Бетовен и ривали

У петој, последњој емисији циклуса у коме сагледавамо односе које је Бетовен имао са својим савременицима, слушаћете композиције овог аутора и Франца Шуберта.

Иако двадесет седам година млађи од Бетовена, Шуберт се може сматрати најозбиљнијим Бетовеновим ривалом, поготово на пољу инструменталне музике. Већина супарништва које је Бетовен имао везују се за почетке његове каријере. Након што је публици представио своја инструментална дела такозваног херојског периода, музичка критика била је скоро неподељена у мишљењу да је реч о једном од најгенијалнијих живих композитора и настављачу традиције бечких класичара. Композитори инструменталне музике неретко су пажљиво избегавали директна поређења са Бетовеном. Франц Шуберт је у овом смислу био изузетак: у свом писму блиском пријатељу Леополду Купелвизеру, Шуберт је осмислио опус инструменталних дела, састављен од Октета, гудачких квартета и, напослетку, Велике симфоније, који је имао за циљ да га доведе у директну везу са Бетовеном. Није случајно да је Шуберт, од 1824. године када је започео овај пројекат, имао намеру да делује и да се издржава као слободни композитор инструменталне музике, у чему му је узор могао бити само Бетовен.

Прво Бетовеново дело које је Шуберт препознао као свој изазов био је Септет у Ес-дуру компонован 1800. године за састав који чине кларинет, хорна, фагот, гудачки трио и контрабас. Реч је о једном од најпопуларнијих Бетовенових дела тог времена, које је у наредним деценијама редовно било извођено у Бечу, како на јавним концертима, тако и у полуприватним салонима. Франц Шуберт је моделовао свој Октет у де-молу према овом Бетовеновом Септету, управо како би слушаоцима омогућио директно поређење. Шуберт је проширио ансамбл тек за другу виолину и пресликао је специфичну шестоставачну структуру. Писан двадесет и четири године након што је Бетовен компоновао Септет, Шубертов Октет је амбициозније дело, а садржи и одређене композиционе поступке на плану мотивског рада које је управо Бетовен у међувремену развио.

Симфонија у де-молу број 9 Лудвига ван Бетовена, била је камен спотицања за све композиторе 19. века који су намеравали да се остваре као симфоничари. Производ донекле специфичних околности у Бечу, у којима су јавни концерти на којима се изводила симфонијска музика по правилу укључивали и вокално-инструментална дела, Бетовена Девета симфонија поделила је како критичаре, тако и композиторе-симфоничаре: док су једни били критични на укључивање вокалних деоница у симфонијско ткиво и покушавали да жанр врате у оквире чисто инструменталне музике, други су одговарали делима која су жанрове симфоније и кантате спајали на начин који је, у поређењу са Бетовеном, деловао механицистички.

Такозвана Велика симфонија у Це-дуру Франца Шуберта, премијерно је изведена тек 1839. године у Лајпцигу, захваљујући залагањима Роберта Шумана и Феликса Менделсона, али савремена музиколошка истраживања показују да је Шуберт ово дело компоновао већ на лето 1825. године, као директни одговор на Бетовенову Девету симфонију. Шуберт је пројектовао трајање дела тако да надмаши Бетовенову симфонију, а покушао је да организује јавно извођење у оквиру Друштва пријатеља музике, које би такође сугерисало директно поређење са Бетовеновим опусом. Манифестни поступак је Шубертово цитирање теме Бетовенове Оде радости у финалу Велике симфоније, који је стриктно инструментални, што се може тумачити и као својеврсни Шубертов одговор на питање да ли симфонију треба градити као вокално-инструментални жанр.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић



број коментара 0 Пошаљи коментар