У недељу 25. септембра Италијани излазе на ванредне парламентарне изборе. Осим уколико се у међувремену не догоди чудо, Италија ће добити најдеснију владу након пада Мусолинија. По свему судећи, већину ће добити коалиција десног центра коју чине Лига Матеа Салвинија, васкрсли Силвио Берлускони и Браћа Италије Ђорђе Мелони, која је на путу да постане нова председница владе.

У књизи Италијани Луиђи Барцини каже: „Стране дипломате у Риму неутешно кажу: Италија је потпуна супротност Русији. У Москви се ништа не зна, али је ипак све јасно. У Риму је све јавно, нема тајни, сви причају, догађаји се срчано препричавају, али ипак нико ништа не разуме".

Пре неколико дана дошло је до разговора у једном поприлично нестандардном дипломатском формату. Амерички државни секретар Ентони Блинкен разговарао је са Маријом Драгијем, одлазећим председником италијанске владе. Блинкен се захвалио Драгију на подршци и ставу Италије током Украјинске кризе.  

Путинова мрежа

Главна тема разговора био је извештај САД о открићу велике количине новца којим је Русија наводно покушавала да утиче на унутрашња питања у двадесет и четири државе. Према наводима, ради се о три стотине милиона долара. Изгледа да је до разговора дошло на захтев Драгија. На питање да ли се Италија налази на списку земаља у које се сливао руски новац, Блинкен је одговорио јасно: не.

Барцини је писао пре више од пола века, свет се поприлично променио али неке ствари су остале мање-више исте. У Италији се догађаји и даље срчано препричавају али и даље нико ништа не разуме.

Иако је Блинкенов одговор био негативан, то није и неће окончати вишемесечна писања о руском новцу и „Путиновој мрежи" у Италији. Италијански министар спољних послова Луиђи ди Мајо истакао је недавно да његова партија, Покрет пет звездица, дуже времена тражи да се оснује посебна комисија која би истражила везе Русије и италијанских партија. 

Да ли је некакав новац стигао у Италију, где је завршио и какву су уопште докази за то, остаје мистерија. Очекивано, главни осумњичени су партије деснице.

Блинкен је у разговору са Драгијем изразио и спремност САД да настави да сарађује по свим питањима са наредном владом у Риму. Оно што следи у Италији јесте и разлог целокупне узбурканости.

У недељу 25. септембра Италијани излазе на ванредне парламентарне изборе. Избори у Италији нису новост. Од краја Другог светског рата Италија је имала шездесет и девет влада. Сложен изборни систем и неуништиво фракционаштво снизили су просечан рок трајања владе на 1,11 година. 

Десна Италија

Међутим, избори у недељу нису обични. Осим уколико се у међувремену не догоди чудо, Италија ће добити најдеснију владу након пада Мусолинија. По свему судећи, већину ће добити коалиција десног центра коју чине Лига Матеа Салвинија, васкрсли Силвио Берлускони и Браћа Италије (Fratelli d'Italia) Ђорђе Мелони, која је на путу да постане нова председница владе.

Мелони оставља утисак енергичне Римљанке, једноставног политичког језика. Они који је не воле кажу да једноставно изражавање није тактика, већ да је то једино што она уме.  Називају је pescivendola (продавачица рибе) - симболичан назив за оне који говоре гласно, без преобимног вокабулара.

Традиционални,  мејнстрим медији нису јој наклоњени. Названа је и најопаснијом женом у Европи. Мелони представља идеје које су политички аналитичари означили као конзервативне, националистичке и крајње десничарске. Описивана је и као десни популиста, али и неофашиста. Нема никакве сумње, Ђорђа Мелони на европски политички репертоар поставља нове тонове када је реч о миграцијама, сексуалним мањинама или друштву уопште. 

Постоји и једна паралела коју је немогуће заобићи. У октобру 1922. године Мусолини је извео „Марш на Рим". Био је то увод у државни удар којим су фашисти преузели власт. У октобру 2022. године, како ствари стоје, власт ће преузети Ђорђа Мелони која иза себе има историју разводњених ставова о Мусолинију и италијанској прошлости у време власти фашиста.

Мелони је у последњим недељама, како су многи Италијани приметили, учинила све што је у њеној моћи да избегне осетљиве теме, дошло је време за онај део кампање где се обилазе обданишта и мазе животиње.

Ко се боји Ђорђе Мелони?

У недавном сумирању учинка владе Марија Драгија, Фајненшл тајмс је у први план ставио уклапање Италије у опште токове политике ЕУ и НАТО према Русији и Украјини. Као да Драги полаже рачуне негде у центру Брисела, између зграде НАТО централе и вишеспратнице Европске комисије, а не да би требало да их положи пред шездесет милиона Италијана.

Драги јесте без сумње личност која ужива поштовање Италијана, због тога је и могао да постане председник владе у тренутку када се италијанска политика нашла у ћорсокаку. Међутим, у Италији тренутно ни влада „националног јединства" није могла да дочека свој природни крај.

Ђорђа Мелони подржава главне токове европске политике према руско-украјинском сукобу, међутим с једним „али". У току својих гостовања на телевизији, након што изговори све што се од ње очекује и када каже све што је потребно да умири свако потенцијално незадовољство њеном политиком, Ђорђа Мелони ипак има шта да дода. Она каже да не трпе све државе ЕУ једнако штету од санкција Русији. Предлаже оснивање посебног фонда ЕУ који би покушао да направи баланс услед чињенице да се неке земље богате услед санкција Русији, попут Норвешке. Истовремено, неке земље трпе.

 Од тог фонда вероватно неће бити ништа, али Мелони оставља јасну поруку. Можда делује да није рекла богзнашта, али у време када свако указивање на неједнакост унутар ЕУ доноси опасност етикете „проруског распиривача нејединства" она је рекла довољно.

Није случајно слоган Браће Италије Per l'Italia! (За Италију!), а први члан политичког програма припремљеног уочи ових избора каже: „Спољна политика фокусирана на заштиту националних интереса и одбрану отаџбине". 

Извештавање о Италији не само што је препуно моралом набијених синтагми, већ више покушава да се згрози новом ситуацијом него да је објасни. „Ово је нови најнижи ниво италијанске политике", написао је један британски колумниста. Можда заправо сведочимо новом најнижем нивоу морализаторског новинарства.

Шта је то што Италијани виде привлачно у једном конзервативном и националном политичком програму? У недавно објављеном бестселеру М - син века, Антонио Скурати говори о успону Мусолинија на власт. Скурати каже: „Италија је увек била земља где буне крећу испред врата пекарских радионица". Тако делује да је и сада.

Италија је земља која је већ деценијама без суштинског економског раста. Оно мало опоравка што је уследило након смиривања пандемије, збрисано је услед скока цена енергената изазваног ратом у Украјини. Барови у Фиренци на излоге каче колико су плаћали струју ове, а колико прошле године.

Лева Италија

Шта је са левицом? Италија је земља традиционално јаке леве политике, земља где су комунизам и социјализам наишли на бројне присталице. Град Болоња тако носи надимак la dotta, la grassa, la rossa - образована, дебела, црвена. Италија је једна од ретких држава где чак и Устав говори да радници заслужују плату која „њима и њиховим породицама обезбеђује слободно и достојанствено постојање". 

С једне стране, Покрет пет звездица након година на власти истопио је капитал обећања да ће бити другачија партија. Да би били на власти, пристајали су на коалиције са онима с којима су рекли да никада неће - и са Лигом Матеа Салвинија и са Демократском партијом (бившим социјалдемократама). Покрет пет звездица, лево-оријентисани популисти, рекли би они који воле реч популизам, постали су партија као и свака друга. 

Делује да постоји и један други разлог који можда одражава положај левице у Европи генерално. Леве партије, као и лево оријентисани интелектуалци окупљени око њих, изгледа да нису успели да се одлуче која је велика тема левице данас, животни стандард и права радника, или, како некада делује, родни односи у делима Џоан К. Роулинг. Како је приметио социолог Данијел Замора, левица се некада бавила експлоатацијом и доминацијом, данас се бави дискриминацијом.

Антонио Скурати пише да је у време уочи Мусолинијевог успона на власт левица, која је уживала огромно поверење бирача, удавила саму себе бескрајним расправама о начинима социјалистичке револуције и будућности у комунизму. Данас, не делује да је много другачије. Пароле деснице, оријентисане ка животном стандарду и Италији као националној држави, у ушима Италијана одзвањају много гласније од парола са црвених барјака.

Промешане карте

Пример који симболизује овакву политику је сагра, традиционални сеоски фестивал који се одржава широм Италије, понекад зарад прославе неког светитеља, а понекад просто зарад припреме сезонских специјалитета. Сагра је место где се увек добро једе и пије. Оне су постале и место окупљања присталица деснице. У Ломбардији сам сведочио да они који су левичари на сагре не иду из баш тог разлога. Отелотворење бесмислене перформативне политике.

Последице за Италију су велике. На претходним изборима Тоскана и Трентино-Алто Адиђе (Јужни Тирол) били су једини региони где је већину, иако тесну, однела коалиција левог центра. Овога пута можда „падне" и Тоскана, то традиционално упориште левице. Истовремено, Лига на југу осваја велики број гласова.

Другим речима на југу „чизме" солидно пролази партија која је не тако давно предлагала конфедерализацију земље, а повремено и независност севера, тзв. Паданије. И то у земљи где је поларизација север-југ толика да је својевремено аутомобилска компанија АЛФА променила грб који више није носио име града одакле је ауто потицао. Аутомобил са именом Милано нико јужно од Рима није желео да има.

Формално, може се рећи да су ови италијански избори важни и зато што су први избори након реформе изборног закона. У покушају да се политика учини ефикаснијом, смањен је број чланова оба дома италијанског парламента. Међутим, мало ко је због тога узбуђен. Ко зна, можда Блинкен зна и нешто што неће да нам каже.

Сада сви желе да ка себи привуку Ђорђу Мелони, или да барем ублаже последице политичке транзиције. Да бисмо знали како су гласали Италијани, морамо да се стрпимо до недеље. Сада знамо само за кога гласа власница једног бара у Фиренци: за оне који су се дотакли питања њеног рачуна за струју.