У сенци злочина нацистичке Немачке, италијанска фашистичка дводеценијска епизода је стављена под тепих или скрајнута. Била је нека врста табу теме о којој се није причало, а дефиниција фашиста се користила само као инструмент за дисквалификацију, без детаљнијег удубљивања у мотиве настанка и опстанка фашизма. Италијани су заборављањем, минимизирањем и преправљањем историје сами себе ослободили одговорности за политички систем који је свуда где је дошао на власт, у било којој форми, чак и после Другог светског рата, значио увек исто: укидање слобода, полицијску државу, увођење вербалног и политичког деликта, контролу медија, злоупотребу образовног система и посебно деце и омладине у идеолошке сврхе, уништавање опозиције и слободномислећих људи, расизам, ксенофобију и доминацију мушкарца над женом.

Италија је дала много тога доброг и лепог свету, али и две пошасти са којима се читава планета рве већ читав век: мафију и фашизам. За мало више од месец дана се навршава столеће од Mарша на Рим којим су фашисти освојили власт и посејали семе зла које ће своје плодно тле наћи у добром делу Европе и Латинске Америке. Део Италијана и даље верује да су Бенито Мусолини и фашизам постали зло тек 1938. године са усвајањем расних закона и склапањем пакта са нацистичком Немачком. 

Мусолини је био толико зао и безосећајан да је без пардона затворио у психијатријску болници сина Бенита Албина рођеног у ванбрачној заједници са Идом Далсер као и саму Иду. Наравно, то је само кап у мору злочина и смрти за које је одговоран фашистички лидер, али боље од било чега другог показује његову бескрупулозност и на шта је све био спреман да уради да би сачувао власт или привид породичног и моралног човека. 

„Ако фашизам није ништа друго до банда криминалаца, онда сам ја вођа те банде криминалаца", изјавио је Мусолини у парламенту после убиства левичарског политичара Ђакома Матеотија дајући најбољу дефиницију фашизма и себе самог. Наравно, Мусолини се тада осећао толико моћним да је могао да провоцира истином.

Суочавање са фашизмом

У сенци злочина нацистичке Немачке и Адолфа Хитлера, италијанска фашистичка дводеценијска епизода је стављена под тепих или скрајнута. Била је нека врста табу теме о којој се није причало, а дефиниција фашиста се користила само као инструмент за дисквалификацију, без детаљнијег удубљивања у мотиве настанка и опстанка фашизма. 

Италијани су заборављањем, минимизирањем, преправљањем историје сами себе ослободили одговорности за политички систем који је свуда где је дошао на власт, у било којој форми, чак и после Другог светског рата, значио увек исто: укидање слобода, полицијску државу, увођење вербалног и политичког деликта, контролу медија, злоупотребу образовног система и посебно деце и омладине у идеолошке сврхе, уништавање опозиције и слободномислећих људи, расизам, ксенофобију и доминацију мушкарца над женом. 

Ћутање и избегавање суочавања са фашизмом и фигуром Бенита Мусолинија допринели су да се у делу италијанског друштва, иначе мало склоног читању и продубљивању знања, креира потпуно девијантна перцепција о Дучеу и његовом режиму која би се могла сажети у следећих пар судова: до 1938. године Мусолини је био државник који је готово све урадио како треба, био је диктатор и користио је чврсту руку против политичких противника, али осим Матеотија није никога убио, у најгорем случају их је слао у изгнанство на острва у Тиренском мору где су били вечни туристи; на другој страни изградио је и средио земљу, исушио мочваре, возови су коначно били тачни, подигнути су нови градови и четврти, Мусолини је био велики љубитељ уметности, провода, жена, са њим се живело добро... штета што је склопио савез са Хитлером и под његовим притиском усвојио расне законе и ушао у рат. 

Ништа од претходно наведеног није тачно. Мусолини и његови фашисти су дошли на власт употребом силе, одговорни су за смрт неколико десетина хиљада људи пре него што се Дуче загрлио са Фирером, само у концентрационим логорима у Либији је умрло 40 хиљада особа. Фашистички режим је користио бојне отрове у Етиопији, Мусолинијева авијација је бомбардовала градове у Шпанском грађанском рату. 

Неколико стотина радника, социјалиста и комуниста су убијени у Торину, Милано, Риму. Ђакомо Матеоти није био једини познати политичар којег су Мусолинијеве режимске банде убиле. Од њихових пендрека и последица пребијања су изгубили живот браћа Роси, Карло и Нело, Пјеро Гобети, Ђовани Амендола, Ђовани Минцони. Антонио Грамши је умро у фашистичком казамату у Риму а иза решетака је завршио чак и Алчиде Де Гаспери, док је дон Луиђи Стурцо, оснивач Италијанске народне партије, пребијен. 

Мусолинијева Италија 

Велика је лаж и да су возови само током фашизма стизали на време у Италији. Каснили су као што касне и данас, с том разликом што је Мусолини 1926. године забранио да се о кашњењима извештава у новинама и на радију, правдајући цензуру одбраном части отаџбине. Зато је створено погрешно уверење да су возови почели да стижу на време јер медији нису више извештавали о непоштовању сатнице. 

Не одговарају истини ни заслуге које се приписују фашистима за исушивање мочвара и бонификацију терена и њихово претварање у грађевинско или пољопривредно земљиште. Сви ти пројекти су били планирани или започети пре марша на Рим у јесен 1922. године. 

Изградња нових вароши и квартова није имала свој замах само у Италији већ у читавој Европи између два светска рата. У Великој Британији и Француској или вајмарској Немачкој се више градило и модернизовала инфраструктура него у фашистичкој Италији. 

Посебно је велика лаж да је Хитлер увукао Мусолинија у Други светски рат. Истина је потпуно другачија: италијански диктатори је приморао Хитлера да исправља његове непромишљене и авантуристичке потезе. 

Мусолинијев напад на Грчку је најбољи пример раскорака између Италије коју је режим представљао грађанима преко медија и реалне Италије. Искомплексирани Дуче је тешко поднео што га Фирер није обавестио о свом нападу на Француску, а још теже немачку експресну победу, па је решио да он себи припоји Грчку на чијем је челу био, такође диктатор, Јоанис Метаксас коме су Мусолини и његови фашисти били узор. 

Италијански војници, лоше опремљени, још горе обучени и наоружани, без снажне логистичке подршке и ланца снабдевања доживели су тежак пораз од грчке војске, толико велики да је Хитлер морао да спасава образ свом савезнику. Колатералну штету је платила Југославија која је окупирана како би Вермахт осигурао ланац снабдевања трупа у Грчкој.  

Фашистичка сенка

Италијани и данас имају проблем што су њихове деде и прадеде били фашисти. Једни негирају, други фалсификују сећања, трећи се хватају на причу о доброћудним Италијанима (фашистима) и злоћудним Немцима (нацистима), четврти минимизирају утицај и последице које је фашизам оставио, пети преувеличавају размере антифашизма јужно од Алпа. Није Черчил био далеко од истине када је Италијане назвао бизарним народом: „Јуче их је било 45 милиона фашиста, данас их је 45 милиона антифашиста а по попису се не би рекло да Италија има 90 милиона становника". 

Републикански идентитет Италијана, после Другог светског рата, заснивао се на позитивном наративу о славном антифашистичком отпору који је у мањој мери укорењен у реалности а много више на изграђеном миту и измишљеним бројевима и догађајима.

Велика заблуда је и да су сви Италијани или добар део њих били фашисти. У тоталитарном друштву, у коме нема елементарних слобода и где је партијска књижица или подобност предуслов за све, није могуће имати јасну слику подршке. Ипак, да су Италијани били искрени и одани фашисти, Мусолини не би морао да има на платном списку политичку полицију и специјалне трибунале за вербалне и политичке деликте.  

Алиби страха од комунизма

Зашто је фашизам просперирао и тако брзо постао државна идеологија у Италији? Лењиновим бољшевицима је требало, од формирања, мало мање од 15 година да освоје власт, Хитлеровим националсоцијалистима мало више од десетлећа, а Мусолинију и фашистима само три и по године. 

Брутално насиље, дискриминација, потчињавање, супремација су у корену фашизма, од настанка Борбених унија (Fasci di combatimento) у марту 1919. године. Међутим, насилништво малобројних делинквената, фрустрираних и искомплексираних људи не би било довољно за освајање власти да није било равнодушности, незаинтересованости и конформизма већине, опортунистичког калкулисања либерала и католика у страху од комунизма, изгубљености социјалиста, похлепе и егоизма индустријалаца, параноје краља Виторија Емануела III, у вечитом страху да ће га неко заменити његовим братом од стрица, вишим, мање ружним, храбријим и славом овенчаним генералом Емануелом Филибертом, војводом од Аосте. 

Не треба потценити ни спољне факторе. „Осакаћена победа" (La vittoria mutilatа) како је Габријеле Д'Анунцио дефинисао непоштовање Лондонског пакта који је Италији гарантовао припајање Јужног Тирола, Венеције Ђулије, Истре, Кварнера и Далмације, у доброј мери је допринела ширењу национализма. Баук бољшевичке револуције кружио је и у Италији, заједно са страхом да би латентни грађански рат који је трајао између партијских војски, могао да се претвори у још крвавији сукоб, попут оних у Немачкој и Мађарској. 

Велики број либералних, католичких или умерених политичара је имао потпуно погрешну поставку да би у осујећивању комунистичке претње фашистичке банде могле да буде корисне. Није изненађење да су „Fasci italiani di combattimento" основани на тргу Сан Сеполкро у Милану, у сали коју су им дали на коришћење милански индустријалци.

На свом првом наступу на парламентарним изборима фашисти су освојили 4.657 гласова, мање од статистичке грешке. За њих нису гласали чак ни чланови породица. У парламент су ушли захваљујући либералима који су их уврстили на своју листу на притисак индустријалаца. 

Међутим, политичка нестабилност, дезоријентисаност политичких, привредних и војних елита, анимозитет између лидера либерала, Ђованија Ђолитија и Антонија Саландре, плашљиви и неодлучни пемијер Луиђи Факта, још плашљивији краљ Виторио Емануеле III и генерал Армандо Дијаз са симпатијама према фашистима, омогућили су да један од највећих блефова у историји, Марш на Рим, постане фашистички тријумф.  

Марш на Рим

Сам Мусолини није много веровао у успех Марша на Рим. После одржаног митинга у Напуљу 24. октобра 1922, где је пред шездесетак хиљада окупљених симпатизера рекао: „Наш програм је једноставан: желимо да владамо Италијом", за разлику од тридесетак хиљада својих црнокошуљаша који су сутрадан кренули на Рим, он је отпутовао у Милано са спремним коферима да побегне у Швајцарску у случају да блеф буде прочитан, а његови „квадрумвири" били не безбедној дистанци у Перуђи. Није им било довољно ни што су његови добили пар дана раније благослов од маме краљице Маргерите (супруге покојног краља Умберта и мајке Виторија Емануела III) да освоје власт.  

Наиме, стварни број фашиста који су „марширали" ка Риму није прелазио бројку од 30 хиљада, док је само у граду Риму било 28.400 добро утренираних и наоружаних војника. Међутим, краљ Виторио Емануеле III није потписао декрет о проглашењу ванредног стања који су потписали сви министри у влади укључујући и премијера Факту. 

Краљ „сабљица", како су Виторија Емануела III звали због његове висине (морали су да искују малу сабљу да се не би вукла по земљи када је опаше на званичним церемонијама), није потписао декрет који је могао да промени историју јер му је генерал Дијаз на конкретно питање да ли војска може да изађе на крај са фашистима узвратио: „Наравно да може, али не бих је стављао на ту пробу".

Краљ је послушао Дијаза, није ставио војску на пробу, али јесте монархију. Италијани неће заборавити овај кукавичлук Виторија Емануела године када када на референдуму 2. јуна 1946. буду гласали за републику. Будуће генерације ће морати да се суочавају са последицама његовог кукавичлука.