Недавно, у утакмици Јувентуса и Интера у полуфиналу Купа Италије, Кристијано Роналдо постигао је 763. гол у каријери. Овим поготком постао је најбољи стрелац у историји фудбала. Данас слави 36. рођендан.

Реал Мадрид је највећи фудбалски клуб на свету; у његовом дресу су играли највећи фудбалери у историји овог спорта, међу којима Ди Стефано, Пушкаш, Уго Санчес, Бутрагењо, Раул, Бекам, Зидан, Кака, Фиго или Бразилац Роналдо. Али врхунац медијске и навијачке еуфорије око Реала десио се 2009. године када је из Манчестера у Мадрид дошао Кристијано Роналдо.   

Тада су, као никада пре, улице биле пуне Реалових навијача који су - у шетњи, изласку у град и чак одласку на посао - носили дресове са Роналдовим именом, шалове, капе, мајице с његовим ликом у свим могућим бојама. Кафићи и ресторани, где се у Шпанији готово обавезно гледа фудбал, а потом расправља о виђеном, сваког викенда били су препуни. У њима се гужвало као у метроу, па су власници локала захтевали резервације за гледање утакмице  и набављали још по неколико ТВ екрана да би и они који су остајали напољу могли да гледају меч.

И није било важно да ли Реал игра против Хетафеа или Бајерна - за милионе Шпанаца гледати Роналда био је средишњи догађај сваког краја недеље. Било који разговор о спорту, почињао је и завршавао са питањем: „Јеси ли видео какав је гол дао Роналдо?"

Роналдоманија

Многе туристичке агенције су у свој програм тада уз посету Мадриду обезбеђивале и улазницу за Реалове утакмице, а каравани аутобуса су пунили хотеле у шпанској престоници. Мој познаник који има хостел у близини Сантијага Бернабеу, рекао ми је тада да му је жао што Реал не игра сваки дан: „Види, кад се у јулу објави распоред лигашких утакмица, истог дана ми је хостел резервисан за дане кад Реал игра, и то за читаву сезону. Због Реала долазе ми гости из свих крајева земље. Неки то раде већ више година уназад, али ово сада, ово са Роналдом... Португалци ми остану и два дана. Да имам још сто соба, све би биле резервисане".

Још нешто до тада невиђено се догодило: навијачи посвећени својој страсти, нарочито они који нису могли да дођу до прескупих улазница за меч, спонтано су смислили „кедаду": у слободном преводу „састанак", а у нашем аргоу „судар". Наиме, без обзира не важност утакмице, у улици којом је аутобус доводио фудбалере Рела на стадион, окупљало се на десетине хиљада навијача са целокупном „опремом": заставама, шаловима, трубама, бакљама, петардама, врелим грлима и длановима. Аутобусу би тада требало више од пола сата да пређе тих пар стотина метара до стадиона, док су га пратили заглушујући повици који су тражили само једно - победу! Биле су то јединствене слике, које су одмах преписали и остали клубови у Шпанији.

Своју до тада незабележену „победу" освајали су сваке недеље и „тапкароши", који су у тренутку препознали суштину понуде и потражње на тржишту, и то без икаквих економских студија. Наиме, како је у Шпанији ова врста „бизниса" строго забрањена - полиција стално око стадиона контролише и хапси прекршиоце закона - на друштвеним мрежама појавили су се „необични" огласи:  „Продајем хемијску оловку за хиљаду евра. Купцу на поклон дајем улазницу за дерби утакмице Реала. За навијачке клубове, специјални попуст. Сваки договор је могућ!"

Vamos Real, hasta el final!

Кристијано Роналдо је дизао летвицу и у игри Реала - само победе више нису биле довољне. Од Реала се сада тражило да стално јуриша на противнички гол. „Vamos Real, hasta el final" (Идемо Реал, до краја) био је нови поклич навијача. Па и кад Реал победи са рецимо 3:0, увек су се јављали и они „критичари" са примедбама да је требало да буде бар 5:0. Тако су и најбољем стрелцу у историји Реала, Кристијану Роналду, почели да броје прво промашаје па тек онда голове. У реду, дао је три гола, али је промашио бар још два. Или: јесте дао гол, али могао је да дода слободном саиграчу који је био у бољој позицији.

Један од некадашњих вођа Реалових навијача, који је по сопственим речима поцепао грло и неколико бубњева бодрећи свој тим, тада ми је у свом кафићу од плафона до пода окићеном заставама, шаловима и репликама Реалових трофеја, тужно рекао да је мадридска публика најгора на свету! „Шта више хоћемо", рекао ми је, „најбољи смо на свету, а њима није доста. Хоће по десет голова на утакмици! Па нека иду да гледају рукомет". Као освету тим квазинавијачима, одлучио је да испред свог кафића постави Роналдову бисту. „Ја сам уживо гледао и Ди Стефана, Пушкаша, Бутрагења...све велике играче сам видео, али ово, овај Португалац, то нити сам икада раније видео нити ћу икада више видети". На то, један гост са шанка добацује: „Јесте добар, али..." И почиње расправа о Роналду у којој се у трену подиже тон.

Велики играч и на малим утакмицама

Велики играч је онај који је најбољи на великим утакмицама али који ни оне најмање не прескаче.  Сећам се једне утакмице 2012. против градског ривала Раја Ваљекана. На дан меча у Мадриду је било велико невреме, олујна киша је и онако лош и често блатњав терен Раја, учинила немогућим за игру. Дошло је и до прекида струје у том крају, па је меч је одложен за сутрадан. По кафићима су се одвијали овакви разговори: „Роналдо тај меч неће да игра, на клупи му седи земљак Мурињо са којим лако може да се договори, терен је ужасан и може да се повреди, измислиће да га нешто боли јер таква звезда неће да ризикује на тако неважној утакмици..."

Сутрадан је Роналдо као и увек изашао на терен. Али Рајо се херојски бранио, у чему му је доста помогао лош терен, иначе најкраћи у Лиги, на коме брзи играчи мало тога могу да покажу. И када је изгледало да ће се све завршити нерешеним резултатом, упорни Роналдо петом постиже победнички гол! За многе је то био преломни тренутак за Роналда у Реалу. Било је после много битнијих голова, али пета у блату малог стадиона Раја Ваљекана најбоље одсликава феномен Кристијана Роналда у Реалу.

Преко малих голића до звезда

Кристијано Роналдо дос Сантос Авеиро, како му гласи пуно име, родио се 5. фебруара 1985. на острву Мадеира, у Сан Педру, делу Фунћала. Фудбалску каријеру почиње у локалном клубу Андориња, у коме је његов отац радио као економ, мада би тачније било рећи да је све почело у једној стрмој улици Сан Педра, иначе од јутра до мрака играла лопта на „мале голиће". Из Андориња прелази у локални Национал, а онда са само 12 година долази до „трансфера" у велики Спортинг из Лисабона - преко дванестогодишњег дечака „пребио" се неки стари дуг од 25 хиљада евра. Али већ тада се видело да ће Кристијано Роналдо постати машина за прављење пара.

У Спортингу се тада десило нешто јединствено у овом спорту - Роналдо је у једној сезони играо за екипу до 16, до 17 и до 18 година, затим за Б екипу, да би исте године заиграо и у првој постави, и одиграо 25 утакмица. Већ следеће године, када имао је само 17 година и 6 месеци, дебитовао је и у Лиги шампиона.

Пут у Манчестер

Само једна сениорска година у зелено-белом дресу Спортинга била је довољна да се и Реал и Барселона и Арсенал заинтересују за момка који само што је постао пунолетан. Пресудила је пријатељска утакмица којом је отворен нови стадион Спортинга из Лисабона. Манчестер јунајтед је дошао да увелича славље; и да „узме" Роналда. Сер Алекс Фергусон имао је идеју да млади Португалац потпише за Манчестер, али да га остави још једну сезону у Спортингу. Међутим, прича се да су чак и неки фудбалери Јунајтеда, конкретно Ван Нистелрој и Руни, после те утакмице питали шефа зашто би таквог играча остављао у Лисабону.

Неколико дана касније, Манчестер је за 12 милиона евра ангажовао осамнаестогодишњег Португалца. Кристијано Роналдо је позвао мајку и рекао јој да је време да престане да ради. Доста се мучила у животу.

Није случајно Алекс Фергусон Кристијану Роналду доделио дрес са бројем 7. Тај број су носили Џорџ Бест, Ерик Кантона и Дејвид Бекам. За шест година у дресу Манчестера с бројем 7, Кристијано Роналдо је показао да није на њиховом нивоу - већ да је бољи. Са Манчестер јунајтедом освојио је све што се могло у Енглеској и у Европи, и уз то Златну лопту и Златну копачку Европе. Све.

763 гола

И онда је 2009. дошао у највећи клуб на свету - за 94 милиона евра. Био је то логичан сусрет клуба са највећом спортском историјом на свету и фудбалера који је управо дописивао ново поглавље те историју. Током девет Кристијанових година у Реалу говорило се да краљевски клуб мора да прошири свој музеј трофеја. Роналдо је с Реалом освојио још четири Лиге шампиона, четири европске Златне лопте, три златне копачке, две шпанске лиге и два купа... И постао је најбољи стрелац у историји Реала. Сезону 2011-12, која се никад после није поновила, Реал Мадрид је завршио са 100 бодова у Лиги а Роналдо са чак 60 датих голова. „Не јурим рекорде, они јуре мене", говорио је.

Имао је 33 године када је за 120 милиона евра из Реала прешао у Јувентус. Био му је потребан нови изазов. Са Реалом је освојио све, и постао и европски првак са репрезентацијом Португалије, и то као најбољи стрелац у њеној историји. И отиснуо се у Италију. Стигле су одмах две титуле, два суперкупа и, недавно, у полуфиналној утакмици Купа Италије против Интера - 763. гол у каријери.  Овим голом постао је најбољи стрелац у историји фудбала.

Роналдо и навијачи

И сада да се вратимо на почетак наше приче, када је 2009. на Сантијаго Бернабеу Роналда дочекало 85 хиљада људи, а напољу остало бар још двадесетак хиљада. Нешто слично могло је да се види само кад је Марадона стигао у Наполи, четврт века раније.

За навијаче Реала кажу да имају црн језик јер су јели много кавијара. Тој размаженој, најпробирљивијој публици на свету није лако угодити.

Данас, када Кристијано слави 36. рођендан, навијачи Реала носе транспаренте: „Роналдо, врати се својој кући." Цинични какви јесу, Реалови навијачи причају да је добро што због короне нема публике на Сантјаго Бернабеу јер не би имали коме да аплаудирају. Реал тренутно заостаје за Атлетиком 10 бодова на табели Шпанске лиге. 

Ипак, Кристијано Роналдо већ две године није ступио на тло Шпаније. Кажу, између осталог, и због Пореске управе Шпаније која му је одредила условну затворску казну након што је после велике афере око пореза платио милионски дуг. Сада би Кристијана сваки па и најбенигнији прекршај на територији Шпаније одвео у затвор.  А навијачи Реала, чак и они црног језика, више верују Роналду него Пореској управи; помињу његове бројне филантропске акције и сумњају у пресуду. Могуће да је то био и један од разлога одласка у Јувентус. И вероватно један од разлога зашто од повратка Роналда у Реал нема ништа.

Без обзира на све, у Мадриду ће се дуго причати о Кристијану Роналду, као што се прича о Ди Стефану, Пушкашу, Раулу. Девет Роналдових година у Реалу је девет незаборавних година за све навијаче Мадрида. Памти се: „Идемо, Реал, до краја".

Срећан рођендан, Роналдо. Vamos Cristiano, hasta el final!