Од 17. јануара 1950. до краја свог постојања социјалистичка Југославија је с променљивим ентузијазмом, али континуирано, радила на нуклеарном програму за који су увек постојале повремене инсинуације да би он на крају требало да доведе до изградње нуклеарних постројења способних за стварање нуклеарног оружја, што би је дефинитивно сврстало у ред не само политичких, него и најважнијих војних фактора у свету нуклеарне моћи.

Сан о атомској бомби Титове Југославије, како сведочи Стеван Дедијер, некадашњи директор Института у Винчи, почео је 17. јануара 1950. када је Тито од групе окупљених југословенских физичара и научника захтевао да се почну припреме за такав подухват.

„Ми морамо да имамо атомску бомбу. Ми морамо да је изградимо чак и уколико нас то буде коштало половину националног дохотка", рекао је тог хладног јутра Едвард Кардељ, пише Стеван Дедијер у једном чланку из 1969. године

Социјалистичка Југославија је с променљивим ентузијазмом, али континуирано, радила на нуклеарном програму за који су увек постојале повремене инсинуације да би он на крају требало да доведе до изградње нуклеарних постројења способних за стварање нуклеарног оружја, које би је дефинитивно сврстале у ред не само политичких, него и најважнијих војних фактора у свету нуклеарне моћи. 

Југословенски нуклеарни изазов

Парламентарна скупштина НАТО-а, односно њен Комитет за науку и технологију, разматрала је питање југословенске „нуклеарне претње" 27. маја 2000. на заседању у Будимпешти. На том заседању био сам једини новинар из тадашње Југославије, и након тога објавио неколико текстова о овој теми, а касније одржао неколико предавања студентима специјалистичких студија САД на Факултету политичких наука о истој теми. Чланове комитета занимала су четири питања, а која углавном нису имала много везе с „Милошевићевом бомбом":

1) Шта је тачно социјалистичка Југославија постигла на пољу нуклеарних истраживања и развоја и истраживања атомске бомбе?

2) Какве потенцијале ширења нуклеарног оружја и нуклеарних материјала има Југославија?

3) Да ли САД минимализују ризик ширења тог оружја који има Милошевићев режим?

4) Шта међународна заједница и САД могу да учине да ограниче и спрече југословенски нуклеарни изазов?

Анализа је била прилагођена Милошевићевом времену, али општи поглед на природу и евентуалне изазове југословенског материјала остао је непромењен, тим пре што је у међувремену суочавање с тероризмом постало глобални изазов, а посебно превенција евентуалног нуклеарног тероризма.

Као држава која је била дугогодишњи лидер несврстаног света, Југославија, или поједине њене структуре, сматрале су се непоузданим због могућности обнављања старих пријатељстава или склапања нових савезништава са некада несврстаним државама, а које се сада сматрају нуклеарном или терористичком претњом. Реч је о арапским и исламским државама с којима је Југославија деценијама неговала блиске односе, а које имају амбиције да развијају властити нуклеарни програм. Додатни разлог је то што су релације југословенског нуклеарног програма са сличним програмима других земаља „трећег света", односно да ли је Југославија имала неку улогу у њима, непознаница за Запад. 

Ипак, југословенски нуклеарни програм није био никакав илегални подухват, већ је прихваћен и спровођен уз знање и техничку сарадњу обе суперсиле. И био је скуп и амбициозан. 

Улога Стевана Дедијера

Историја југословенског партиципирања у „нуклеарном добу" почиње напуштањем социјалистичког лагера 1948. Убрзо су обе суперсиле увиделе да је нуклеарно оружје самоуништавајуће средство по обе од њих, па су формулисале нову стратегију „ограничене употребе" нуклеарног оружја: уместо да гађају једна другу, гађаће се сателити противника.

Амерички новинар Сајрус Сулцбергер педесетих година је у једном чланку најавио да би Југославија могла да буде мета совјетског нуклеарног напада. Американци су узвратили претњом: ако је Југославија мета, онда су исто то за америчке нуклеарне главе Бугарска и Чехословачка.

Америчка влада тих година све је чинила да би Југославију ојачала у тој мери да би она војно сама могла да се супростави евентуалној совјетској инвазији, али шта чинити са земљом која је суочена с нуклеарним ударом, а не поседује никаква нуклеарна знања нити капацитете? Прихваћено је да Југославија развија „ограничени нуклеарни програм" који би изградио научну и техничку инфраструктуру, омогућио овладавање нуклеарним знањима и у крајњој линији довео технолошке могућности сасвим близу нуклеарне бомбе.

У документарном филму о Стевану Дедијеру под називом „Стеван Дедијер: отац знаности о шпијунажи", чији је аутор уредник у Документарном програму ХТВ-а, Хрвоје Јуванчић, један део посвећен је и мање познатим намерама вођства бивше Југославије за стварањем атомске бомбе. Филм је сниман током 2002. и 2003. године у Хрватској, Шведској и Данској, а премијерно је приказан 2003. године и од тада репризиран у бројним приликама.

У филму су приказани до тада невиђени видео и аудиоматеријали снимљени пре 70 година о тим намерама, а који су пронађени у архиви Нилса Бора у Копенхагену. Реч је о кореспонденцији између шведског нобеловца Нилса Бора, браће Стевана и Владимира Дедијера и Милована Ђиласа. Из тих писама се закључује да се Ђилас, који је иначе био задужен за преговоре у Великој Британији о испоруци наоружања Југославији, противио изради атомске бомбе. Он је имао контакте с бројним међународним стручњацима и чак је припадао кругу људи којег су, међу осталим, чинили Алберт Ајнштајн и Нилс Бор, који су се томе противили, приказује се у овом филму. Стеван Дедијер каже како се, према његовим сазнањима, нико из вођства Партије није противио прављењу атомске бомбе.

„Они су говорили како само желе да виде шта је то атомска бомба", тврди Дедијер.

Ђилас је, међутим, политички пао 1954. а од 1955. до 1958. био је у затвору и више није имао никакав утицај у овом пројекту. 

Љубљана-Загреб-Београд

Главни ослонци овог програма била су три института: „Борис Кидрич" у Винчи, отворен 1948, „Јожеф Штефан" из Љубљане, отворен 1949, којим је руководио Антон Петерлин, и „Руђер Бошковић" у Загребу на чијем челу је био Иван Супек.

Према подацима из званичне историје нуклеарног развоја Југославије - из извештаја „Нуклеарна енергија у Југославији" - више од 35 милиона долара било је потрошено од 1948. до 1953. за изградњу и опремање ова три института и још толико на истраживање и производњу урана. То је била огромна инвестиција за тадашњу Југославију, имајући у виду да су овим свотама адекватне суме од данашњих скоро милијарду долара .

Показатељи амбиција југословенског нуклеарног програма могу се наћи у документу „О два битна услова за развој атомске енергије код нас" који су сачинили Стеван Дедијер, Павле Савић и холандски физичар који је радио у Винчи, Роберт Вален, 25. маја 1953.

Документ је припремљен за највише државне руководиоце и он идентификује „производњу атомског наоружања" као први од два циља југословенског програма атомске енергије. Други циљ је „коришћење атомске енергије у економији".

У том документу који су анализирале америчке дипломате и обавештајци у Београду, налазе се и жалбе научника да је бирократија покушавала да сакрије најважније информације које се тичу истраживачких потеза и да је то могло да спречи благоворемену набавку десет тона тешке воде из Норвешке.

У америчким обавештајним проценама тог доба такође није било сумње да југословенски нуклеарни програм има војне циљеве. Амерички војни аташе из Атине у свом извештају од 23. јануара 1954. обавестио је да је „Југославија поздравила програм производње нуклеарног оружја".    

Винчанско атомско писмо и норвешка веза

Током педесетих година Југославија је развијала програм нуклеарног истраживања, подударан са оспособљавањем за производњу атомске бомбе. У Винчи је 1956. изграђено одељење за прераду потрошеног нуклеарног горива, две године касније конструисан је реактор РБ за прераду тешке воде, а 1959. инсталиран је совјетски реактор РА који је могао да користи 80 одсто обогаћени уранијум U-235. Тешка вода и високо обогаћени уранијум за оба реактора набављени су су Москви.

Сједињене Америчке Државе такође су, са своје стране, подржавале овај програм. Тај став је еволуирао од првобитног одбијања, до касније подршке. У свом Меморандуму 18. које је Одељење за политичко планирање направило 17. фебруара 1949. под руководством Џорџа Кенана, изричито је утврђено у тачки 4 да „добра која су на листи Комисије за атомску енргију, наравно, не треба да буду одобрена за слање у Југославију".

Неколико година касније, Стејт департмент је у свом Меморандуму од 11. марта 1954. забележио да је „неколико одобрених елемената на пољу атомске енергију извезено у Југославију".

Иако су југословенски научници били концентрисани на истраживање плутонијума, није се заостајало ни за истраживањем урана. 

Најближи савезник Југославије педесетих година у развијању овог програма била је Норвешка, земља која је имала веома напредан програм нуклеарног истраживања, из почетка вођен такође војним разлозима. Норвешка је била чланица НАТО-а тако да су преко ње као и преко других земаља-чланица обављани трансфери војне технологије у Југославију.

Вођа норвешког нуклеарног програма био је Гунар Рандерс који је посетио Винчу 1952. године. Рандерс је касније чак пет година (1968-1973) био помоћник генералног секретара НАТО-а задужен за науку. Читав низ година након тога, Рандерс је одржавао комуникацију с југословенским званичницима и научницима у вези с развојем југословенског нуклеарног програма.

Југословенски научници су педесетих година дуго боравили у Институту за нуклеарну енергију у Кјелеру, истражујући хемијске процесе повезане с плутонијумом. Исте године је југословенски физичар Драгослав Поповић отишао на двогодишњи студијски боравак у Кјелер.

Југославија се спремала да гради посебна постројења с норвешком опремом о чему се преговарало од половине педесетих. О томе су више пута кореспонденцију водили југословенски државни подсекретар Слободан Накићеновић и Гунар Рандерс. Потписан је био и споразум с норвешком фирмом NORATOM о градњи нуклеарних постројења. До тога није дошло јер је Тито променио своје приоритете шездесетих година. 

Постоји неколико објашњења за овај његов потез, а нека од њих су да је сматрао да нуклеарна истраживања треба више да се усмере на цивилно коришћење, а мање на оружје, да су улагања велика, а постигнути резултати још увек ограничени. Ипак стратешки разлози били су доминантнији.

Атомски социјализам 

Нормализовање и промена односа Југославије са Совјетским Савезом укључивала је и кораке који су се тицали нуклеарне енергије. У телеграму који је америчка амбасада упутила из Лондона 19. маја 1955. указано је да би током предстојеће конференције југословенских и совјетских представника могло бити речи и о нуклеарним питањима.

„СССР ће понудити Југославији атомску енергију за мирољубиву употребу и настојати да од Југославије добије заузврат принципијелну сагласност за неутралну Немачку или, бар најмање, за совјетски предлог о разоружању", забележено је у америчкој амбасади уз навођење да је „ова информација добијена од Ричарда Ловентала из лондонског Обсервера који је рекао да она долази из озбиљног извора у совјетској орбити који унапред зна о чему ће се говорити приликом совјетске посете Београду".

Коментаришући у телеграму ове најаве, службеник амбасаде наводи да Совјети имају намере да граде нуклеарне реакторе у земљама совјетско-кинеског блока, али да имају и „скривене жеље" да понуде сличну помоћ земљама ван њихове „орбите". Таква понуда ће бити дата Југословенима који верују да ће атомска енергија обележити „доба социјализма" и који су снажно опредељени за принципе међународне сарадње у овим питањима као помоћи њиховом властитом програму.

Београд никада није био јасан о „немачком питању", констатује се у телеграму, али је последњих месеци био за уједињену и неутралну Немачку и закључује се да „совјетски и југословенски лидери вероватно могу да нађу заједничку основу за оба питања и издају саопштење о слагању о основним принципима". 

Совјетски дизајн, амерички ресурси

До те понуде доиста је и дошло. У анализи која је достављена америчком председнику Двајту Ајзенхауеру 14. новембра 1956. наводи се да су Совјети рано у септембру 1955. понудили техничке спецификације за техничку помоћ за градњу реактора.

„Југословенска влада је прихватила понуду и почетни план био је да се тај реактор произведе у Југославији у складу са совјетским дизајном и нацртима и да само неки делови буду допремљени из совјетске Русије уколико не буду могли да буду произведени од домаћих научника, док би гориво за реактор било добијено из совјетске Русије", наводи се у Информацији, уз додатни коментар да је план „након тога ревидиран јер се чини да југословенски научници и техничари не би могли да произведу све делове за реактор који су укључени у оригинални споразум".

Након овог договора са совјетском страном, Американци су са своје стране, током посете помоћника државног секретара Роберта Марфија Београду, у септембру 1955, такође предложили своје идеје о сарадњи на пољу коришћења атомске енергије у мирољубиве сврхе. Ова идеја је прихваћена од стране југословенске владе која је предложила да сарадња почне геолошким истраживањима ресурса који су потребни за фисионе материјале.

Други споразум који је постигнут, а потом одмах и испуњен од америчке владе, јесте прихватање југословенских стручњака да раде у Аргон Институту. Овај институт је био најчувенији физички институт у САД који је бавио истраживањима акцелератора и других средстава неопходних ра развој нуклеарне технологије. Налази се у држави Илиноис.  

Сметње на везама

После Ајзенхауеровог периода у САД, до 1960, Југославији се укида програм војне помоћи, пошто је за америчку јавност и политичаре постало исувише контроверзно питање зашто САД војно помажу комунистичку државу и државу која се већ укључила у процес несврстаних.

Сменом Александра Ранковића нуклеарни програм доживљава још један удар. Све до свог политичког краја, Ранковић је био на челу југословенске комисије за нуклеарну енергију. Једна од гласина која су у то време колале међу дипломатама у Београду, била је и једна која је његов пад везивала за евентуалну производњу атомске бомбе. Ранковић је хтео, наводно, да атомску бомбу изгради пре за Државну безбедност, а не за Југославију.

У највећем замаху трке у нуклеарном наоружању, крајем педесетих и почетком шездесетих у доба „кубанске ракетне кризе", Балкан је постао предмет нуклеарних разматрања могућне конфронтације САД и СССР.

Средином маја 1959. совјетски лидер Никита Хрушчове је боравио у Албанији десет дана, од 25. маја до 4. јуна 1959. Приликом те дуге посете, Хрушчов је предложио да Балкан буде зона без атомског оружја, чиме је наставио тадашњу совјетску кампању против планираног америчког размештања америчких ракета у европским чланицама НАТО.

У свом говору у Тирани, Хрушчов је најотвореније до тада запретио НАТО земљама, а посебно Грчкој, Италији и Турској. „Уколико Грчка крене тим опасним путем, совјетска и албанска влада ће бити дужне да се споразумеју о инсталирању ракетних база на албанској територији које ће бити усмерене на Грчку и Италију". У другој изјави он је напоменуо да би ракете могле да буду инсталиране и у Бугарској.

Као алтернативу том сценарију, Хрушчов је у свом говору у Тирани 26. маја предложио да Балкан буде зона без атомског оружја. Сличне предлоге имали су бугарски премијер Југов као и румунски премијер Стоица, а пољски министар спољних послова Рапацки је годину дана раније изложио је план о Централној Европи као безатомској зони.

Хрушчов је у својим иступањима говорио само о „Балканској зони", али је подразумевао да би она требало да се прошири и на Италију. У говору 30. маја он је навео да она треба да укључује Балканско полуострво и Медитерански басен.

Током ове посете, Хрушчов се индиректно осврнуо на Југославију, а то је нарочито учињено у заједничком саопштењу где је наведено да су „ревизионисти претња социјалистичком лагеру и међународном комунистичком покрету". Он је похвалио албанску партију за доследну борбу против „издајника који одступају од марксистичко-лењинистичке теорије". Поводом ове посете ЦИА је забележила да су се прошириле гласине да се Хрушчов срео и с Титом, али „до тог сусрета никада није дошло".   

Други талас

Заокрет у политици био је, међутим, само привремен. Катализатор за нови замах избио је 18. маја 1974. када је Индија, у ривалству са Југославијом за вођство у покрету несврстаних, извела своју прву нуклеарну пробу.

Мање од једног месеца касније одржан је састанак у Генералштабу ЈНА на којем је највише армијско руководство саопштило југословенским научницима да ће југословенски нуклеарни програм бити настављен и проширен. Од директора Института тражило се да обезбеде листе имена научника који ће бити укључени у пројекте. Сви учесници састанка су потписали обавезу да о предмету расправе никоме не говоре, а посебно да не обавештавају функционере на републичком нивоу.

Нико није могао да претпостави да ће тај програм да се обнови 1974. Западни обавештајци су кренули у потрагу за могућним изворима. Постојао је магазин који је Војно-техничка комисија имала као своју публикацију, али њега је било тешко наћи, пошто је објављиван у малом тиражу. 

У неким међународним библиотекама ипак су стигли до њега. Закључили су да је постојала подела рада између Загреба, Љубљане и Београда. Већина активности је вођена у Винчи. Винча је истраживала плутонијум, а Загреб нуклеарну технологију.

Већина материјала у Винчи била је совјетског порекла, укључујући истраживачки реактор. Постојао је специјални програм у АБХ снагама, али који је био одбрамбено оријентисан. 

Рађање Кршког

Југославија одлучује да гради своју прву нуклеарну централу. За тај велики технолошки подухват Југославији је, осим финасијских средстава, била потребна и западна технологија. Средства су обезбеђена из фонда немачке одштете по Брионском споразуму Тито-Брант, а технолошка подршка очекивала се и од стране Америке.

У писму упућеном председнику Картеру, потпредседник Волтер Мондејл пред турнеју која је је укључивала и посету Београду, поднео је план разговора. Том плану, поред истицања да је циљ посете „да убедим председника Тита и водеће људе његове владе у вашу пуну подршку југословенској независности, суверенитету и територијалном интегритету", уз очекивање да „Југославија мора да поштује наше интересе у мултилатералним као и билатералним односима, ако наши односи треба да напредују", за разговоре у Београду предвиђено је и питање споразума о нуклеарној електрани Кршко.

„За време посете, надамо да се да ћемо постићи задовољавајуће решење за најтеже питање у нашим билатералним односима - извозна дозвола за Вестингхаус - за нуклеарни реактор за Југославију. Ми се надамо да ће Југословени осигурати све што је потребно за репроцесирање и смештај горива. Ја ћу нагласити да ми желимо да осигурамо снабдевање горивом и опремом тако да предуземемо све кораке да избегнемо даљу трговину нуклеарним материјалом. Ја ћу потврдити да ће Југославија бити добродошла да се придружи нуклеарном кругу развојних напора", написао је Мондејл.

Картер је својом руком додао да би Титу требало пренети да је то „мултинационална брига" и одобрио нацрт свог потпредседника.

Током Мондејлове посете 17. маја 1977. америчка амбасада у Београду је известила да је портпарол југословенског Министарства спољних послова на конференцији за штампу изјавио да ће „посета потпредседника Мондејла допринети решавању проблема Кршка". 

Трговина нуклеарним материјалом

Неколико наредних месеци, ово ће бити стална тема у односима САД и Југославије. Амбасадор Иглбергер из Београда проследио је своје лично мишљење уочи Кардељеве посете Вашингтону у којем је нагласио да је потребна посебна пажња за „спречавање трговине нуклеарним материјалом и питање Кршка".

Америчка страна била је, међутим, уздржана и поред оцене да су „изгледи за наставак добрих односа одлични". Стејт департмент је закључио да Сједињене Државе „нису припремљене да почну преговоре с југословенском владом о америчком одобрењу за права која се тичу горива за нуклеарну централу Кршко пре него што Конгрес и извршна власт не установе јасну нуклеарну увозно-извозну политику, надамо се до краја новембра".

За Кардеља се сматрало да би он могао да буде „коначни судија" за испуњење америчких захтева, па је предложемо да му се потпуно представе „циљеви ограничавања трговине нуклеарним материјалима, наглашавајући да ми не желимо да их одсечемо (као и друге земље у развоју) од коришћења нуклеарне технологије. Потребно је да припремимо наш предлог за прелиминарне разговоре ове јесени, док би прави преговори требало да крену почетком 1978. То би требало да нам да времена да решимо ово питање пре Титове посете у пролеће 1978", препоручује Стејт департмент у меморандуму који је направио Питер Тарноф. 

Бомба у Београду, сарајевска логистика

Нови залет нуклеарни програм добија 1982. када су формулисана два нуклеарна програма, А и Б.

Војни нуклеарни програм био је А програм, а цивилни Б програм. Иако су имала различите циљеве, оба су била веома тесно повезана. У оценама западних стручњака као и у историјској анализи развоја југословенског нуклеарног програма која је рађена за потребе НАТО-а, сматра се да је програм Б требало да обезбеди фисиони материјал за атомску бомбу. Његових 11 пројеката за цивилну употребу укључивало је стварање реактора за производњу плутонијума, производњу урана, производњу тешке воде.

Програм А укључивао је развој високо експлозивног паковања за бомбу имплозивног типа, производњу нуклеарних компоненти за бомбу, укључујући неутронски извор који би иницирао реакцију, извођење експеримената са свим компонентама, осим нуклеарног експлозива, компјутерско моделовање нуклеарног процеса за различите конфигурације бомбе и студије различитих аспеката подземног тестирања бомбе. Оба програма се везују за тадашњег савезног секретара за одбрану, адмирала Бранка Мамулу.

Оперативну одговорност за надзор над програмом А и Б имало је нуклеарно одељење Војно-техничког института које је водио један пуковник, дипломирани хемичар са Загребачког универзитета и који је у целом пројекту играо улогу генерала Лесли Гровеса из Менхетн пројекта - пројекта којим је развијена америчка нуклеарна бомба. Његово име ми је познато. Разговарали смо телефоном у поодмаклом стадијуму његове тешке болести. 

Чак ни сами научници нису знали праве циљеве њихових истраживања. Тим од осам физичара и инжињера у институту „Руђер Бошковић" био је директно укључен у пројект, мада су само двојица знала шта је прави циљ. Већина истраживања војног програма била је концентрисана у Београду, али су задаци били подељени. У Загребу су, рецимо, развијани неутронски извори за бомбу.

Најважнији привредни ослонац ових пројеката било је сарајевско предузеће „Енергоинвест". Његов Институт за термалну и нуклеарну енергију био је носилац пројекта развоја производње тешке воде.

Надзор над управљањем и организацијом програма Б, „деташиран" је од савезних власти директно „Енергоинвесту", тада највећем предузећу у Босни и Херцеговини. У њему је радило око 50.000 радника, а у нуклеарном свету ово предузеће је било познато као произвођач многих компоненти за совјетски нуклеарни реактор РБМК.

Нуклеарни програм имао је и политичке импликације, па је политички врх дизајниран према потребама овог програма. Укључивање „Енергоинвеста" у овај подухват имало је и шире политичке ефекте. Предузеће је постало стуб економске структуре републике, а ослонац на њега аутоматски је креирао нову политичку ситуацију.

Уздизање „Енергоинвеста" праћено је и уздизањем Бранка Микулића на федерални ниво, тако да је то био узрок пада владе Милке Планинц. На место председника савезне владе Микулић долази као гарант да ће се идеје новог и амбициознијег нуклеарног програма у БиХ спроводити без икаквих сметњи. Његова каријера на савезном нивоу у СФРЈ трајала је колико и полет нуклеарног програма.

У јулу 1987. у Београду је одржан састанак на високом нивоу на којем је објављено да се програм А окончава. Нешто касније, пада влада Бранка Микулића, а у земљи расте антинуклеарна кампања. Три године касније, усвајањем савезног закона о забрани даље градње нуклеарних централа, окончан је и програм Б. 

Доланцова улога

О томе како је тај програм окончан, сведочио је некадашњи први кандидат за Титовог наследника и дугогодишњи шеф југословенских тајних служби, Стане Доланц, поврђујући да је он био тај који је развејао „сан о атомској бомби". О томе је сведочио словеначком новинару Јаку Копривцу.

„Стане Доланц је већ у једном од првих разговора са мном рекао да неке ствари, неке догађаје нећемо моћи да забележимо, јер су државна тајна и због тога је обавезан на ћутање", описује Копривц. „Као пример - у поверењу - поменуо ми је Попитову и његову акцију против израде властите, југословенске атомске бомбе, односно, атомског наоружања. Франце Попит који је тада био председник словеначког Председништва, од најодговорнијих представника љубљанског Института 'Јожеф Штефан' добио је строго поверљиви наговештај да југословенска армија код њих поручује пројекте који би у коначном исходу могли да доведу до израде атомске бомбе. Попит је о томе одмах обавестио Доланца који је дигао узбуну у Београду. Као члан колективног државног руководства о томе, наиме, није имао никакве информације, што је значило да неко мимо уставом постављеног руководства, или са сазнањем само неких чланова Председништва, самовољно спроводи план од прворазредног и судбоносног значаја за положај и безбедност државе. Ако сам добро схватио, Доланц је изнудио сазив ванредне седнице Председништва на којој су након драматичне расправе највиши представници ЈНА , додуше, категорички негирали да се у војсци ради тако нешто. Међутим, Председништво СФРЈ је упркос томе донело одлуку којом је недвосмислено забрањена израда југословенске нуклеарне бомбе. Наравно, могло би се навелико спекулисати шта се последњих година постојања Југославије дешавало у вези са идејом о југословенској бомби и шта би било кад би југословенска војска такву бомбу имала? Доланц је о афери везаној за атомску бомбу причао свом наследнику у Председништву СФРЈ др Јанезу Дрновшеку и др Цирилу Рибичичу који је крајем осамдесетих година био председник словеначког Савеза комуниста. Обојица су тај податак касније објавили. Зато сам причу забележио и ја, можда мало детаљније, мада не сасвим у потпуности."

То у сваком случају накнадно објашњава зашто су словеначки медији, а посебно тада веома популарна „Младина", предњачили у откривању нових информација о овом пројекту, истовремено беспоштедно нападајући тадашњег савезног секретара за народну одбрану Бранка Мамулу, за кога се веровало да, у крајњој линији, стоји иза овог пројекта.

У анализи НАТО-а, крај А програма изазива двосмислена тумачења. Најважније питање је колики је напредак учињен пре окончања пројекта. По једном тумачењу, то је учињено због недостатка напретка у истраживањима и колико је потребно учинити да би резултати програма данас били прихватљиви за коришћење.

Процене НАТО стручњака су да југословенски нуклеарни програм никада није имао хитан карактер. „То се види по неуједначеном квалитету научника коришћених у програму, умереним циљевима и датумима који су постављани, као и одсуству последица због неуспеха програма", каже Вилијем Потер, један од најбољих западних познавалаца југословенског нуклеарног програма из Института за међународне односе у Монтрију (САД). „Југословенски програм никада није био ни близу нуклеарним напорима и резултатима који су постигнути у Индији, Пакистану, Јужној Африци, Израелу или чак Ираку. Југословенски програм никада није био одређен безбедносном неопходношћу као што је то био случај у овим земљама."