„За пијење постоји један закон: било када, било где, било како. За озбиљно време, за озбиљног човека и за озбиљан народ толико је довољно“, написао је мађарски писац и филозоф Бела Хамваш, од чијег рођења се ове године навршава 125 година. Овим поводом доносимо неколико одломака из његове књиге „Филозофија вина“ у преводу Саве Бабића

Одлучио сам да напишем молитвеник за атеисте. У немаштини нашег доба осећао сам саучешће према патницима и на овај начин желим да им помогнем.

Јасне су ми тешкоће мог подухвата. Знам да реч Бог не смем ни да изустим. О њему се мора говорити под разноврсним именима као што су, на пример, пољубац или занос или барена шунка. За главно име сам одабрао вино. Због тога је наслов књиге Филозофија вина и због тога сам исписао мото: И на концу остадоше њих двојица, Бог и вино.

Околности присиљавају на слепило. Опште је познато да су атеисти охоли људи достојни сажаљења. Довољно је да виде име Бога, па да књигу сместа тресну о земљу. Ако им неко такне њихову фиксидеју, спопада их напад беснила. Мислим, ако будем говорио о јелу, о пићу, о дувану, о љубави, ако будем користио скривена имена, могу се насамарити. Јер поред тога што су постали уображени, у исто толикој мери су и глупи. Ову врсту молитве, на пример, уопште и не знају. Мисле да се само у цркви може молити, или на тај начин да човек мрмља поповске тираде. (...)

Молитвеник за атеисте! И то такав у којем се не сме ни приметити да учи молитви. Велика ствар. Због тога, као што каже Ниче, само се овако сме говорити: цинично и невино. Окорело и рафинирано, готово опако паметно; истовремено чиста срца, ведро и једноставно, као пој птице.

Треба да искористим ову прилику и да прозборим коју реч о пијетистима, о тој тамној секти атеиста. Пијетизам није ништа друго до преобучени атеизам. Обичан материјалиста је бедна душа, ни интелигенција му није јака, срце му је каткада сасвим глупо, и зато, као што сам већ више пута рекао, треба га сматрати таквим богаљем који се силом придржава својих сопствених мањкавости, своју неспретну суштину држи за неки велики резултат.

Пијетиста је заправо исто такав безбожник као материјалиста, само што му је уз то још и савест лоша, и због тога преузима на себе спољне елементе истинске религије. Пијетиста би захтевао да човек живи на мекињама и води, тражио би да најлепше жене шетају у лоше скројеним хаљинама, смех би забранио и сунце прекрио црним велом. Пијетиста је антиалкохоличар. Знам добро да се већ саблазнио и због мог мотоа, мрко и љутито је питао: какво ли је то хуљење! Негодовао је када сам се усудио да кажем да се бог налази и у бареној шунки. Нека се смири. Биће и необичнијих ствари. Обећавам да ћу му поклонити нарочиту пажњу и да нећу пропустити ни једну једину прилику да га што теже саблазним. Атеисте треба штедети, јер су глупи и неуки и ограничени и прости. Пијетиста не може рачунати на обзирност. Нека зна да ћу га посматрати испод ока, и што год му израз лица буде свечанији, ја ћу му се све више смејати. Што више буде негодовао, ја ћу се све више забављати, а чак му нећу рећи ни зашто. (...) 

Метафизика вина: Свет уста 

У мајчиној материци ми смо својом пупчаном врпцом срасли са светом. Када се родимо - устима. Међу нашим чулима око је апстрактно; с оним предметом који види око никада не ступа у непосредан додир и не може с њим да срасте. Уво ствари пушта нешто ближе. Рука их чак и хвата. Нос већ удише и испарења предмета. Уста шта год пожеле узимају у себе. И тек онда сазнам шта је нешто ако то и окусим. Уста су извор непосредног искуства. Дете то зна: када жели с нечим да се упозна, оно то и стрпа у уста. Човек то касније заборави. Мада тек онда сазнам ко је овај човек ако сам му се обратио речју из својих уста; о жени сам прибавио искуство тек ако сам је пољубио; тек онда је нешто постало моје ако сам то појео. Свет уста је многоструко непосреднији од света ока, од света ува, чак и од света руке; баш зато је религиознији; јер је ближи стварности. Зато постоји дубока сродност између једења и учења, као што каже Новалис. Зато је земља мајка свих нас, она нас храни кроз наша уста, а ми срастамо с оним што нам она пружа.

Наша уста имају три делатности: говоре, љубе и једу. О говору сада, нажалост, морам да ћутим; и о пољупцу, мада нерадо. Само толико да кажем да сам устима непосредно срастао са светом и у овој сраслости могуће су три моје делатности: или дајем или узимам, или и дајем и узимам. Речју дајем; храном узимам; пољупцем и дајем и узимам. Правац речи је напоље, правац хране је унутра, правац пољупца је и напоље и унутра, односно круг. Једна делатност, наравно, не искључује друге две, чак их подстиче, јер када мене земља храни, онда она говори мени, односно учи ме, али ме и љуби; када љубим лепу жену, ја једем од ње и она од мене и обоје се хранимо једно од другог и учимо једно друго и говоримо једно другом, најчешће нешто за чију дубину је реч премало. 

Хране је опет од три врсте. Човек једе и пије и дише. Они који су упућени у велики наук традиције знају да је јело у тесној вези с телом; о пићу знају да је његов интелектуални пандан свет душе; дисање је, пак, спиритуална храна. Да би своје спиритуално биће учинили што интензивнијим, жене користе мирисе, а мушкарци пуше. (...)

Вино и идила

Једно од најважнијих искустава мојих путовања било је да постоје винске и ракијске земље. Према томе, постоје вински и ракијски народи. Вински народи су генијални; ракијски народи, ако и нису сви атеисти, бар нагињу идолопоклонству. Велики вински народи су Грци, Далмати, Шпанци, Етрурци, на правим винородним подручјима Талијани, Французи и Мађари. Ови народи немају такозвано светско частољубље; нису увртели себи у главу да ће искупити остале народе, ако треба, и кундацима. Вино их чува од апстракције. Вински народи не живе у историји света, него у баштини златног доба.

Овакво понашање је један од најбитнијих саставних елемената вина, последица идиличног уља. Све винске земље и вински предели су идилични. Прошетај кроз винограде Арача и Чопака, попни се на Бадачоњ или на Сентђерђхеђ, да и не говоримо о Шомлоу, пролутај између башта Кишкекреша и Ченгеда, и о свему овоме ћеш стећи несумњива искуства. Између табла винограда меки травнати путеви протичу као тихи потоци. Испред улаза у подруме огроман орах, хладовито је чак и у врело лето. То су таква места да би човек било где стао, сео, населио се и рекао: остајем овде. И евентуално, да и не примети, ту би га затекла смрт.

О овим стварима сам медитирао у Сиглигету и ту сам приметио, само за личну употребу, ону веома стару и обичну поделу: постоје равничарска и брдовита вина. Равничарско вино је издашније, али је ређе, скромније, сиромашније уљима. Ово није безусловно куђење. Значи само да се овим вином не бих оженио. У сталном недостатку узбудљивих уља, био бих несрећан. Ко не воли веће напетости - и то је достојно признања - он може да живи заједно и с оваквим вином.

О свему овом сам мислио на чаробном Сиглигету, горе на брду. Испод мене баште, даље Балатон, поред мене у чутури вино, и ако би медитирање почело да запиње, мало бих гуцнуо. Овакве ствари се рађају заједно с човеком. Волим брдовита вина која рађају поред воде. Вода је онај праелеменат у којем сам рођен и зато желим у свему њено присуство. Због тога даље од мене лежи Хеђалја, а ближе Бадачоњ, Чопак, Арач. Наравно, и овде има изузетака. Одмах је ту Шомло. Јер вино из Шомлоа је ватрено, рађа на вулкану. Поред Шомлоа нема воде. Уздиже се насред равнице и у облику је круне. Од свих вина за мене је најбоље оно из Шомлоа нема даље. Одмах ћу рећи зашто.

Разликујем плавокоса (бела) и тамнокоса (црна) вина; затим мушка (сува) и женска (слатка) вина; чак разликујем сопран, алт, тенор и бас вина, једногласна и вишегласна, симфонична вина.

Али сам навикао да разликујем и соларна (сунцолика), лунарна (месецолика) и астрална (звездолика) вина. Иначе, на вино се сасвим лако могу применити сваковрсна разликовања. Постоји, на пример, логично и мистично вино, визуелно и акустично, вино које тече здесна налево и слева надесно и тако даље до у бесконачност. Свако вино ставља човека пред све нове и нове задатке разликовања. Е, вино из Шомлоа за мене је соларни баритон, али симфонично плаво мушко вино, које садржи спиритуална уља највишег творца, а од наших вина јединствено је у својој концентрованој чистоти.

Зато мислим да је, истина, свако вино друштвено, и право своје својство показује ако се пије заједно. Вино из Шомлоа је пиће усамљеника. Толико је препуно уља створитељског заноса да се сме пити у прикладно задубљеној, крајње смиреној, уравнотеженој осами. О вину из Шомлоа (реч је о изворном, исконском, данас већ ретком вину, готово белом злату, сувом, ватреном вину из Шомлоа) иначе још желим да кажем, иако свако озбиљније брдовито вино више одговара добу преко четрдесете, него младости, вино из Шомлоа је вино стараца. Вино мудраца, оних људи који су на крају научили највише знање, ведрину. То је сасвим лична ствар, а говорим о њој само зато што је била један од великих резултата мојих медитација у Сиглигету: у хијератичкој маски вина из Шомлоа осећао сам се најближе оној зрелој ведрини и мудрости, оној интензивној стваралачкој опојности која је створила овај свет. (...) 

Грожђе, вино, драги камен, жена

Специфично је да се грожђе и вино не поклапају међусобно. Од финих грожђа не прави се увек најбоље вино. Сад није реч о шасли, о комерцијалним, такозваним деликатесним грожђима, која мени никад ништа битно нису умела рећи. Желим да говорим о афусалију, о краљици винограда, о госпођи Матијас, чак о мускат отонелу, и о краљу свих винограда, о црном мускат хамбургу. Изузев муската отонела, сва остала грожђа су мање погодна за вино. Добро вино се прави од грожђа која су безначајна за јело. У Шомлоу сам пробао гроздове с древне лозе из Шомлоа. Наоко су били лепи, готово сасвим бледозелени, бобице крупне, округле, прозирно опалне и стакласте, али о укусу не умем рећи ништа посебно.

У Средоземљу сам прилично често могао да искусим како се од безначајног грожђа праве боља вина. Једном сам се истински запрепастио. На чокоту проређен грозд од бобица величине грашка. Да ли је болесно ово грожђе, питао сам. Пробао сам га, било је прилично слатко, али чудног укуса, попут сурогата за кафу. Опна дебела и тврда. Далматинац ми се слатко насмејао. Донео је вино и понудио ми. У том тренутку ми је пало на ум колико је еротичније пијење од једења. Пијење је најближи сродник љубави. Вино је било као течан пољубац.

Сада бих желео да говорим о једној од својих најлепших медитација о вину. Збило се то међу вртовима у Берењу, поред подрума; седео сам на каменој клупи испод великог ораха, а видик се пружао над језером. С друге стране Бадачоњ, Гулач, брегови Ревфилепа и Сиглигет. Беше врело поподне. Цело преподне сам се купао, затим ручао, и после малог одмора дошао сам овамо да читам. Али књига је била поред мене нетакнута, и само сам зијао у лето. На чокотима је већ рудело грожђе. Овде ризлинг. А оно силванац. Ено отела. Бургундац, медено бело, порто; како је чудно, помислио сам тада, што је ово мноштво инкогнито појава, што је све Једно, али им је вредност управо у томе што је свака од њих непатворена сама по себи и ништа друго.

Грожђа и вина су као драго камење. Појаве једнојединог Један. Али свако од њих је друга спиритуална есенција Једног. Почео сам да упоређујем смарагд, рубин, топаз, аметист, карнеол, дијамант с вином које им одговара. Не поричем да ми је у овој делатности жена била од изузетне помоћи. Као увек и у свему када сам размишљао о бескрајној разноврсности спиритуалних есенција. Ни драго камење није ништа друго до жене и девојке, инкогнито појаве, оне су задржале само ово једно једино својство своје лепоте, блиставу чаробност. То је њихова чаролија. Али чаролија се не сме примити у смислу слепила, него као природна магија. То је у њима стварно биће. То је есенција.

Ако бих могао, издвојио бих, на пример, спиритуалну суштину из једне девојке и чистио, згушњавао, дестиловао, цедио, кристализовао, све док не бих добио непролазну и концентровану есенцију. На концу, од сваке лепе жене би се могао начинити драги камен. Или вино - али онда га не би требало кристализовати, него растварати. Драги камен бих користио на тај начин што бих га опточио златом и његову есенцију усисавао у себе кроз очи. Вино на тај начин, наравно, што бих га пио. Псалам каже: Окусите и видите. Разуме се, најбоље би било ако бих драги камен, кад год хоћу, претварао у жену, науживао се у њој, затим је опет преобратио и попио, на концу бих опет имао драги камен и никада се не би истрошио. Имао бих жену и вино, сафир и аметист и бисер и дијамант и смарагд и топаз.

Главна теза моје анатомије заноса: корен сваког заноса је љубав. Вино је течна љубав, драги камен је кристализована љубав, жена је живо љубавно биће. Ако још додам цвеће и музику, онда знам да ова љубав блиста бојама и пева и мирише и живи и могу је појести и могу је попити.

Алхемичари кажу да драги камен није ништа друго до чист дух бића који је живео у изворној васељени, односно анђео, али када је човек починио грех, повукао га је са собом у материју. Претворио се у камен. Међутим, своју блиставу чистоту задржао је и као камен. Ова теорија одговара мојој теорији да у винима и грожђу заправо станују духовна уља и то су генији.

Тако сам седео и медитирао у виноградима Берења, а када сам у смирај кренуо кући, успео сам да плодно поподне окончам веселом поентом. Поред пута сам запазио засаде хибридних винограда „ноа". У првом трену сам се запрепастио. Па какав ли је ово драги камен?

У трену сам открио да је вино потпун свет и као сваки потпун свет, као на пример жена, даје, и треба да даје, места злу, подлости, тамном паклу. „Ноа" грожђе и винолика течност, опора и смрдљива, начињена од тог грожђа, није ништа друго до неспретан покушај ђавола да и он направи вино. Никад неуспелијег покушаја није било! „Ноа" је вино пуританаца, пијетиста, уседелица и нежења, грамзивих, шкртих, завидљивих и злих људи. Здрав човек зачепи нос ако осети ту течност, а ако је окуси, сулудо почиње да пљује и дере се све док уста не исплакне неким правим пићем. Рекох, ђаво је позавидео вину Створитеља и одлучио да и он направи вино. Стрпао је у то своју жуту грамзивост, осветољубивост, отров, дрскост, гримасе, кукавичку подмуклост, комичну обогаљеност, сва незграпна уља и начинио лозу невероватно богатог рода. И „ноа", хибридна лоза, заиста рађа бар двадесет пута више грожђа од племенитог чокота. Али коме? Грамзивцу и тврдици којима је једино важно да га буде много и много и много.  

Мене нећеш преварити, рекао сам чокотима, односно ономе ко их је начинио. Знам да вину припада и то да има свој пакао. То си ти. Твој геније је вештица. Твој драги камен је камен из мокраће. Кад цветаш, твој амонијачни мирис окупља зунзаре. Ти си атеистичко грожђе. (...) 

Вински обреди: Хармонија уста

Обредологију вина треба започети поглављем о хармонији уста. У науци о вину то је оно што је у музици хармонија. Треба научити да је основа хармоније уста основни троуст - јело, пиће и дуван. Какво јело, какво пиће, какав дуван приличи уз који начин, међусобно се џапају, али истичу, желе, или неутрализују. Постоје забрањени кораци, као у хармонији паралелна квинта и октава. Постоје дисхармоније које треба разрешити. Уопштено треба рећи да је једење телесни чин, темељ; пијење је психички чин; пушење је духовни чин. Увек треба започети с јелом, увек треба завршити димом. Додајем да ја непушаче сматрам атеистичком сектом. Мото овог поглавља је једна од бесмртних мисли из Упанишада: највиши облик Брахмана је јело.

Најједноставнија винска подлога јесте димљена сланина с хлебом и зеленом паприком. Најједноставнија, али истовремено и класична винска подлога, чија величајност, док вино рађа, никада неће минути. Сличну овој подлози знам само ону с југа, тамо је она, разуме се, прилагођена природи јужних вина: печена риба, хлеб, маслине. Ако уз то има још и овчијег сира, ја велим да бих у таквој аскези недељама могао да живим. Често, веома често сам испробавао ову подлогу и увек с успехом. Када је мој воз стигао, најпре сам отишао до мора. Попио сам гутљај морске воде, тај гутљај је био знак страсног љубавног брака за ту годину. Затим сам сместа пошао у продавницу, купио два добра скомбра, или два mille in bocca величине длана, маслина, као снег белу циповку и парче сира. Тако опремљен, потражио сам најсимпатичнију крчму. Никада се нисам разочарао.

Навратио сам тамо одакле се чула највећа бука. Мале крчме су по правилу биле у подрумима, силазило се низ тесно степениште. Унутра полумрак и концентрисана винска испарења. Дочекале су ме блиставе очи и урлање. Одмах су знали да сам странац и поздравили су ме ентузијазмом вина. Морнари, војници, радници, сељаци. Неки су ме грлили као старог пријатеља. Питали ме одакле стижем и пожелели ми срећу што сам баш овамо упао. Вино? Ихај! Одмах да га пробам. (Окусите и видите!) Десетак чаша пружају према мени. Али ја најпре вадим рибу, једем неколико маслина и чекам најжеднији тренутак. Е сад! Тог дана други страсни брак - с вином!

Али и овде код куће задовољан сам сланином и зеленом паприком. Месо, хлеб и свеже зелено. То је основна формула. Све остало је само тананије и сложеније извођење формуле. И коначно: месо, хлеб и свеже зелено. Чак и ако је реч о ручку с десет јела, с три врсте печења, салатом, с четири врсте колача. Када се затим смирим четвртом, петом чашом, може да уследи дух. Вадим дуван, замотам једну и запалим. Не заборављај: највиши облик Брахмана је јело.

Пре свега о хлебу. На југу се једе хлеб заслепљујуће белине. Како уз њега иде вино, зна само онај који је пробао. С хлебом у једном џепу, са чутуром вина у другом, седим на прамцу брода, дува свеж ветар и баца ми у лице слана испарења. Код нас више волим ражани хлеб, нарочито сунђерасти, али ако је још млак па се сланина малко истопи на њему, тада ништа друго не желим, само да пијем. У Арачу сам тако живео једном цело лето. Више пута наизменично с лепињом. Лепињица с белим луком и арачким вином! Легао бих под крушку и био спреман за највише духовне поруке. Поред ражаног хлеба, у било којем тренутку ћу радо јести и пшенични, и не смета ми ако је неколико дана био у подруму па се скорео. Уместо паприке, пак, добро доће лук и парадајз, било као салата, било само онако као поврће.

Говорећи о сложенијим, нарочито о куваним јелима, пре свега треба да нацртам крст укуса који изгледа овако:

Ово су четири стране света укуса. Пре пијења треба обратити пажњу на овај цртеж и јела подешавати према вину. Зашто јела према вину? Јер је вино психичка појава и због тога што је вишег ранга - јело је телесна појава и због тога је фундаментална. Крст укуса добро научи и кад пијеш, мисли на њега. Никада се нећеш разочарати.

Вино заправо највише воли рибу. Хладну или топлу, кувану или печену, суву или димљену или конзервисану; било у маслиновом уљу, било у парадајзу, било паштета, свеједно, само нека буде риба. Риба ништа не ускраћује од укуса вина. Смем да тврдим да је риба допунско јело за вино, као што је плавом жуто, црвеном зелено.

Каква је мистерија у основи свега, о томе немам ни појма. Међутим, знам, и безброј пута када сам својски пио после ручка од свежих сардела, и дремкао у постељи за време летњих спарина, кажем, безброј пута сам искусио да се у човековом стомаку тада збивају сасвим необичне ствари. Глад је мрак стомака. Јело је светло стомака. Пре једења је мрак, а кад човек прогута први залогај, то личи на мистерију „нека буде светлост". Риба потоне у стомак и светлост заблиста. Сада стиже вино, илуминација душе. Имаш ли појма, човече, шта се тада збива? Највиши облик Брахмана је јело.

У нашем поднебљу риби одговара свежа, евентуално димљена свињетина. Свежу свињетину могу да замислим на свињокољу.

Месо из обаре, џигерица, делићи барене главе, бризле, хрскавица, парчад с кости, добро посолити, прогутати са залогајем хлеба и паприком из туршије. Сада може вино.

Оно што сам до сада говорио спада у елементарни наук хармоније уста. Пристојни велики ручкови, сложеније комбинације укуса заснивају се на овим елементарним законима. Нарочито бих желео да говорим о три велика поглавља: једно је уопште о месу, друго о тестима, а треће је о пијењу многих врста вина на свечаним ручковима.

Подела меса са становишта вина: кувано месо и печено месо. Кувано месо има мању вредност. Печена меса су од три врсте: меса уопште (говеђе, свињско, телеће, овчије итд.), живинско и дивљач (јелен, срна, зец, дивља патка, фазан, јаребица итд.). Као што рекох, а код овог става морам и остати, најважнија и најопштија винска подлога је свињско месо. Затим треба узети у обзир кљукану гуску печену у сопственој масти, у октобру и новембру, с црвеним купусом, с кнедлама од кромпира и с јабукама кожарама печеним у истом суду. Када је сезона овог јела, треба га понављати петнаестодневно. Пре њега супа од ракова, после њега торта од моке или лешника с кремом. Треба пити две или три врсте вина, и то: младу и лаку ружицу, полустаро бадачоњско или чопачко, на крају рајнски ризлинг из Сентђерђхеђа. Непосредно пред кафу суварак из Руста или чашу двадесетогодишњег вина из Шомлоа. 

Ређа подлога за вино, али веома високог квалитета, јесте јелен шпикован сланином, или срнећа леђа и млада дивља свиња. Свима препоручујем нарочито ово последње. Прилог може бити било какав, али је моје искуство да је овде најпогодније тесто уваљано у гриз и печено док не порумени. Салата треба да је мешана. Овакво јело бескрајно подноси вина, и то она квалитетнија из Егера, Мора, чак и из Дергичеа и Тихања.

Толико сада на брзину о месу. Искључиво за пиће (лети или у рану јесен на веранди) препоручујем једно једино јело за окупљено мушко друштво. Мешано млевено месо печено у киселом тесту. Састав меса: један део димљене сланине исечене на коцкице, два дела свињског, један део овчијег, један део живинског, један део гушчије џигерице, један део мозга. С мало лука, бибера, першуна и сецкане зелени. Естрагон не може сметати. Јело се служи док је млако. Многи га воле док је још сасвим топло, а и ја спадам међу њих.

Теста има две врсте: кувана и печена теста. Даље их опет има две врсте: слатка и слана. Од првих су за винску подлогу најпогоднији резанци с чварцима и сиром (могу бити и ташци, али онда само с прженим луком), али богато преливени павлаком, и треба припазити да чварци буду свеже топљени и да је у котао било додато млеко. Без тога немају потпуну вредност.

Затим, у обзир долазе забиберене флекице с купусом и нудле с презлом. Свако тесто мора да се блиста од масти. У посебном поглављу биће речи о допола куваним и отпола печеним тестима, а међу њима о једном вечитом краљу теста, о флекицама са шунком. Тесто се скува, помеша се са масном млевеном шунком и јајима, и све се то упакује у кисело тесто, стави у модлу куглова и пече док не буде руштаво румено. Ово тесто се једе с бешамел или тартар сосом, а у оба случаја пије се полустари (пет-десет година) бургундац или порто.

Од печених слатких теста буавна, кисела и бисквит теста већ су се одавно исказала, а ја једино могу рећи да с њима никада није било ни најмање проблема. Од слатких и куваних теста најозбиљније препоручујем кнедле од кромпира с пекмезом од шљива, али пре свега кнедле са шљивама.

Вински ред вишевинских великих ручкова обично одређује природа гозбе. У јесен, ако има много живине, дивљачи и рибе, поред предјела (риба) треба пити вино с песка. Ако се сервира смуђ, иде и мускат. Ако је риба с мајонезом, млада и питка ружица. Друго предјело нека свакако буде ризото од живинске џигерице са зеленим грашком, печуркама и першуном. Вино за ово јело искључиво је опоро црно, ја бар не бих сервирао друго код своје куће. Меса треба јести постепено према њиховој тежини. И вина тако треба пити. Код теста је поредак обрнут. Прво тесто нека буде тешко, а остала све лакша. А вина све тежа. На крају сасвим старо сентђерђхеђско, а када већ сви мисле да је крај, непосредно пре кафе пола чаше сувог старог самородног.

О дувану нећу говорити много. После великог ручка први дим нека буде цигара, и то куба или хавана. Други нек буде дебела албанска цигарета, од оне златножуте врсте, јака као гром. Трећи може бити лакша грчка или српска цигарета. И после обичног ручка најпре препоручујем цигару. После мањих, пријатељских ручкова може бити четири врсте цигарета: египатске, енглеске, српске и средње јаке мађарске.

При осамљеном пијењу треба пушити лулу, и то зависно од расположења, енглески мирисни дуван или онај из Верпелета. Уопште, приметио сам да чак и они који с прилично великом спремношћу обраћају пажњу на избор јела и вина хармонији дувана поклањају много мање пажње. Та лакомисленост кад-тад мора да нестане. Ако би се с нама исправно управљало, пушење дувана уз различита јела и вина већ би одавно било регулисано прописима. Од садашњих атеистичких власти, наравно, залуд је то и очекивати. (...) 

Када да пијем, када не?

За пијење постоји један закон: било када, било где, било како. За озбиљно време, за озбиљног човека и за озбиљан народ толико је довољно. Данас, нажалост, с овим законом се догађају највеће злоупотребе. Чуо сам да је неко лети у сумрак под сеницом пио сентђерђхеђско вино док је читао новине. Да ми није рекао човек коме се може веровати, помислио бих да лаже. Лети, у сумрак под сеницом пити сентђерђхеђско, то спада у велике и свечане животне тренутке. Тада се сто мора прекрити или жутим или ружичастим столњаком, у вазу се мора ставити цвеће, и то цинија или сунцокрет, и мора се читати сасвим велики песник, Пиндар или Данте или Китс. Ко овакве тренутке не наслути, њега треба сматрати изгубљеним човеком.

Има још неколико оваквих јадних случајева. На свечаној вечери, када је сексардско сервирано уз младу полукљукану гуску, један од господе је одржао здравицу наджупану. Нажалост, данас то спада међу вероватне ствари. У једном селу причају да је бележник пио старо панонхалмско вино уз сочиво с кобасицама. Ако је то тачно, онда је бележник био малоуман или атеиста. Ја сумњам у ово последње.

Закон пијења је исти као и закон љубави: било када, било где, било како. Међутим, и овамо и онамо важне су све околности. Према природи вина треба одабрати годишње доба и доба дана. Постоје лења вина, кокетна вина, брбљива вина, трагична вина. Највећа је неосетљивост, на пример, пити драмско вино на пријатном породичном ручку. Исто тако је неукусно на званичној гозби пити разблудно вино. Ако си сам и напољу, увек тражи перспективу; вино воли висину и видик, и воли да гледа одозго. Ако си у соби, најпре увек застри сто. Варварин пије с мушеме, несрећник, али не зато што нема столњак, него зато што нема душе за пијење.

У сваком случају најпре једи, бар неколико ораха, лешника или бадема поједи. Ове језгарице ће развезати укус вина. У касну јесен нека на твом столу увек буде кестења, било куваног, било печеног, било у неким колачима, а на то пиј још реско младо вино. Не заборави хризамтеме! Могу бити жуте, светлољубичасте или беле, свеједно, али нека буду ту. Кестење, хризантеме и младо вино - запамти!

Истина, пијење вина нема своју музу, али иако је нема, исправно пије вино само онај ко је добио васпитање од муза, ко стално чита песнике, ко бар слуша музику ако је већ не компонује, и ко ужива у сликама. Такав човек ће умети да одабере право време за рад, за шетњу, за спавање, за разговор, за читање, само он зна да су љубав и вино било где, било када и било како. (...) 

Како да пијем?

Вода је праелеменат. Прво: вода се претвара у вино; друго: вино се претвара у крв. Вода је материја, вино је душа, крв је дух. Од материје душа, од душе дух, то је дупла транссупстанцијација коју овде на земљи треба да проживимо.

Ова озбиљна и крупна делатност, која одређује биће, мора се збити у одређеној спољашњости. Пијење вина има један једини закон: пити. Било где, било када, било како. Али у човеку мора да се разбуди инстинкт да би пружио достојанство овом пијењу, а то поставља питање: како?

Пре свега о чашама. Да ли да испричам велику тугу свог живота? Било где да сам био, код куће, у туђини, за ручком се увек збивало исто. Поједем супу и онда, према закону поретка, попијем четрдесет капи. После супе четрдесет капи, то је такво мудро правило које се никада неће срушити. Затим следи месо с поврћем, с прилогом и салатом. За пијење је најпогодније време када човек поједе већи део другог јела. Тада жеђ достиже врхунац. А чаша малена! Још никада нисам нашао чашу од три и по или четири деци, у којој бих могао да припремим брижљиво испробано мешано вино, и да га у одређеном тренутку искапим на душак.

Знам шта ће ми на ово рећи појединци, рећи ће: зашто не испијем још једну чашу. По томе препознајем варварина који нема никакво осећање према најважнијим стварима. Две чаше нису једна чаша, а ако се прекине полет пијења, нестало је оно што је у њему најважније, на душак. Ако желим да попијем две чаше, онда ћу ставити поред себе две чаше. Али ја хоћу да попијем из једне чаше и на један душак - тачно онолико колико одговара мојој жеђи. Дужина моје жеђи је три и по или четири деци. Ни више, ни мање. Овој жеђи је потпуно одговарајућа једнака вредност чаша искапљена до дна. Залуд објашњавам?

Стари су и овде били мудрији. Стављали су преда се пехар и свако је пио из њега колико је хтео. Међутим, мој приговор пехару јесте што се у њему може припремити или само чисто вино или само једна врста мешавине.

Но, понекад ја већ код другог, трећег пијења пожелим другачију мешавину.

Сматрам да је хитан задатак да се израде чаше од четири цела и две-три десетине и да се уведу у систем на целој Земљи, нарочито у гостионицама. То је отприлике она количина пића коју човек испије у најжеднијем тренутку. То је мера. Савремени атеисти, разуме се, немају о томе никакав осећај. Од бездушних људи узалуд бих то и захтевао. Или оних проклетих десет дека! Десет дека је за мене мало од свега, од меса, од саламе, од сира, од слаткиша. А петнаест је много. На дванаест и по дека, пак, ограничено атеистичко друштво није устројено. И још се чуди што је све окренуто наглавачке.

Вино одређује меру чаше, а не чаша вину. То је суштина мога захтева. Заправо, у свакој правој кући, где се поштује вино, почев од чаше од пола деци (суварак) па све до подруг литре мора бити бар двадесет врста чаша. Једну чашу треба користити до подне, другу поподне. Ако је реч о саветовању које дуго траје, свако добија пехар од подруг литре и пије како му се допада. Ако је мања расправа, погодна је и мања чаша. Према врстама вина, према смешама, варијанте се једва и могу исцрпсти. Све то треба препустити укусу. Приликом картања потребне су другачије чаше него на домаћем концерту. Разуме се, другачије за седмице, другачије за тарок. Треба мислити и на квалитет стакла, нарочито на дебљину. Како би неко пио сентђерђхеђско из дебеле чаше?

Уз питање како иде и то у којем је друштву најбоље пити. Најважније правило: пити. Било где, било када, било како. О броју оних који пију увек треба да пресуђује природа вина. Веома је мало универзалних вина, таквих која би, на пример, цело човечанство одједном могло да пије за неки велики празник, рецимо на празник светског мира. У ту сврху ја бих од наших вина једино препоручио оно из Шомлоа. А чудно је да је то вино усамљеника. Јер је данас светски мир још увек занос усамљених људи.

Веће друштво, двадесет-тридесет људи, увек треба да пије младо вино. Најнижа категорија (ђаци) искључиво вино с песка; највиша (уметници) - чопачко или арачко. Мање друштво - ђенђешко. Двојица-тројица - бадачоњско. Заљубљени - увек сексардско. Пријатељи - увек само веома старо, у малим чашама, да би се што чешће куцали.

(...)