Најдрагоценија лепота коју је Мариза у наслеђе оставила извођачима који долазе после ње јесте то што им је поручила да се у фаду и данас може бити оригиналан и свој. Након Маризе, поштовање музичке традиције више није грч и устручавање. То наслеђе више није светилиште на које се гледа са дистанце у страху од нових покрета. Оно је сада линија на твом длану, река у твом граду. Томе ће посведочити и посетиоци њеног београдског концерта у суботу, 23. јула, који се организује у оквиру "Belgrade River Festa".

Када чујете силни, дионизијски ритам бубњева, и Маризу која на почетку нумере уз њега пева „São loucas!" („Луде су!"), знате да је то сасвим другачија атмосфера у односу на изворну верзију ове песме. „Barco Negro" („Црна барка") легендарна је песма коју нам у филму Љубавници Тежо доноси дива фада Амалија Родригеш. Маризин глас и начин извођења узимају у руке изворну осовину музике и око ње плету лепезу нових регистара и сензација, учинивши је личном, свежом и савременом.

У Маризиним длановима, песма о жени остављеној на жалу у потпуности задржава продорност оригинала, али додају јој се и нове мешавине боја - постаје помало опасна, дивља, плесна, ближе корењу и силама земље. Заводљива, силна у својој метаморфози - а опет, чврсто укорењена у традицији португалске песме, која се, како то каже нумера „Fado português", „родила једног дана" из „груди морнара који је, тужан, певао."

И то је оно кључно што је Мариза дос Реиш Нунеш унела у фадо музику врлог новог света: начин да је чујемо садашњим ухом, изнесемо садашњим гласом, пригрливши истовремено из све снаге наслеђе и генеалогију гласова који јој претходе. Та породична лоза португалског пева не живи у гласу извођачице песме „Људи моје земље" (компоноване на текст саме Амалије Родригеш) као нешто изван нас, што морамо наизуст преносити попут прописаног штива: Мариза народни пев чини делом интимног тела и искуства, убризгавши у њега енергије свежег, својег, стваралачког. И, самим тим, оригиналног.

И игра се даље: слика по њему нове тетоваже звука, непредвидивих судбинских шара. Управо оваквим приступом, који је до тог тренутка ретко када био виђен у навигацији фада, Мариза је повукла за собом трупу нових, младих гласова, који су осетили да ова песма недокучиве жудње није далека, нити да припада другим, давним људима, већ да баш они у њој могу изразити своје највеће и најближе страсти и трансформације. Ова певачица показала је свету да је фадо ту, сада: не као књига проповеди коју увек носимо у фиктивном џепу уз срце, већ нешто више од тога - крвна жила у улицама и собама савременог Лисабона. И свих других делова света до којих допире њено гранање.

Гласови мора

Јединствени састојци у Маризином приступу живој музици су преданост, опипљива радост, невероватна изнијансираност и вратоломни rollercoaster осећања. Док нам пева „гласове мора", пратимо је у жестоким скретањима уз морске окуке или у пахуљастим нежностима које артикулише прецизно, а разбокорено.  

Када је слушате како пева „Primavera" („Пролеће"), своју најдражу песму, глас вас и кида зубима и нежно саставља. Наизменично улазите у црвене јаме сирових страсти и јежите се у нестварним тренуцима плетења свиленкастих тонова из срца узбудљиве тишине.

Поред хорди оних топло привржених њеној музици, понеки фадо пуританци, по вртоглаво умножавајућим пољима дигиталног коментарисања, рекли би да њен стил певања није довољно традиционалан. Поједини од њих би се чак одметнули да оцењују Маризине технике певања спрам дива са можда и ширим вокалним распоном. Међутим, за ухо и стомак ове слушатељке, јединствен стил, спонтаност и слобода, и за нежност и за сировост, и за крхкост и за силу - и то свако од њих увек тачно када треба и када то песма тражи - јачи су од хиљада децибела певања „уз длаку" изворним верзијама нумера.

Начин на који Мариза смеша и ваја своје иновативне стубове пламена, или дим дискретне слутње, из сваке брижљиво одабране нумере, чине је управо оним што је за собом повукло Атлантиком крцате каравеле нових и нових фадо певача, онако како је то пошло за руком мало коме.

Њен последњи албум, на којем изводи песме велике Амалије Родригеш, предивно је лишен сваке претенциозности која би сматрала да је дефиле вокалних лупинга оно што би показало распон гласовних могућности, те да би се тиме доказала сила гласа налик Амалијином. Мариза не жели да доказује себе: она ослобађа и показује срж песме. Гађа, паметно и исправно, у оно што је сама суштина Амалијиног стваралашта, а то је: дубина доживљаја. Доказује да је у сваком аранжману, па и оном веома другачијем од изворног, увек и само то оно што шчепа слушаоца и остане у њему.

Маризина певања Амалије Родригеш су непретенциозна а веома дубока, својим осећајем из стомака гађајући јаче него поједини извођачи који исте те песме износе можда и вокално раскошније. Када је дотакне Мариза, свака Амалијина љеска се у филигранским преливима каткад и утишаних аранжмана - али ни за нијансу мање убедљивих и снажних. Велике нумере попут „Gaivota" („Галеб") и „Com Que Voz" („Којим гласом"?), на послужавнику су нам у неодољивим, глатким а каткад баршунасто распуклим, jazzy аранжманима, помешаних са оркестрацијом налик оној у каквом топлом старинском филму.

Гласне жице крећу се од магијски тананих тонова, који као да вас обмотавају тајним нитима и преображавају из једне у другу биљку или звер, у митски лик или животињу из Овидијевих „Метаморфоза" - па све до лаве силних тонова. То је Мариза, на диску, а пре свега на сцени: од чисте радости играња уз хумористичке песме, преко меланхолије у којој увек има и громког узлета, до само једног покрета руком којим влада читавом двораном.

Не мали број савремених извођача фада, дивних боја гласова и постојаних емоција, често уме да донесе једноличан тон или доживљај, током читаве песме - ма како он био интензиван. Код Маризе, међутим, и тон и наратив имају толико кутака, прелива, догађаја и нијанси током трајања само једне песме, да сте завирили и у неколико светова, иза десетак врата - како рустичне Алфаме, тако и неке аеродромске или океанаријумске четврти модерног Лисабона - у исечке, предмете, погледе, усклике, тајне, из сијасет прича.

Свим овим адутима, Мариза је успела не само да растегне модлу за колаче звану „фадисткиња": од jazzy елемената на албуму „Terra" („Земља"), до афричких боја река родног Мозамбика на албуму „Transparente", трибалног набоја у њеном извођењу „Barco Negro", или оркестарско-филмске убедљиве визије осталих Амалијиних хитова.

И више од тога: Мариза никада није дозволила да древној сили гласа пристаје ма која ограничавајућа маркетиншка тегла и на њој налепница са називом који нас уљуљкава и схематизује. Ронећи по интернетским сокацима, можете је ухватити како, поред фада, пева и стандардне џез нумере, сарађује са певачима који собом носе фламенко лудило и ноте зеленортске традиционалне песме морне, па и како сјајно изводи чак и гранџ - Нирванину чувену „Come As You Are"! Она никада није само фадисткиња. Као и свако право гласовно благо, она је Певачица.

Међу Маризиним новијим песмама сијају оне које потцртавају стечену животну зрелост и које нам дарују још неке њене таленте - „Oração" („Молитва") песма је за коју је сама написала текст, певајући о „изгубљеној молитви којој ме је научила моја мајка".

Ту су и „Quem me Dera" („Шта бих дала"), „O Tempo Não Para" („Време се не зауставља") и дивна „Melhor de mim" („Најбоље од мене"), која каже : „Данас семе које спава у земљи и скрива се у тами која затвара; а сутра ће се родити цвет."

Свом односу пуном љубопитљивости и дивљења према великим португалским песницима, чије стихове често изводи - од Фернанда Песое, преко Флорбеле Ешпанке до многих других - придодала је, након деценија живљења са певаном поезијом, и своје стихове, који кажу: „Сада сам без времена, али са годинама."

Међу најтоплијим тренуцима садашње Маризине животне и уметничке фазе израња и песма која најављује још један будући стихотворни таленат Португала - Маризиног једанаестогодишњег сина, Мартима Нунеша Фереиру. Мариза поносно пева стихове песме „Mãe" („Мајка") коју јој је посветио син: „Знам да се та чудна ствар увећава, уноси немире, али она стаје, када је твоје време моје."

Тако се наставља јака линија древног музичког породичног стабла, која се утемељује још у насловној песми другог албума „Transparente", када унука пева: „Као изворска вода, мој длан је провидан у очима моје баке."

У Маризином гласу, наступу, бескрајној радозналости према сталном откривању, обогаћењу, заливању и освежавању музике, као ретко код кога снажно се осећа распон линије живота читавог тог лука: од фадо чарања знаних и незнаних, опеваних и неопеваних музичких бака, па све до нових поколења, смелијих, оживљавајућих, другачијих. Све до неких нових клинаца: једног сина који пише мајци, као весник узбудљивих, надолазећих хоризоната португалског стиховања и певања.

Када кажемо да су многе младе, сјајне фадо певачице нашег доба - као што су Кармињо, Сара Кореиа, и многе друге - „изашле из Маризиног шињела", ми тиме нипошто не желимо да кажемо да оне њу подражавају. Напротив: најдрагоценија лепота коју је Мариза у аманет оставила извођачима који долазе јесте то што им је поручила да се у фаду може бити оригиналан и свој. Након Маризе, поштовање музичке традиције више није грч и устручавање. То наслеђе више није светилиште на које се гледа са дистанце у страху од нових покрета. Оно је сада линија на твом длану, река у твом граду.

Не зове се случајно њен први албум, „Фадо у мени". Мариза је неизмерно допринела томе да свако талентован, убедљив и искрен може узети фадо у шаке, са правом рећи: фадо је мој! И почети да се игра.