Док се спремамо да без нервозе испратимо све оно што ће се дешавати на предстојећем „Евру 2020“ на коме опет неће бити Србије, шампиона неучествовања на великим фудбалским такмичењима, неће шкодити да се присетимо једног Италијана који, истина, никада није играо фудбал, већ је био писац који, опет, никада ништа за живота није објавио, али је својим одсуством круцијално утицао на развој италијанске културе двадесетог века.

У изјави коју је у новембру 2017. године тадашњи голман италијанске фудбалске репрезентације Ђиђи Буфон дао након што „Азури" у двомечу са Шведском нису успели да изборе пласман на Светско првенство који се у лето 2018. играо у Русији, уплакани капитен је приметио како ће неиграње четвороструког првака света на предстојећем Мундијалу утицати на италијанско друштво у целини.

А да су Италијани те вечери у Милану победили Шведску, велики голман би постао први фудбалер који је учествовао на шест Светских шампионата. Овако је Мундијал у Русији остао упамћен не само по присуству репрезентације Хрватске у финалној утакмици, већ и по многим одсуствима. На највећем светском такмичењу, поред Италијана, између осталих, нису наступили ни репрезентације Холандије, Чилеа и САД.

Италијанска јавност је након националне фудбалске катастрофе била затрпана бесним реакцијама, горким мишљењима и отрежњујућим анализама. Једни су сматрали како је једини кривац тадашеи селектор фудбалске репрезентације, други да је за све био крив председник фудбалског савеза, трећи да Италија у том тренутку није имала нити једног великог фудбалера, док су четврти крах фудбалске репрезентације видели као огледало италијанске политичке сцене, на коју се, победом на локалним изборима у Напуљу, тих дана управо била вратила партија „великог мештра свију хуља" Силвија Берлусконија, некадашњег власника фудбалског клуба „Милан".

Размере катастрофе можда је најбоље био описао Кристијан Бобо Вијери, можда и последњи истински центарфор „Азура", који је у закључио како су Италијанима остале само шпагете!

Како је вирус променио фудбал

Од тих новембарских дана прошло је скоро четири пуне године, пандемија вируса ковид 19 је, у међувремену, променила свет, па самим тим и фудбал. Па ипак, Италијани су успели да се пласирају на предстојеће Европско фудбалско првенство, а екипу Роберта Манчинија многи сматрају једним од фаворита за освајање трофеја.

За одсуство су се (и) овога пута побринули наши фудбалери, који су последњи пут учествовали на Европском првенству још 2000. године. Зато с правом можемо да кажемо како смо ми истински „шампиони неучествовања" на великим фудбалским такмичењима.

И док се спремамо да без нервозе испратимо све оно што ће се дешавати на „Евру 2020" које ће се играти од 11. јуна до 11. јула 2021, неће шкодити да се присетимо још једног Италијана који, истина, никада није играо фудбал, већ је био писац који, опет, никада ништа за живота није објавио, али је својим одсуством круцијално утицао на развој италијанске културе двадесетог века.

Безленово неучествовање

Реч је о Роберту Бобију Базлену, једном од оних великих писаца који за живота нису објавили готово ни ретка, а о чијем „делу" се и даље објављују књиге, међу којима је најинформативнија монографија Кристине Батоклети „Боби Базлен, сенка Трста", изашла из штампе у данима када су Италијанима, по Вијерију, биле остале једино шпагете. Базлена је у српску културу сјајним преводом романа „Вимблдонски стадион" Данијела дел Ђудичеа увео песник Дејан Илић, а потом смо о овом „писцу који није писао" читали у књизи шпанског писца Енрикеа Вила Матаса „Бартлби и компанија".

Рођен у Трсту 1902. године, а умро у Милану 1965. године, Базлен је био широко образовани интелектуалац који је, сем италијанског, одлично позанавао немачки, француски и енглески језик. Заслужан је за упознавање италијанских читалаца са делима Францка Кафке, Роберта Музила и Сигмунда Фројда, уз Џојса је најзаслужнији за „откривање" Итала Звева, једног од родоначелника италијанске модерне књижевности. Базлен је учествовао у оснивању чувене издавачке куће „Аделфи", био је пријатељ са песницима Умбертом Сабом и Еуђенијем Монталеом, те са списатељицом Елзом Моранте, а сем за психоанализу, којој се сам и подвргавао, показивао је и велико интересовање за антропологију, примитивну уметност и астрологију.

Па ипак, Базлен за собом није оставио ниједно довршено књижевно дело. Тек после његове смрти објављен је његов роман „Капетан дуге пловидбе", те многе уредничке белешке и писма која је писао својим пријатељима.

Батоклетијева је у својој исцрпној монографији живот и рад овог необичног човека прочитала у нама тако добро познатом средњоевропском кључу, па Боби Базлен често личи на готово идеалног јунака прозе Данила Киша. Његови корени су јеврејски, Трст град на самој ивици аустроугарског царства које преживљава своје последње дане, утицај мајке толики да од њега мора да бежи у Милано.

Иако је живео у бурним временима, иако су на његову животну судбину утицале идентитетске, идеолошке и политичке драстичне промене, Базлен је од почетка до краја остао веран једино вери у уметност, у којој је живео толико да иза себе није оставио неког стваралачки опипљивијег трага. Па ипак, својим пасионираним, неуморним и исцрпним читањем, Базлен је својим невидљивим уредничким радом у италијанску културу увео нове тенденције и тако је учинио модерном и савременом.

Иако звучи апсурдно, Боби Базлен је својим одсуством учинио да Италија данас буде тако присутна. Истина, није забележено да ли је овај Тршћанин волео фудбал, али би му се, сем Вијеријевог афоризма о шпагетама, сигурно свидело наше истрајно неиграње на великим фудбалским такмичењима.