Piter Bruk, jedan od najvećih pozorišnih reditelja XX veka, preminuo je u subotu u Parizu u 98. godini. Umesto nekrologa, donosimo intervju koji je Sergije Lukač vodio s Brukom davne 1976. godine u Beogradu. Iako vođen pre skoro pola veka, ovaj razgovor na najbolji način predstavlja vanrednu Brukovu ličnost i njegovu poetiku kojoj je ostao veran do kraja svog dugog života. „U Mahabharati", rekao je Lukaču tada Bruk, „najstarijem indijskom spevu, govori se o bogovima, ljudima, životinjama i teatru. Teatru kao hrani čoveka! Kada je pravi, on otkriva obe strane životne istine: vidljivu i skrivenu. Pozorište, kao i svaka umetnost, pomaže ljudima na drugi način nego obrazovanje - pomaže im da sazru. Zrela ličnost je otvorena, nezrela je zatvorena, dakle nesigurna, neslobodna i, treba li ići do kraja... nesrećna..."

Ako brojevi mogu da skiciraju lik čoveka scene evo ih. Piter Bruk, 51 godina: osamdeset dramskih postavki, najveći izvoznik Šekspira sa ostrva, sedam operskih režija, osam filmova šest TV drama, bezbroj članaka, predgovora i jedna knjiga.

Kada je reditelj sa 21 godinom (1946) osvojio poverenje institucije kao što je Šekspirov memorijalni teatar u Stratfordu, i dobio takve glumce kao što su Alek Ginis i Pol Skofild, razumljivo je što su novinari tog podvižnika krstili „mladi zemljotres". Ali ta vrsta razaranja tradicije ne prolazi olako. Čaše žuči, zvižduci i pogrde pratili su Bruka, rušioca tradicije u britanskoj prapostojbini, i zalivane aplauzima "prosto genijalno". Nije, uostalom lako shvatiti reditelja koji se nije plašio da od krvavog Tita Andronika (videli smo ga u Beogradu, sa Vivijen Li, Lorensom Olivijeom i Entonijem Kvajlom, 1957), skoči na Slatku Irmu, šarmantnu pričicu o prostututčici anđeoskog srca. Na kraju beše ipak napisano: „Kao pojedinac, Piter Bruk izvršio je najveći uticaj na britanske reditelje za poslednjih deset godina" (1974, Dž Kuk). Postao je dakle prorok u svojoj zemlji? Teško je to reći, jer Piter Bruk je bio sin emigranata iz carske Rusije, oboje doktori nauka.

EKSPERIMENT KAO ŽIVOT

Pošto je 1971. „svetkovao scensku umetnost" gotovo senzacionalnom postavkom Šekspirovog Sna letnje noći (San je obišao svet i bio na BITEF-u Beogradu), krenuo je dalje ka budućnosti, u Pariz sa svojom eksperimentalnom laboratorijom - „Internacionalnim centrom za pozorišna istraživanja". Nesposobni da ga definišu, nazvali su ga „ni pozorište, ni akademija, ni ustanova". Avanturistička plovidba u nepoznato ima objašnjenje Brukovog biografa Trevina: „Rođeni razbijač ikona, on je davno prestao da poštuje tradiciju koja za njega predstavlja bršljan što guši".

Piter Bruk, strpljivi čovek sa mirom indijskog gurua, bio je u svoja tri beogradska dana jednostavno - raščerečen. Novinari, glumačke kalfe i rediteljski majstori okupljeni sa svih strana sveta oko BITEF-a i radoznalci koji su prosto želeli da ga vide, čuju i dodirnu, otimali su mu san i vreme za obede. Taj stameni, proćelavi i prosedi pedesetogodišnjak plavih očiju s lako upaljenim kapcima od dima tuđih cigareta i noćnog bdenja, poklanja svakom sagovorniku usredsređenu pažnju psihijatra. Bruk nije bio glumac kao Baro. On u razgovoru ne pokušava da zaseni. Jedino što želi jeste pravo pitanje, a ako nema tu sreću, nastoji bar da pruži suštastven odgovor. Razgovor sa njim nije igra, pre je traganje za istinom - istinom Pitera Bruka.

Napustili ste obale pozorišnog establišmenta kakav je Kraljevsko šekspirovsko pozorište i uputili ste se u avanturu eksperimenta", počinjem razgovor.

„Eksperiment, znate...? Za nekog, ono što se smatra eksperimentom normalan je način rada. Ne mogu da se setim nijedne svoje postavke a da nisam 'eksperimentisao'. Nisam čak u stanju da razlikujem eksperiment od neeksperimenta."

„Od onih dana kada je Bruk kao 'mladi lav' u Uzaludnom ljubavnom trudu svojom 'maštom spario Vatoa sa Šekspirom', traje o Vama definicija rediteljskog paradoksa: 'Dajte Bruku nemoguće, on će to ostvariti; ali krajnje je neuputno dati mu neki siguran posao'. Vi tražite samo srce eksperimenta, i kažu da prodirete ka njemu kao laserski zrak."

„Tražim mnogo više, srce istine, viziju budućnosti. Istina je uvek u kretanju unapred. Opalo lišće ne oživljava, satovi se ne vraćaju, a druga šansa se ne pojavljuje. Jučerašnja predstava je konačno mrtva... Svaki pozorišni rad zahteva mišljenje: upoređuješ, istražuješ, ustukneš, posumnjaš, oklevaš pa opet kreneš napred. Kreneš sa tim živim glumačkim materijalom koji govori oseća i sam istražuje. To je proces koji ne prestaje, i u kome su probe vidljivo i glasno razmišljanje."

GLUMAC - GLEDALAC

Uplašio sam se To je, dakle taj romantnčo-filozofski Bruk o kome sam pročitao: „Postao je teoretičar scene sa osobenošću da nikad ne prestaje da veruje u praksu." Morao sam da prekinem razgovor. Neumoljiva i u kontekstu kolosalne složenosti BITEF-a, Mira Trailović oduzela ga je na dvočasovni razgovor u Ateljeu 212. Nastavio sam intervju dok sam Bruka vozio kroz aprilski pljusak septembarske večeri iz Ateljea na Fakultet dramskih umetnosti na Novom Beogradu. Tamo se davala njegova predstava Pleme Ik.

Zašto se, pitao sam ponovo, otisnuo sa obala garantovanog uspeha u istraživanja novih teatarskih komunikacija?

„U Mahabharati, najstarijem indijskom spevu, govori se o bogovima, ljudima, životinjama i teatru. Teatru kao hrani čoveka! Kada je pravi on otkriva obe strane životne istine: vidljivu i skrivenu. Pozorište kao svaka umetnost (sa više komunikativnosti, doduše) pomaže ljudima na drugi način nego obrazovanje - da sazru. Zrela ličnost je otvorena, nezrela zatvorena, dakle nesigurna, neslobodna i, treba li ići do kraja... nesrećna."

„Kažu", nastavlja Bruk svoj monolog, „da pozorište ceje ideje. Ali pozorište daruje mnogo više - snagu. Ono dovodi do unutrašnjih sudara u ličnosti, bojišta prihvatanja realnosti, i onaj ko je u stanju da usvoji istinu života, postaće snažniji."

Istina? Koliko je umetnost bila prisiljavana da bude svedok Istine. Možda smo pomislili isto; razgovor o istini razorio bi onaj o pozorištu. Kiša se šumno spuštala na vetrobran, a brisači su meko uklanjali njen zastor. Ćutali smo.

„I glumac vojuje svoju bitku", izbacio je Bruk, iznenadno izlazeći iz svog orijentalnog mira. „On daje, ali on i uzima od publike Ako uspe u tom reciprocitetu komunikacije, postaje glumac sa velikim G. Znate, nikada nisam video neinteligentnog Glumca. Škole, prvaci, forme, stilovi, maniri, sve su to samo polubožanstva. Bog teatra je istina o životu o kome se priča na sceni."

„A ipak mnogo radite sa glumcima! Posmatrao sam Vaš film o jednoj probi Tamo je glumac bio vrlo, vrlo važan."

„Važan, ali kroz svoj dodir sa gledaocima. Videli ste, uostalom, proba je bila javna. glumci su učili jedan od drugog, učili su od publike, osluškujući je."

„Javne probe, i to u 'kružocima'?"

„Reagujete kao onaj francuski glumac posle prve probe Timona Atinjanina, koga smo pre dve godine izveli u Parizu. Rekao sam pre početka rada: 'Ja o Timonu ništa ne znam. Sada ću ti o tome početi da učim od vas'. Malo kasnije začuh Francuza kako sočno odvali: 'Pa ovaj se Bruk očito zeza!'"

„Zar ne smatrate da je to reagovanje bilo prirodno. uobičajeni metod pripremanja predstave je potpuno suprotan. Probe su gotovo tajne."

„Olakšavate mi stvari. Teatar je operacija dveju faza, kao u manufakturi: faza br. 1 - priprema (probe); faza br. 2 - izvođenje pred publikom. I u drugim umetnostima imate isti postupak. Publika u ovom slučaju spada samo u fazu 2. Ako se sruše zidovi, sve postaje faza br. 1. Proba se pred publikom i tako ona postaje faktor stvaralaštva."

„Kažete tako, a kako?"

„To je pitanje umetničkog vaspitanja glumca. Ako se psihički i intelektualno pripremi za improvizaciju, to izoštruje njegova čula da od publike prihvata zračenja, on postaje otvoren i celo vreme je u dodiru sa gledaocima."

„Vi ste mistik nove teatarske komunikacije?"

„Ne razumem to! Da dodam. Naš se scenski rad vraća izvoru: prožimanju sa gledalištem."

Da bi stigao do samog oka izvora, Bruk je sa svojom grupom iz Centra tražio neopterećenog gledaoca među plemenima Afrike, meksičkim radnicima, u Iranu, indijskim rezervatima i među belim urođenicima Njujorka. Najviše je, kaže, saznao u Africi. Tamo su ljudi reagovali najizvornije, jer nisu bili opterećeni nikakvim prethodnim saznanjima o pozorištu. Tek kada sam video film o Afrikancima (koji nisu razumeli ni reč teksta u Brukovim predstavama), kad je kamera otkrivala oči, usne, pokret ruku i crnih tela, počeo sam da poimam šta znači: „pozorište je prisno spajanje dve grupe ljudi, glumaca i gledalaca, kroz umetnički oblik"!

MRAČNA METAFORA

Iz crne kutije, čovek u crnim rukavicama vadi leptire, simbole nevinosti, neagresivnosti. Tri, četiri... svi veselo poleću u dubinu scene.

Gledaoci su razneženi. Petog belog leptira prsti u crnom zadrže i čovek polako na plamenu upaljača sprži leptira bez traga sadizma u izrazu lica. U gledalištu tajac. A onda neki histerični grleni uzvik, protesti. Dotle su već tri čina američki momci ubijali Vijetnamce, silovali devojke. komadali decu. Mi Laj na sve strane. Na košmarskoj bini predimenzionirane ruke, noge, krvave šake vise sa stropa, vapiju za čovečnošću, za milošću. Na smrt stotina hiljada reagovao je poneki usamljeni glas publici. Spaljivanje leptira izazvalo je bujice protesta i pisama britanskih građana. Zbog leptira, predstavi je zapretila zabrana. Tada je Piter Bruk morao da otkrije tajnu: spaljeni leptir bio je od hartije. Publika je bila zbunjena.

To se događalo 1966, kada je u Oldvič pozorištu izveden dramski kolaž Pitera Bruka pod naslovom US, što je shvaćeno, s obzirom na kontekst vijetnamskog rata, kao skraćenica za „United States", ali što znači i MI (Britanci). Reč je istovremeno pogađala američku agresiju i britansku savest, koja od leptira ne vidi genocid... „US nas ohrabruje da spoznamo koliki je kukavičluk i licemerje to što ne razmišljamo o Vijetnamu", pisao je kritičar Panča. US je ostao jedinstveni umetnički bumerang bačen sa jasnim angažmanom.

O svom poslednjem angažmanu Pleme Ik, Bruk će progovoriti kao „tački u kojoj se cpeću realnost današnjice i pozorišna stvarnost". I opet je tekst njegov, rađen na osnovu antropološke studije...

...Lovačko pleme Ik, na severu Ugande, narod visoko razvijenih, oplemenjenih porodičnih, rodbinskih i ljudskih odnosa, engleski kolonizatori iseljavaju iz njihove doline: žele tu da naprave nacionalni park. Pripadnici plemena preseljeni su na planinu gde nema divljači i gde je trebalo da postanu zemljoradnici. Nevešti zemljoradnji, pogotovu na neplodnoj zemlji, njihov život je duboko poremećen i naglo srlja u glad i raspad celog društvenog sistema. To je priča o obezljuđenju u oba smera. Ljubav, briga, plemenitost - šta je to bilo? Ikovci su stigli do čudovišnog cinizma, netrpeljivosti, do „pozitivnih elemenata novog gradskog društva", reći će Bruk gorko. Roditelji odbacuju svoju decu, egoizam zveri je način preživljavanja, promiskuitet je surogat ljubavi. Stvoren je poredak - preživeti po svaku cenu. To nije scenski dokumentarac o gladi, već dramatična metafora. Poređenja užasavaju: „Zar gradske sredine Zapada sa svojim surovim materijalizmom nisu pleme Ik u džinovskim dimenzijama", napisao je Bruk.

Na betonskoj klupi predvorja Fakulteta dramskih umetnosti, Bruk sedi sada već umoran. U krilu drži šestogodišnjeg crnčića, glumca iz predstave Pleme Ik. Kao da hoće da zaštiti dete, da ga uteši, da se nežnošću iskupi zbog groze kroz koju će dete prolaziti na sceni. Velike dečije crne oči, i blagost plavih Brukovih.

„Naravno da je pozorište u krizi", kaže. „Pogledajte ovaj svet, u kakvoj je on tek konfuziji. Ali, u pozorištu bar vidim izlaz."

Ne bih se začudio da je rekao: „Pozorište može da spase svet..." Ali nije. Pre trideset godina, kada je bio „najmlađi zemljotres svetske scene", možda bi to i rekao...

(NIN, 1976)