Мишел Фуко: Казнено друштво

Из предавања што их је Мишел Фуко држао на најпрестижнијој француској академској институцији Колеж де Франс, види се, корак по корак, фрејм по фрејм, како су настајале његове велике књиге. На предавањима што их је држао 1972. и 1973. године, Фуко излажe грађу и идеје који ће бити уграђени у његово ремек-дело Надзирање и кажњавање: Рађање затвора из 1975. године. Иако је сама књига релативно обимна, у поређењу са материјалом који је Фуко сакупио она је, заправо, веома сведена, јер оно што француски филозоф нуди на предавањима, рачунајући и минуциозне анализе, обимније је десетак пута од онога што затичемо у књизи. И не само то. На предавањима – и то се одлично види у материјалу из 1972. и 1973. године – Фуко је крчио и испробавао разне путеве, а да у књизи нема ни трага од свега тога. Иако ће једно од најславнијих места Фукоових истраживања бити архитектонско, а потом и функционално поређење зграда болница, лудница, школа, касарни и затвора – све су, наиме, грађене на исти начин и с истом идејом да „корисници” тих простора буду надзирани, односно да се они виде, а да они који их надзиру не буду виђени (што је један од стубова моћи) – тек у предавањима видимо како је Фуко уопште дошао на ту идеју, односно како је дошао на идеју да проучава наизглед најдосадније ствари на свету: правилнике тих институција. Правилници су, наиме, увек израз жеље, или идеје, али коликогод замисао била генијална, она је у пракси, без изузетка, наилазила на препреке. Због тога су средином 19. века многи, ако не и сви утопијски пројекти – пропали. Фукоа, наравно, занима због чега: да ли због природе „непослушне стварности”, или због немогућих захтева утопија. Велики филозоф, наравно, проналази трећи одговор и мења наш поглед на казнене институције – којима, додајмо, није мањкао утопијски моменат, чак и када су те утопије биле крајње сурове – мењајући, на тај начин, и наше разумевање оних ствари које су нам се чиниле блиске и саморазумљиве.

Предавања Мишела Фукоа објавиће Mediterran Publishing из Новог Сада. 

С француског превела Оља Петронић.
Читао је Александар Божовић.
Уредник Иван Миленковић.