Студије и огледи

Ашил Мбембе: Универзално право на дисање

И пре појаве вируса Ковид-19, сматра филозоф и историчар Ашил Мбембе, човечанству је већ претило гушење. Отуда, будући да смо принуђени да се боримо, та борба би требало да буде уперена не толико против неког одређеног вируса, колико против свега онога што највећи део човечанства осуђује на прерани престанак дисања.

Како бисмо се извукли из актуелне кризе – пише Мбембе – потребно је да дисање разумемо изван његових чисто биолошких аспеката, као нешто што нам је заједничко и што, по дефиницији, измиче сваком прорачуну. Када се говори о томе, говори се, заправо, о универзалном праву на дисање. Као оно што је у исти мах и невезано за тло и што јесте наше заједничко тло, право на дисање није мерљиво. Оно се не може присвојити. То је универзално право, не само сваког припадника људске врсте, већ и живог света у целини. Стога се оно мора схватити као основно право на постојање. Без таквог приступа једва да нам има сутрашњице. Преостаће нам само непрекидни след непредвиђених догађаја.

Ако је Ковид-19 само спектакуларни израз планетарног безизлаза у који је човечанство запало, онда није реч о поновном састављању неке насељиве Земље која би нам пружила могућност „дишућег живота”. Напротив, реч је о потреби да се овлада енергијом нашег света, с циљем да обликујемо нове земље. Човечанство и биосфера су, дакле, у истој игри и једно без другог немају никакву будућност. Хоћемо ли, пита се Мбембе, бити способни да изнова откријемо нашу припадност истој врсти и нашу нераскидиву везу са свиме што је живо? То је, можда, оно последње питање, пре него што се врата заувек затворе.

Есеј „Универзално право на дисање”, преузет из електронског часописа Analyse, opinion, critique, објавиће ускоро Факултет за медије и комуникације из Београда.

Превод с француског: Алекса Николић
Спикерска интерпретација текста: Александар Божовић
Уредник: Предраг Шарчевић