Masneu donelo poziciju najpopularnijeg kompozitora francuske opere, na kojoj će ostati gotovo dvadeset godina Libreto su napisali Anri Mejak i Filip Žil na osnovu romana Avanture viteza Grijea i Manon Lesko opata Prevoa. Đakomo Pučini će se takođe poslužiti ovim predloškom kako bi devet godina posle Masnea napisao svoju Manon Lesko, koja će takođe postati popularna kod publike. Iako Manon nosi žanrovsku oznaku 'opera komik', govornih dijaloga među protagonistima gotovo da i nema, ali je Masne zato koristio, sa velikim uspehom, 'melodramu', odnosno govorne segemente nad muzičkom pratnjom kombinujući je sa ariozo pasažima.

Kao i druge Masneove opere – Esklarmonda, Taida, Sapfo – i Manon je portret jedne žene – ovaj put fivolne i bezbrižne – koju je komopozitor prikazao sa puno saosećajnosti i prirodnosti. On je odbacio Prevoov opis junakinje kao 'urođeno perfidne' videvši je kao „iskrenu u svojim izdajstvima i amoralnosti”. Naravno, ovo viđenje je karakteristično za devetanestovekovno, ali i francusko, tretiranje 'zavodnice' u umetnosti kao ambiciozne, sklone zadovoljstvima i dobrom provodu, ali koja je istovremeno i velikodušna, uvek raspoložena i koja na kraju umire od „čiste iscrpljenosti” pošto se pokaje za svoje grehe i zakune na večnu vernost svom odanom muškom ljubavniku. Ove karakteristike su vezane i za kontekst Opere Komik gde je delo premijerno izvedeno 19. januara 1884.godine, i za čije je potrebe libreto napravljen uz puno obzira za očekivanja publike: tu su scena u crkvi, scene na ulici, u kockarnici, uz ublažavanje moralne korumpiranosti svih likova u odnosu na Prevoov književni predložak.

Lik Manon je od početka privlačio lirske soprane da ovu ulogu stave na svoj repertoar. Pevačica treba da iskaže glumački i pevački pun luk od neiskusne devojke, preko žene kojoj se svi dive, do zavodnice i prestupnice, u nekoliko izuzetnih arija i scena koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Manon nosi celu opere, pa je zanimljivo napomenuti da je Masne od početka prilagođavao ovu rolu sopranima koji su je pevali. Posle Mari Heilbron na premijeri, sledeća i kompozitoru omiljena Manon je bila Sibil Sanderson za koju je napravio 'definitivnu partituru' 1895. godine. U tu verziju je ušla čuvena Gavota koju je Masne napisao za Mari Roz prilikom Londonske premijere aranžiravši svoju solo pesmu Serenada za Molijera, kao i repriza Manonine melodije zavođenja iz ljubavnog dueta u crkvi San Sulpis na kraju opere.

Urednica Ksenija Stevanović