Када се појавио на великом платну, Жан Пол Белмондо био је типичан представник поратне генерације која је свом силином своје младости улетела у свет могућности који се пред њом отварао. Париз им је припадао, његове улице, булевари, кафеи и џез клубови на Сен Жермену и Монпарнасу, из којих се ноћ настављала у задимљеним становима у којима се до јутра расправљало о томе како променити свет. Филм који је обележио његов живот и каријеру био је Годаров „До последњег даха“. У њему је постао онај кул тип из француског филма о коме су сви маштали испред постера са његовим ликом, како је једном рекао Квентин Тарантино.

„То је прича о типу који је заљубљен у девојку, који украде кола да би се нашао с њом и успут убије полицајца. На крају умире или убија девојку, видећемо".

Тако је двадесетосмогодишњи Жан Лик Годар 1959. године описао три године млађем Жан Пол Белмонду радњу свог првог играног филма који се спремао да сними, понудивши му главну улогу.

Белмондо, који тек што се вратио из војске, након неколико месеци проведених у Алжиру где је у току био рат, био је млади глумац који је волео да проводи време у кафеима на Сен Жермен де Преу, као и Ален Делон који ће постати његов пријатељ и касније ривал на великом екрану. Свеж, шармантан, с невероватном енергијом, био је као створен за бурлеске, писали су у то време о Белмонду критичари који су га приметили на позоришним сценама престонице.

Oдрастао je у уметничкој породици у богатом предграђу Париза. Отац му је био вајар, тако да је Белмондо већи део ране младости провео у уметничким атељеима. Од малена је волео да изиграва кловна и забавља породицу. Прво усхићење сценским наступом је доживео када је видео кловна у циркусу, а први филм који је на њега оставио утисак је филм Деца раја Марсела Карнеа. „Сваки глумац у том филму је био невероватан", рекао је једном сећајући се тог искуства.

Родитељи су му пренели однос према животу који није оптерећен материјалним вредностима; од њих је научио да фикција може да буде пожељна замена за непријатну реалност. „Када је реалност непријатна, фикција је идеалан излаз. Реалност се ствара као што мој отац обликује скулптуре; срећа је реалност коју смо измислили и у коју мора искрено да се верује", говорио је о лекцијама које је понео из детињства.

Сећања на детињство и животни и глумачки пут сабрао је пред крај живота у две аутобиографије - Белмондо од Белмонда и Хиљаде живота вреде више од једног.

Глумац сломљеног носа

У позоришту је почео да игра када му је било само десет година, и постепено се изградио као глумац. Једно време размишљао је и да постане боксер. Озбиљно је тренирао и борио се у мечевима, што објашњава његову физиономију боксера са сломљеним носом и снажну фигуру којом је касније пленио на екрану.

Школу је напустио да би се бавио глумом, али је два пута одбијен на конкурсу за глумачку академију при Комеди франсез, водећој позоришној институцији у Француској, пре него што је примљен. У глумачкој школи нису препознали његов таленат. Отац га је бодрио: „Не смеш да се обесхрабриш". Његов професор Пјер Дикс му је саветовао да се бави нечим другим, али и приметио да га са таквом физиономијом неће хтети ниједна жена. Много касније је срео Дикса док се шетао са женом са којом је тада живео, Урсулом Андрес. „Сналазим се некако", није пропустио да каже вившем професору.

За другове са класе био је идол. Међу њима су били будући велики глумци, Жан Пјер Маријел, Жан Рошфор, Брино Кремер, Франсоаз Фабијан, Пјер Верније, Ани Жирардо, Ги Бедос, са којима је остао близак до краја живота. На крају студија су га понели на леђима као боксера, док је показивао средњи прст жирију који није наградио његово извођење на завршном испиту упркос одобравању публике. Његова харизма, његов „joie de vivre", наступ мангупа и разоружавајући осмех привлачили су све који би се нашли у његовом друштву. 

Сусрет с Годаром

У једној од шетњи Сен Жермен де Преом, квартом који је педесетих и шездесетих година био центар париског културног живота, Белмондо је испред кафеа „Бонапата" налетео на Годара. Њих двојица су били два света - Белмондо је био оличење животне енергије и вирилности, а Годар смушени филмофил који иритира својом појавом, необријан, са тамним наочарима.

Белмондо није најбоље разумео његову идеју о филму који он жели да сними у својој соби и за који му је нудио главну улогу. Све га је код овог необичног типа одбијало; питао се да није можда перверзни хомосексуалац. На наговор његове тадашње девојке Елоди, која ће му касније постати жена, ипак је прихватио улогу у краткометражном филму Шарлота и њен момак, за хонорар који је био значајан за младог глумца. „Ако нешто покуша, ти га нокаутирај", рекла му је девојка.

У овом кратком филму који је Годар замислио као омаж Жану Коктоу, Белмондо, редитељев алтер-его, изговара монолог девојци која га је оставила, а коју игра је тадашња Годарова девојка Ан Колет. Филм је снимљен у малом стану у коме је Годар тада живео, без звука који је редитељ накнадно наснимио, дублирајући Белмонда који је у то време био у војсци.

У овом тринаестоминутном филму најављују се теме и ликови који ће се наредних деценија испуњавати Годаров филмски свет. У писму које које је Белмондо у то време добио од Годара млади редитељ му обећава: „Једног дана ћу снимити велики филм и тебе ћу узети за глумца".

Волите ли омладину? 

Жан Лик Годар је припадао генерацији младих филмских критичара окупљених у Филмским свескама (Cahiers du cinéma) који су сањали о томе да и сами праве филмове, али је крајем педесетих био у заостатку за својим колегама.

Клод Шаброл је већ снимио два филма, Лепи Серж и Рођаци, а Франсоа Трифо Четири стотине удараца. Нови талас је захватао француску кинематографију, избацујући на површину редитеље који су снимали филмове на потпуно нов начин, ван студија, робусних продукција и устаљених конвенција. Међу њима су поред Шаброла и Трифоа били и Ален Рене, Жан Руш, Ањес Варда, Жан Пјер Мелвил, Роже Вадим.

„Лице француског филма се променило. Данас смо ми однели победу", написао је Годар о пробоју нове генерације на фестивалу у Кану 1959. године. Званични почетак француског Новог таласа означило је приказивање Четири стотине удараца у главном фестивалском програму.

Оса кроз коју све пролази

Пре него што је почео да се користи за ауторе који су унели револуцију у француски филм, израз „нови талас" означавао је генерацију двадесетогодишњака која је педесетих мењала културне кодове француског друштва , неоптерећена наслеђем рата и предратним конвенцијама својих родитеља. Лист Експрес је 3. октобра 1957. године на насловној страни објавио фотографију насмејане девојке уз наслов: „Нови талас долази!", и с цитатом из есеја Шарла Пегија „Наша младост": „Са двадесет година ми смо центар и срце, оса кроз коју све пролази, сат према коме се одређује време".

У исто време појавила се и социолошка студија „Нови талас: портрет омладине", урађена на основу анкете спроведене међу младима. Годар се у филму До последњег даха са иронијом осврће на ову социолошку литературу у сцени у којој девојци која анкетира пролазнике на тему „Волите ли омладину?", Белмондо одбруси: „Не, ја волим маторце".

Млади глумац био је типичан представник генерације која је свом силином своје младости улетела у свет могућности који се пред њом отварао. Париз им је припадао, његове улице, булевари, кафеи и џез клубови на Сен Жермену и Монпарнасу из којих се ноћ настављала у задимљеним становима у којима се до јутра расправљало како променити свет.

Био је то почетак „славних тридесет година" у којима је Француска доживела економски и друштвени процват.

До последњег кадра

„Постати бесмртан и онда умрети", то је био одговор америчког писца кога у филму До последњег даха глуми Жан Пјер Мелвил на питање шта је његова највећа амбиција у животу, а које му поставља Патрисија Франсини, млада Американка у Паризу у коју се заљубио Мишел Поикар, кога тумачи Белмондо. Годар, Белмондо и његова партнерка у филму Џин Сиберг, која игра Патрисију, са овим филмом су постали бесмртни. Редак је случај да неки редитељ уђе у историју првим филмом, а управо је то пошло за руком Годару.

Ништа, међутим, није наговештавало да ће филм постићи такву славу, иако је сценарио писао Трифо, а Шаброл, као искуснији, давао савете Годару. Првог дана снимања, 17. августа 1959. године, Годар је у шест ујутру окупио екипу на тераси кафеа „Нотрдам". Требало је да сниме сцену у којој главни лик долази из Марсеја у Париз, позива девојку, наручи кафу, погледа новине, обрише њима ципеле и оде а да није платио. Два сата касније Годар им је саопштио: „Готово је за данас, немам више идеја".

Сличне ситуације наставиле су се током читавог снимања - Годар је у прве две недеље снимао само осам дана, често је снимање скраћивао а једном је отказао глумцима у последњи час, изговарајући се да је појео пицу која му није пријала, да би га потом продуцент затекао у кафеу како доручкује.

Екипа се тешко привикавала на овакав начин рада. Белмондо, који је познавао Годара, није веровао да ће филм угледати светлост дана. Његов агент га је упозорио: „Ако овај филм икада буде приказан, уништиће ти каријеру".

Нарочито је била уздрмана Џин Сиберг, која је пре тога играла мање улоге у филмовима холивудског редитеља Ото Премингера који нису промакли Годару, нарочито њена појава у филму Добар дан туго, по роману Франсоаз Саган. Није јој било јасно како Годар може ујутру у кафеу да пише сцену која ће се играти тог дана.

Млади редитељ, склон импровизацији, стално је мењао и прилагођавао идеје током снимања. Глумцима је објашњавао шта треба да раде непосредно пре снимања, они су понављали оно што им је рекао, играјући без претходне припреме, што им је давало велику слободу. Без шминке, са природним светлом, са глумом у којој се губи граница између глумца и лика који интерпретира, Годаров приступ који је раскрстио са уобичајеним филмским кодовима постепено је добијао форму.

Белмондо је могао да ради шта је хтео, да мокри у лавабоу, да пуши у кревету без мајице показујући свој савршено извајани торзо, да води љубав под чаршавима, да се предаје брзој вожњи, што је нарочито волео, да псује гледаоце: „Ако не волите море, ако не волите планину, ако не волите град, носите се!"

Годаровски јунаци

„У почетку сам играо само у комедијама. Нисам веровао да могу да играм нешто друго, док то нисам открио у филму До последњег даха", рекао је Белмондо једном приликом. „Годар ми је дао невероватну слободу да будем ко сам. Имам моћ да се изразим на аутентичан начин који камера може да ухвати без ограничења."

Лик Поикара који је тумачио одговарао је његовом раблеовском духу. Годар је у њега уградио нешто од негативаца какве су играли Хемфри Богарт и Жан Габен у филмовима које је волео, њихове гестове и детаље - накривљен шешир и широко одело које лежерно пада, начин на који говори кроз зубе са цигаретом у углу усана, покрет палцем преко горње усне а ла Богарт, игра завођења са женом у коју је заљубљен и у којој се смењују иронија и страст.

Поикар је типичан годаровски романтик који своју љубав боји иронијом и пребацује женама да су непоуздане и склоне превари, као што је Патрисија типична годаровска јунакиња чија привлачност лежи у њеној независности и спонтаности, али је у томе и опасност која прети главном лику: док покушава да је убеди да крене с њим она га издаје и одвлачи у смрт.

На дан премијере, 16. марта 1960. године, Белмондо је тренирао бокс са својим најбољим пријатељем, глумцем Шарлом Жераром. Поподне се упутио на Шанзелизе, у салу „Балзак", једну од четири биоскопске сале у којима је филм био на програму. Пред улазом у биоскоп била је гужва. Белмондо је затечен. „До последњег даха је уздрмао Шанзелизе. За мене је то био окидач. Моја жена се вратила са премијере и рекла ми је: ‘Не можеш да замислиш какав тријумф'. Нисам могао да верујем", препричавао је касније утиске тога дана.

Умеће смеха

Белмондо је постао онај „кул" тип француског филма о коме су сви маштали испред постера са његовим ликом, како је рекао Квентин Тарантино приликом гостовања на фестивалу у Лиону 2013. године.

„Верујем да постоји разлог због кога смо на земљи. За мене је то да будем глумац", рекао је Белмондо једном приликом. Припадао је генерацији која је утврдила престиж француског и европског филма, са звездама попут Алена Делона, Катрин Денев и Ани Жирардо.

Када су га на крају живота питали шта је за њега добар глумац, одговорио је: „Добар глумац не значи да будете природни, то сви могу. Морате да имате нешто више, а то је добро расположење. Чак и у тешким улогама сам налазио начин да се смејем".

Жан Пол Белмондо је снимио стотине филмова које је видело више од 150 милиона гледалаца. У својој глумачкој каријери укрштао је рад на ауторским филмовима Годара, Трифоа и Питера Брука са популарним гангстерским причама. Међу његовим најпознатијим остварењима су Жена је жена, Човек из РијаМајмун зимиСирена са МисисипијаБорсалино (са којим је дошао у Београд на први Фест 1971. године), ВеличанствениМодерато кантабилеЛуди ПјерСтрах над градомПрофесионалац. Али филм са којим је ушао у легенду остаје До последњег даха.

На крају До последњег даха Белмондов лик, смртно погођен у леђа, покушава да побегне. Покрети му се у самртној агонији успоравају и пре него што падне на земљу изговора чувену реплику: „То је стварно одвратно". Једни су последње Поикарове речи интерпретирали као поруку упућену девојци која га је издала, а други као коментар који се односи на живот.

Пре него што је снимио ову сцену, Годар му је претходно шапнуо на уво шта треба да ради: „Погоди те метак у леђа, ти покушаваш да побегнеш, а кад не можеш више, падаш". Белмондо је трчао до краја улице успоравајући пре пада како не би ушао у булевар и изложио се опасности да га прегазе кола. Ово устезање на екрану добија дубље значење, као и то што и не покушава да се спасе.

„Жан Пол Белмондо је један од ретких глумаца који знају како се умире", објаснио је једном приликом Годар.

Његов одлазак у 88. години је само потврдио његову бесмртност.