Опера – Антонио Салијери: Фалстаф

Опера „Фалстаф” Антонија Салијерија, која је написана на либрето Карла Проспера Дефранческија и премијерно изведена у Бечкој дворској опери 3. јануара 1799. године. У главним улогама слушате: баритона Пјер-Ива Привоа као Фалстафа, сопран Саломе Халер је Госпођа Форд, тенор Сајмон Едвардс је Господин Форд, баритон Најџел Смит је Господин Слендер док је мецосопран Хјердис Тебо Госпођа Слендер. Баритон Раимондс Спогис је Бардолф, док сопрана Лилиану Фараон слушате као Бети. Оркестром Музичари краљевих одаја и хором Певачи краљевске капеле диригује Жан-Клог Малгоар.

Ово је било једно од првих дела које се обратило изузетном Шекспировом лику у оперском свету и које се може сматрати својеврсним родоначелником Фалстафовог музичког живота. Пре Салијерија, написана су два дела која се ослањају на комедију Веселе жене виндзорске – једно Петера Ритера у Мајнхајму, а потом и зингшпил Карла Дитерса фон Дитерсдорфа. Међутим, тек је Салијеријева и Де Франческијева опера буфа уздигла ову тематику и увела је у циркулацију. Треба узети у обзир да је Фалстаф постављен у дворској опери и да је Салијери у том тренутку био капелмајстор италијанске опере цара Јозефа II, тако да је ово био важан догађај. Можемо без оклевања рећи да почевши од овог дела стижемо до Вердијевог Фалстафа преко дела Николаија, Балфа и Пачинија. Данашњи музиколози се слажу да је Салијеријев Фалстаф изузетно успела комична опера касног османестог века, а у своје доба је доживело невелики успех у Бечу, где је имало укупно двадесет шест извођена и сишло је са репертоара 1802. године. 

Важност Салијеријевог приступа Шекспировој тематици лежи у истицању важности двају женских јунакиња – управо веселих жена виндозорских – које ставља у први план. Ово решење ће наследити и Николаи и Верди у својим каснијим остварењима. Госпође Форд и Слендер се додају са Фалстафом као са лоптом, што Салијери прати у музичком току брзом сменом затворених нумера и кратких речитатива у серији веселих и покренутих каватина, дуета и врло скраћених речитатива. Треба напоменути да у односу на Шекспиров комад, али и потоња оперска остварења важан је изостанак двоје младих љубавника – Ане и Фентона. Уместо њих опера се фокусира на пет главних ликова: Господина и Госпођу Форд, Господина и Госпођу Слендера базираних на Шекспировом пару Господина и госпође Пејџ и на Фалстафа. Уз њих ту су и Фалстаф слуга Бардолф и служавка госпође Форд – Бети. У овом погледу, Фалстаф садржи све уобичајене елементе опере буфо, уз пародирање опере серије и дугачка, ектензивна финала. Салијери и његов либретиста су водили рачуна да диференцирају две јунакиње - госпођа Слендер на Фалстафово љубавно писмо реагује индигнацијом и осветничким бесом, док се госпођа Форд на вест да је добила идентично писмо као и њена познаница, само насмеје. Оне своје изненађење исказују у веселом канонском дуету „Ла стеса, ла стесисима” чију ће тему Бетовен убрзо после премијере искористи за своје варијације.

Уредница Ксенија Стевановић