Констрактина појава и победа на овогодишњем такмичењу "Песма за Евровизију 2022" доказ су да у Београду куља нешто апсолутно модерно, концепт који стоји раме уз раме са Европом и светом, без аутоцензуре и осећања провинцијалности. Дошло је време да се покаже најбоље што имамо. Зато су многи и навијали за Констракту. Изређали су се мејнстрим музичари, прежвакали смо етно, поп и кич, а сад је дошло време да се удари јаче, да се дрзнемо до краја. Па ко што понесе!

Годинама је Евровизија била предмет исмејавања. Чак и предмет презира. Али ове године Евровизија је постала више од „talk of the town". Све улице су биле полупразне јер је народ гледао у екран. И не само то, људи су гласали и навијали. Озбиљно су се навукли.

Одједном сва Србија и добар део Балкана прати Евровизију! Како? 

Народу фали забаве, али добро организоване забаве. Незаобилазна тема је Украјина и рат. Алтернатива ратној тематици су ХБО и Нетфликс, али шаблон брзо досади. Евровизија је пронашла пукотину у понуди.

Још од Тајчи није било овакве атмосфере. Људи су се опредељивали као да је финале Лиге шампиона, као да се кладе уживо. РТС је одрадио добар посао. Продукционо без велике мане, иако би знатно олакшали и водитељима и гледаоцима да следеће године уместо дуплог пара водитеља задужених за бацање фора, ангажују, као Италијани на РАИ-у, професионалне stand up комичаре. Да се на Евровизији појавила, на пример, Сандра Силађев да помогне водитељима, био би то комплетан спектакл за десетку.

Од Силване до Нирване 

А у такмичењу су учествовали сви, скоро баш сви. Оно „од Силване до Нирване" овога пута је било - од Аце Лукаса до Констракте. У том распону нашло се много тога, па се и на тој разини водила твитер битка између „ових и оних", што и није лоше јер подиже гледаност и загрејава тему до усијања.

Многи су претпостављали да ће победити Сара Јо, и због пређашње популарности и због чињенице да је рођена у Италији, а главно такмичење ће се одржати у Торину. Али ипак, десио се обрт - Србију ће представљати Констракта.

За многе је то био шок, јер песма искаче из оквира наше устаљене идеје како би евровизијска песма требало да звучи. Мало етно звука, мало плеса, кап еротике, а остало се улаже у пропаганду, био је досадашњи рецепт.

Али етно, еротика на ивици порнографије, суви глас, све је то passé.

Зато се десила Констракта!

Нема ту ништа awkward. Јер њен продоран и печатан поглед није од јуче, као што ни њен глас није од јуче, само је сцена таква да Констракта није била довољно заступљена у мејнстрим медијима. Али ко је пратио састав Земља грува, могао је да чује и види спот за песму Ђанго, у којој су Констракта и Зое Кида певале:

Одбацићу жеље, жеље су лаж (бољи живот је лаж)
И ова слобода, и она је лаж (двадесети век је лаж)
Прећи ћу преко и пући ће глас
И биће боља прошлост за нас

Ту се осећа клица директности и провокације, зачетак естетике који доминира у споту за In corpore sano и Констрактином наступу на Евровизији.

Констракта је доследна. Никад није кокетирала с масом, чак је и провоцирала. Зато су људи тако ватрено и навијали за њу, шаљући и по двадесетак порука јер су желели да та естетика представља Србију, да Констракта у Торину покаже да је овде постојало и нешто друго, и Зенитизам и да је овде никла Марина, и да постоји наслеђе Косте Бунушевца. Констракта се бави архитектуром, зна колико су важни добри темељи; они овде постоје, а најјачи су у алтернативи.

О чему пева песма 

У песми In corpore sano има мистике, наслањања на актуелно, директности, има свега ко хоће да види и прочита. 

Свакако, песма је подложна многим тумачењима, али и погрешним интерпретацијама, што није лоше, јер је попут Кеноових романа, свако гледа из свог угла. Неко мисли да је главна тема здравље, други да је то суптилна антирежимска порука, а има и оних који мисле да је песма шамар мејнстриму и кичу. Можда је све то заједно, а можда и ништа од тога.

Србија шаље на Еуросонг песму која у себи садржи „Боже здравља", узречицу која долази из народа а у дослуху је са „Боже правде". Али након „Боже здравља" следи стих: „Немам књижицу". Кад неко нема књижицу, остаје му да се лечи сам или да чека да прође и нада се најбољем. То су страшни стихови, резонантни, који добаце и до оних којима је стран Констрактин наступ, убоде их то: „Немам књижицу".

Свакако је добро што се појавила песма која коначно диже фрку, али на прави начин. Сигурно је да ће у Италији добро проћи, јер се тамо негује култ такве естетике и комбинације гласа, визуелног и перформанса. Тамо доминира Леванте, са спотовима који су концептуално савршени, естетски перфектни.

Другачија естетика

Констрактин тротомни спот који је пласиран под називом „Триптих" садржи три песме: Нобл, победничку In corpore sano и Мекано, и концепт је за себе. Маја Узелац и Ана Родић урадиле су добар посао. Апсолутно модерно, атрактивно и довољно raw, тај спот је доказ да постоји јака сцена у Београду и Србији, сцена која може да изнедри нешто сасвим аутентично на шта коначно могу сви да буду поносни, а и да нико не остане равнодушан.

„Триптих" је аутоиронија на „нобл" тему, слично као што се Бегбеде спрда на свој рачун сноба и племенитог порекла. Спот је на линији спотова које режира Ентони Бирн, као оних за Хозијера. Иначе, Ентони Бирн је најпознатији по томе што је режирао много епизода серије Peaky Blinders. Констрактино дело може да парира и свему што ради Вудкид. Мистика која пробија из наступа и спота адекватна је атмосфери из спота за песму Iron.

Али ништа није copy/paste. Ове компарације су доказ да у Београду куља нешто апсолутно модерно, концепт који стоји раме уз раме са Европом и светом, без аутоцензуре и осећања провинцијалности. Извештили су се и продуценти, режисери и сценографи, и дошло је време да се покаже најбоље што имамо.

Храбар је то одабир. И треба тако!

Као кад би Хрватска послала Војка В.

Зато су многи навијали за Констракту. Изређали су се мејнстрим музичари, прежвакали смо етно, поп и кич, а сад је дошло време да се удари јаче, да се дрзнемо до краја.

Па ко што понесе!