Последњих деценија 19. века Баку је постао један од нафтних центара света. Његов индустријски процват везан је и уз име једног од најутицајнијих и најдуговечнијих градоначелника Бакуа, Станислава Ивановича Деспот-Зеновича. Азербејџански историчари тврде да је овај најзначајнији градоначелник Бакуа у његовој историји био - српског порекла.

Када су пре 25 година званично успостављени дипломатски односи Азербејџана и Србије, нико није могао ни да наслути да ће та, у овдашњој широј јавности тада мало позната кавкаска држава, након што су пре 15 година званично отворене амбасаде у обе државе, постати један од најважнијих партнера Србије. Азербејџан је од тада веома присутан у српској привреди, економији и инвестицијама. У политичком смислу, Азербејџан чврсто подржава територијалну целовитост Србије.

Прошле године је Азербејџан, као председавајући Покрета несврстаних земаља,  заједно са Србијом био организатор обележавања 60 година од првог самита несврстаних одржаног у Београду. Тај јубиларни скуп у октобру прошле године у српској престоници окупио је представнике 115 држава.

У тренутку када се Европа свакога дана суочава са све већом енергетском неизвесношћу, Азербејџан је важан партнер Србије у снабдевању електричном енергијом, а очекује се да ће сарадња да се прошири и на снабдевање нафтом и гасом, који су ту земљу још крајем 19. века учиниле светским центром развоја нафтне индустрије.

Тада су у Бакуу деловали најважнији европски и амерички петролејски магнати, Нобели и Ротшилди.  А важну улогу у азербејџанском нафтном буму одиграо је и - један Србин. 

Почетак нафтне индустрије у Бакуу

У 19. веку око Бакуа настаје мала петрохемијска индустрија. Прва модерна нафтна бушотина на свету направљена је управо овде средином века. Индустријалци Василиј Кокорев, Пјотр Губонин и немачки барон Николај Торнов изградили су 1857. прву фабрику керозина у Сураханију код Бакуа. Фабрика је керозин производила од „кира", супстанце налик асфалту. Године 1859. фармацеут из Тбилисија, Н.И. Вите, на каспијском острву Пиралахи изградио је фабрику за производњу парафина.

Све до 1870-их, Русија је имала државни монопол на производњу нафте око Бакуа. Нафта се вадила из плитких бунара ископаних ручно, сипана у бурад и запрегом преношена до залива у Бакуу, где је керозин дестилован, а онда бродом преко Каспијског мора и реком Волгом транспортован на руско тржиште, посебно у Санкт Петербург. 

У марту 1873. године у Баку је стигао шведски индустријалац Роберт Нобел, брат Алфреда, изумитеља динамита, и купио једну рафинерију нафте, а две године касније и велики део нафтног поља Балахани, где је изградио нову рафинерију.

Роберт и брат Лудвиг оснивају 1877. компанију за производњу нафте браће Нобел „Бранобел", која крајем 19. века постаје једна од највећих нафтних компанија на свету. Браћа Нобел су у Азербејџану подигли нафтну инфраструктуру, укључујући први систем нафтовода у Русији, пумпне станице, складишта, вагоне-цистерне и први прекоокеански танкер за нафту „Зороастр".

У Бакуу су Нобелови изградили Вилу Петролеа као град компаније за упосленике, који је укључивао станове, куће, школе и библиотеке. Запослени у компанији и њихове породице имали су бесплатно образовање и учествовали су у подели компанијске добити.

Како би спречили извоз сирове нафте, нафтни барони у Бакуу су 1884. основали организацију „Baku Petroleum Association", која је између 1897. и 1907. изградила велики цевовод за керозин који је повезивао Баку и Батуми. Новоосновани „Конгресни савет за вађење нафте" старао се о нафтном бизнису, а њиме је руководио Лудвиг Нобел. 

Развој нафтне индустрије у Бакуу и околини у великој мери је утицао на архитектонски изглед Бакуа и његову модернизацију. У граду су основане административне, друштвене и општинске институције које су одлучивале изгледу града и урбанистичким решењима, о осветљењу, путевима, улицама, зградама, телефонским станицама, баштама, парковима хотелима и казинима. 

Прва ексклузивна права за развој и експлоатацију нафтних поља у Бакуу била су у рукама предузећа регистрованих у Русији. Тек 1898. године то право су добиле и стране компаније, да би у наредних пет година британске нафтне компаније уложиле 60 милиона рубаља у нафтна поља у Бакуу.

У том периоду, између 1898. и 1901, Баку је произвео више нафте него САД. Половина светске нафте тада се производила из 1.900 бунара, који су се налазили на десет квадратних километара у околни Бакуа.  

Србин у Бакуу

Све ово повезано је с једним од најутицајнијих и најдуговечнијих градоначелника Бакуа, Станиславом Ивановичем Деспот-Зеновичем. За нас и нашу причу важна и занимљива је тврдња да је порекло најзначајнијег градоначелника Бакуа, као и његове породице, било српско. 

Зеновићи су стара и позната бококоторска породица. Из Боке су кретали ка различитим регионима руске империје. Забележено је предање да руски племићки род Зеновича потиче од српских или молдавских средњовековних деспота. Варијанта презимена Деспот-Зенович, какву је носио градоначелник Бакуа, бележи се тек крајем 17. века. Зеновичи су наводно додали себи у презиме „Деспот", пошто су сматрали да потичу од српских деспота. 

Ово ми је о пореклу Станислава Деспот-Зеновича испричао азербејџански историчар Фуад Ахундов, од кога сам први пут уопште и чуо за овог градоначелника Бакуа. Ахундов је изричито тврдио да је он био пореклом Србин.

Као и у бројним сличним случајевима, није лако утврдити шта је фактографија а шта предање, али од важности је то што је породица Зенович, иако је била католичка и повезивана с литванским и молдавским племством, веровала да је српског порекла.

Избор Станислава Деспот-Зеновича на место градоначелника Бакуа 1879. године отворио је нову страницу у историји азербејџанске престонице, али и у његовом животу. Рођен је 1835. у Вилњусу, а  пре него што је постао градоначелник био је државни саветник и имао више од 20 година искуства службовања на Кавказу. Мандат Деспот-Зеновича на месту начелника градске управе трајао је 16 година и временски се поклопио с нафтним бумом у Бакуу.

Колосални индустријски успон у последњим деценијама 20. века довео је до брзог раста града и потребе за урбанизацијом. „Кавкаски Париз", како су називали Баку, планиран је и у великој мери изграђен под Деспотом-Зеновичем. 

Радити за Нобела

Велику подршку за своје планове градоначелник Бакуа Станислав Деспот-Зенович имао је од Лудвига Нобела.

Управо захваљујући Лудвигу Нобелу у Бакуу је изграђена грандиозна нафтна индустрија, чији је камен-темељац претходно положио његов брат Роберт. Главни Лудвигов принцип у пословању био је „да ништа не скрива, ништа не монополизује и никада не ужива никакве привилегије". Није био класичан бизнисмен, у смислу који се обично везује за ову реч. Пре је био радни ентузијаста. Његова омиљена изрека била је: „Ко неће да ради, нека не једе!" Није желео незарађен новац.

Био је и демократа, уверен да је један од предуслова индустријског успеха подршка народа, па је био зачетник акционарства и неке врсте радничког самоуправљања. Тврдио је: „Годинама покушавам да у своја предузећа уведем следећу праксу: свако ко са мном ради и учествује у постизању компанијских резултата, делећи мој труд, има право да са мном дели и профит." И то нису биле празне речи. Било је исплативо радити у предузећима Нобелових. Неуморни проповедник нових идеја, Лудвиг је добро разумео и улогу науке и образовања у стварању конкурентне индустријске базе. Није штедео ни новац ни време за образовне сврхе и радо је помагао људима.

Лудвиг Нобел је пружао снажну подршку свим плановима Станислава Ивановича за урбанизацију Бакуа. Зато је његова прерана смрт, априла 1888, била велики губитак како за Баку тако и за Станислава Деспот-Зеновича. Неколико дана касније градска дума је, у знак захвалности доброчинитељу Бакуа, акламацијом једну од главних градских улица именовала као „Нобелов проспект". Године 1929. Совјет Бакуа га је преименовао у Рабочиј проспект, да би му по стицању независности Азербејџана 1993. био враћен претходни назив - Нобелов проспект. 

Црква Александра Невског

Већ у првим годинама свог мандата на месту градоначелника Бакуа, Станислав Иванович се суочио с низом тешких, а понекад и прилично деликатних ситуација, нарочито у погледу односа етничких заједница у граду. Један од проблема била је изградња тада највеће православне цркве на Кавказу, Храма Александра Невског у Бакуу.

Дуго је постајала потреба за православном црквом у Бакуу, као и за богомољама других вероисповести у брзорастућем и етнички веома разноликом индустријском центру, па се нико није изјаснио против идеје о њеном зидању. Проблем је настао када је православно свештенство у потрази за одговарајућим местом за будућу цркву одабрало старо муслиманско гробље код зида старе тврђаве, где се сахрањивало све до 1859. године.

Од Деспот-Зеновича се очекивало да проблем реши, те се он састао с најистакнутијим представницима муслиманског свештенства и пословне елите Бакуа. Учесници састанка, међу којима је био и индустријалац и филантроп Гаџи Зејналабдин Тагијев, подржали су идеју о изградњи цркве, али и скренули пажњу да би њено подизање на месту још свежих муслиманских хумки могло да изазове незадовољство становништва.

Представници муслиманске заједнице предложили су зато да се одабере друго место за изградњу православне цркве, а да се старо муслиманско гробље огради, засади чемпресима и да се поред њега изгради мала џамија-медреса.

Деспот-Зенович је подржао предлог поглавара муслиманске заједнице, али је то изазвало револт међу православнима, којима је било стало да црква буде подигнута на згодном и упадљивом месту, какво је било место на  старом муслиманском гробљу. Посебну ревност у томе показао је шеф Државне коморе Бакуа Михајло Качурин, који је министру унутрашњих послова, грофу Толстоју, написао и послао денунцијацију Деспота-Зеновича. Качуриново писмо је садржавало и нетачне изјаве о „фанатизму муслимана Бакуа", а ограђивање старог муслиманског гробља представљено је као кршење права других вера, чија гробља нису имала такве ограде.

У одговору на овај напад Деспот-Зенович је написао: „Овдашње часно муслиманско становништво није нимало фанатично, његове џамије су претваране у цркве и артиљеријска складишта, и то никада није изазвало протесте. Млађа генерација муслимана учи заједно са Русима у локалној гимназији, у градским народним школама и поморском разреду. И упркос томе, појављују се појединци који постављају тако деликатна питања која, ако се заоштре, могу да изазову разне забуне, штетећи мирном току прогресивног развоја града."

На крају је договор ипак постигнут, азербејџански прваци су се повукли, гробље је измештено и на његовом месту је 1888. почела градња Храма.

Указом цара Александра III, за главног архитекту будућег храма постављен је Рус немачког порекла Роберт Марфелд, а његова израда поверена је архитекти пољског порекла Јосифу Гославском. 

Полагање камена темељца 

Полагању камена темељца за изградњу Цркве Александра Невског, 8. октобра 1888, присуствовао је руски цар Александар III, који је у Баку стигао са супругом, царицом Маријом Фјодоровном, царевићем Николајем, његовим двадесетогодишњим наследником, и деветнаестогодишњим великим кнезом Ђорђем. Пратио их је и главнокомандујући царске армије на Кавказу, књаз Дондуков-Корсаков и цела свита, а свечаном дочеку на железничкој станици у Бакуу присуствовао је велики број грађана, предвођених градоначелником Деспот-Зеновичем, који је у свом поздравном говору рекао: „Разнолико становништво Бакуа са одушевљењем поздравља долазак царских величанстава" и царици је поклонио букет цвећа. Са станице су уважени гости отишли најпре ​​у Саборну цркву Светог Николе, а из ње је цар отишао у кућу Деспот-Зеновича.

Увече је приређена свечана вечера којој су присуствовали сви војни команданти и цивилни руководиоци, а градоначелник Деспот-Зенович је у свом говору рекао: „Наш град је млад, као и наша покрајина, има свега 29 година, али је у последњих десет година порастао. Развој Бакуа условљен је развојем нафтне индустрије, која се пак развија зато што се произведена нафта не извози у иностранство, већ остаје код куће да би се овде прерађивала. Ово је цела историја нашег града. Неопходно је странцима блокирати извоз сировина, и нема потребе за градњом нафтовода. Верујемо да што пре отерамо Американце с тржишта које они заузимају и што више керозина будемо продавали у иностранству, то ћемо бити богатији. Браћа Нобел су довели главни нафтовод у Персију, где има танкове, али Ротшилди све шаљу у иностранство", рекао је Деспот Зенович.

Цар је напустио Баку 9. октобра у 22 часа. Осветљеним путем испратила га је маса људи. Баку је тада био осветљен као ниједан град у Европи и Руској империји. Одлазећи, цар је на станици рекао: „Збогом, остајте у здрављу!" Као одговор на његове речи, уследио је дуг и непрекинут узвик „Урааа!"

Поводом посете цара и почетка изградње Храма, градска дума Бакуа, на челу са Деспот-Зеновичем, донела је одлуку о враћању муслиманима Бакуа једне од најстаријих градских џамија, џамију Ширваншахове палате, која је дуго времена била коришћена као војни интендантски магацин. Био је то чин враћања муслиманима Бакуа њиховог уступка у вези с местом изградње цркве. Азербејџански прваци су затим и новчано помогли изградњу Храма.

Епизода са додељивањем места за изградњу грандиозног Храма Александра Невског на најбољи могући начин открива однос градоначелника Деспота-Зеновича према традицији и његов обзир према обичајима староседелачког становништва Бакуа. 

Изградња Храма је довршена десет година касније, и он је освештан 8. октобра 1898. Златне куполе Храма високог 85 метара доминирале су градом и биле уочљиве са десетине миља, тако да су се и капетани бродова који су пристизали у Баку према њима оријентисали.

Совјетске власти су 1936. срушиле Храм Александра Невског. 

Градски бедеми Бакуа 

Ништа мање занимљив случај из тог периода, у коме је кључну улогу одиграо такође Деспот-Зенович, био је онај у вези са очувањем главног бедема старе тврђаве у Бакуу, који до данас одваја утврђени (азијски) део града од његовог неутврђеног (европског) дела.

Наиме, до 1880-их година је тврђава Баку, чије најстарије језгро потиче из 11. века, била окружена са два реда зидова, подигнутих 1609. године. У периоду наглог развоја града изван ових зидина, поставило се питање њиховог потпуног рушења. После дуже расправе, 1882. године усвојена је одлука да се сруши спољашњи зид тврђаве уз очување унутрашњег, а да се његова капија, такозвана Шах-Абасовска капија, премести поред древних капија Шамакија на унутрашњем зиду. Као резултат, створен је занимљив пар улазних капиjа,  „Упарене капије тврђаве" („Qoşa qala qapısı"). Ова решења усвојена су уз активно залагање Деспот-Зеновича.

Поред тога, Станислав Иванович реализује низ значајних пројеката у области образовања. Тако се на његову иницијативу у Бакуу отварају образовне институције, међу којима се једна издваја - средња машинско-техничка грађевинска школа. Наиме, схватајући потребу великог индустријског центра за техничким особљем средњег нивоа,  Деспот-Зенович је иницирао оснивање специјализоване образовне установе у Бакуу за обуку такозваних службеника. Она је отворена 1888. и за њу је потом подигнута велелепна зграда коју је пројектовао Јосиф Гославски, чија је каријера у у Бакуу започела управо на Деспот-Зеновичевој изградњи Храма Александра Невског.

Тако је током последње две деценије 19. века, под вештим руководством Станислава Ивановича Деспот-Зеновича, Баку од провинцијског града претворен у индустријски и културни центар.

Плодна активност Деспот-Зеновича на Кавказу, посебно као градоначелника Бакуа, није остала незапажена. Одликован је бројним руским и страним орденима и наградама, међу којима је и турски орден Меџидије 1. степена с дијамантима, коју је Деспот-Зеновичу уручио лично турски султан Абдулхамид II током његове посете Истанбулу 1891. године. 


Упркос бројним наградама, одликовањима и високим звањима, Станислав Иванович Деспот-Зенович водио је необично скроман живот. Током година свог мандата као градоначелника Бакуа, никада није стекао сопствену имовину у граду. Живео је у Хаџијевој кући на Петровској насипу или је изнајмљивао собе у хотелу „Метропол" (данашњи Музеј Низами). Ипак, својим активностима и непристрасношћу стекао је име које је изазивало поштовање на свим странама.

На састанку „Каспијско-црноморског индустријског и трговачког друштва за нафту", које је 10. децембра 1890. године створио барон Алфонс Ротшилд, Деспот-Зенович је именован за директора Управног одбора Друштва, што му је обезбедило материјалну сигурност.

Али, после деценије и по на челу Бакуа, здравље Деспо-Зеновича почело је да попушта. Локалне новине извештавају о његовом здрављу, и он се на крају повлачи с места градоначелника. Дана 12. марта 1894. године одржана је свечана церемонија испраћаја Деспот-Зеновича у пензију, а градска дума му је у знак захвалности доделила звање почасног грађанина Бакуа.

Последње године Деспот-Зенович је провео у Батумију, где је после тешке болести и умро 15. маја 1900. године у 65. години. Сахрањен је на Криму, у месту Гурзуфу, недалеко од Јалте.