Прошло је осамдесет година откако је прва балистичка ракета успешно лансирана. Била је то ракета Фау-2, "оружје освете" које је нацистичка Немачка развила у оквиру свог ракетног програма којим је руководио Вернер фон Браун. Фон Брауна ће четврт века касније Американци носити на рукама, у знак захвалности пошто се „Аполо 11" спустио на Месец.

Хитлеров препад 22. jуна 1941. није сломио Русију, прву земљу радника и сељака. Неће проћи много и испоставиће се да Црвена армија није тако лак плен као што су немачки генерали мислили и да се немачка ратна авантура неће тако брзо завршити, а да ће исход рата бити дефинитивно одлучен у фабричким халама, као што се, уосталом, то догодило и у Првом светском рату.

Иако су немачки инжењери и висококвалификована радна снага, допуњена стотинама хиљада заробљеника, до капитулације Немачке произвели 61.780 тенкова и самоходне артиљерије, Руси су успели да им за исто време супроставе 105.232 новопроизведених, сличних, оруђа. Тако су поред моралне предности коју су имали као браниоици земље у великом Отаџбинском рату, Руси врло брзо постали и технички супериорни.

Међутим, и поред повлачења немачке групе армија Север и прекида блокаде Лењинграда јануара 1944. године, и опште руске офанзиве у јуну исте године на фронту широком 1.100 километара са 2,5 милиона Црвеноармејаца жељних освете, 6.000 тенкова, 45.000 топова и хаубица и 8.000 авиона, Хитлер није одустајао од своје примитивне стратегије „све или ништа". Он је рачунао на адут који је годинама држао у рукаву чекајући тренутак за негову употребу - на тајно оружје којим је желео да преокрене већ свима, осим њему, јасан исход рата.

Немачки научници су под надзором Гестапоа и припадника СС јединица, током рата развијали неке програме започете још почетком тридесетих година, а у намери производње оружја која нису била забрањена актима произашлим након немачке капитулације у Првом светском рату, међу којима је био и програм развоја ракета на течно гориво.

Како немачки историчар Рајнер Карлш наводи у својој књизи Хитлерова бомба из 2005. године, мало је недостајало да Хитлер добије трку са Американцима у производњи употребљивог нуклеарног оружја. 

Карлш је, између осталог, пронашао одбачене патенте о плутонијумској бомби које је немачка Управа за патенте одбила 1941. године. Пронађени су папири, али и трагови и физички докази на основу мерења радиоактивности у Тирингији и на острву Риген, из којих произилази да су у тим региону изведене две пробне експлозије атомских бомби. Бомбе су биле неупредиво мање од оне америчке бачене на Хирошиму.

Хитлерова А-бомба, тврди Карлш, више је била слична „прљавој бомби", каква би се данас могла произвести у многим земљама, него бомбама које су после рата производили Американци и Руси. Немачка атомска направа садржала је релативно мало фисионог материјала око кога се налазила велика количина класичног експлозива.

Истовремено, на балтичкој обали у месту Пенеминде, током целог рата настављени су предратни ескперименти са ракетним системима и носачима који би били способни да носе евентуално смртоносно Хитлерово оружје.

Још 1934. године, талентовани инжењер Вернер фон Браун тестирао је ракете типа А које су могле да одлете два километра у висину, након тога су унапређиване и сходно снази ракетног пуњења биле обележаване бројевима од 1 до 4.

Фон Браун је рођен 1912. у пољском граду Вижиску, у породици немачког барона и од детињства је био опседнут идејом лета у свемир. Са 22 је стекао докторат из космичког инжењерства на Берлинском универзитету и након тога почео да се бави развојем млазних авиона и балистичких ракета, да би се од 1936. укључио у рад новоизграђеног ракетног центра у Пенеминдеу. Шеф ракетног програма био је генерал Валтер Дорнбергер, а техничким аспектима руководио је Фон Браун. Године 1937.  постао је члан нацистичке партије, а од 1940. припадник Вафен СС-а где је стекао чин мајора. Касније ће рећи да је то био услов да би задржао своје место у „ракетном тиму".

Настанак Фау-2

Године 1943. Хитлер је донео одлуку о убрзавању реализације програма А-4 који би омогућио и развијање тзв. „фау" ракета, „оружја освете" (Vergeltungswaffe), како га је назвао Гебелс, намењеног, за почетак, разарању Лондона.

На дан 7. септембра 1944. године, петнаест месеци после Хитлерове наредбе о убрзаној производњи оружја освете, на Лондон је пала прва ракета Фау-2 (V-2). Надаље, ракете су експлозивом, као кишом, свакодневно засипале Лондон. Немци су до краја рата лансирали више од 1.000 ракетних бомби на Велику Британију од којих је 660 пало на Лондон.

Фау-2 је у суштини била једностепена ракета пуњена алкохолом и течним кисеоником и достизала је брзину од преко 5.000 километара на час, имала домет од 300 километара, носила бојеву главу од 1.000 килограма. Била је то прва балистичка ракета на свету. У свом првом успешном тестирању, октобра 1942. године, постигла је висину од 100 километара, поставши тако први објекат направљен људском руком који је досегао свемир. Ракети V-2 недостајала је само атомска бомба на њеном врху чиме би Хитлеров сан о тајном оружју био остварен.

У Хитлеровом штабу владало је неописиво одушевљење лансирањем V-2, и поред пораза на Истоку где је управо било изгубљено 28 немачких дивизија и 400.000 припадника Вермахта.

Али Вернер фон Браун, руководилац пројекта, није делио одушевљење, приметивши пред својим колегама: „Ракета функционише перфектно, осим што је усмерена према погрешном циљу."

Гестапо и Есесовци нису ни тренутка чекали. Фон Браун је ухапшен због тога што му то није била прва изјава о ракети „коју би требало развијати да би била послана у Земљину орбиту, а можда и на Месец", што се никако није уклапало у нацистички сан о тајном оружју која ће разорити Енглеску и Америку.

Фон Браун је ипак након две недеље пуштен на интервенцију Алберта Шпера и враћен у Пенеминде, а ствари су почеле да се крећу за Хитлера непредвиђеним правцем. Из источних и западних делова Пруске, Помераније и Шлезије милиони Немаца су у паничном страху бежали пред Црвеном армијом која је незадрживо надирала према Берлину. Било је свима јасно да је крај близу. У Хитлеровој „Вучјој јами", међутим, сви су још фантазирали о тајном оружју и осветничкој ракети коју ће бацити директно на Черчилову главу. 

Ракета „Америка"

У Тирингији, у долини званој Јонастал, између Арнштата и Ордурфа, у априлу 1945. године догодиле су се две велике детонације после којих недељама никоме није био дозвољен приступ месту експлозије. Људи из околних места говорили су о некој ракети званој „Америка", која ће понети тајно оружје и бацити га на центар Њујорка.

Вернер фон Браун је најбоље знао шта осветничка ракета V-2 може, а шта не може. Док су Руси око Берлина затварали обруч у коме је на сваких 1.000 метара било 650 топова, да би у наредним данима на Берлин бацили 1,8 милиона граната, Фон Браун је позвао стотинак најближих и најважнијих сарадника и предложио им бег из пакла. Знали су да се неће предати Рисума плашећи се освете, док о Французима нису ни размишљали јер би их они третирали као „најгоре беднике и робове". Енглези, пак, мислио је Фон Браун, нису имали пара за финансирање његових идеја. Одлучили су се за предају Американцима.

Пошто су се уз помоћ лажних докумената докопали једне железничке композиције из које је у Пенеминде тек испоручен материјал, натоварили су у вагоне све што су могли понети и кроз већ опустошену Немачку продрли су до америчких претходница. Предали су се првом америчком редову и препустили судбини.

Схвативши колико су заробљеници важни и шта све носе са собом, Американци су убрзаним темпом кренули према подземној фабрици „Мителверк" у Нордхаузену где су се ракете V-2 производиле (и у којој су принудно радили затвореници из концентрационих логора „Мителбау-Дора), и ка Пенеминдеу, желећи да тамо по сваку цену стигну пре Руса који су имали податке да се на том месту већ годинама догађало нешто важно.

Американци су стигли први. Све ракете V-2, као и делови за њих, натоварени су у 300 вагона и упућени ка америчким бродовима. Све хале и бирои дигнути су у ваздух. Руси су стигли са неколико дана закашњења. Покупили су и у Русију одвели све које су затекли у Пенеминдеу. Знали су због чега. 

Операција „Спајалица" 

У јуну 1945. организован је операција „Пејперклип" којом је Фон Браун са својим сарадницима пребачен у Америку, у велику армијску базу Форт Блис у близини Ел Паса.

За све време боравка у Форт Блису немачки инжењери су упућивали америчке стручњаке и техничко особље у тајне ракетних горива и навођених ракета. Америчке V-2 су прво тестиране у Новом Мексику, а потом су послужиле ка основа за даље научне и војне порограме.

Даљи пут Вернера Магнуса Максимилијана фрајхер фон Брауна, шармантног, талентованог и перфектно образованог грофовског сина рођеног и јужној Пољској, био је обележен успесима. Пошто је 1950. године именован за директора Армијске агенције за балистичке ракете, развио је ракету „Јупитер-Ц", којом је 31. јануара 1958. лансиран први амерички сателит „Експлорер-1". Овим догађајем означено је рађање америчког васионског програма. 

Импресиониран оним што ради Фон Браун, амерички председник Двајт Ајзенхауер основао је 28. јула 1958. године Националну агенцију за аеронаутику и свемир - НАСА. Фон Браун је одмах потом кренуо на развијање јаче ракете зване „Сатурн", која је, као што је свима познато, 16. јула 1969. лансирала „Аполо 11", који се спустио на Месец пет дана касније, 21. јула 1969. Посада „Апола 11", коју су чинили Нил Армстронг, Едвин Олдрин и Мајкл Колинс, испитала је површину Месеца и са собом на Земљу донела двадесетак килограма узорака Месечевог тла, а Фон Браун је дочекао да га Американци због овог историјског подвига носе на рукама.

Фон Браун је потом конструисао и развио ракету „Сатурн 1Б", којом је у орбиту подигао прву свемирску станицу - „Скајлаб". Крајњи домет и задатак „Сатурна" била је историјска мисија спајања америчког „Апола" и совјетског „Сојуза", који су се 1975. године и спојили у васиони.

После програма „Аполо", Вернер фон Браун је схватио да се његово гледање на васионски програм разликује од програма НАСА-е, тако да се повукао и пензионисао 1972. године.

На врхунцу своје активности, када је желео да се посвети промоцији Националног института за васиону, сазнао је да болује од рака. Иако је оперисан 1976, болест је и даље напредовала. Вернер фон Браун је умро 1977. године оставивши иза себе визију даљег освајања васионе.