Чудан човек Борислав Михајловић Михиз имао је необичан и редак таленат за разговор с другим људима. Саслушао је Старца Милију, а онда је његову песму расклопио на делове, не да га шкартира у лукративном процесу промене свести домицилног (српског) народа, већ да од тих делова склопи ново/друго ремек-дело истог назива. И тако смо добили једну модерну конзервацију Бановић Страхиње, један апдејт - сада није могуће размишљати о Бановић Страхињи, а да се истовремено не размишља и о јунаку Старца Милије и о јунаку Михизове драме.

Прича о Бановић Страхињи коју је Вуку испевао Старац Милија, свима је добро позната:

У предвечерје Косовског боја, Бановић Страхиња одлази у посету свом тасту, Југ Богдану. За то време у његов посед, малену Бањску, проваљује турски одметник Влах Алија. Пали му дворе и отима жену. Сазнавши то, Бановић Страхиња тражи помоћ од Југовића да спаси жену. Међутим, Југ Богдан одбија да пошаље своје синове са Страхињом, зато што се плаши за њихов живот. Он говори Бановићу да његова жена, сада када је отета, више није његова па му нуди бољу љубу. Бан не пристаје и сам одлази у потрагу за Влах Алијом. Прати га само пас Караман.

Правећи се да је Турчин, он пролази кроз турску војску. Видећи њену силину, уплаши се. Наилази на старог дервиша кога је раније пустио из заробљеништва да сакупи откуп: дервиш га одмах препознаје, али га не одаје, већ му из захвалности за банову човечност открива где је Алија. Бановић Страхиња турског одметника затиче са главом у крилу своје жене: уплашена од Бановића, јер мисли да је дошао да је казни, она упозорава Турчина.

Почиње мегдан равноправних јунака, у коме ни један не може да надвлада оног другог. Бановић се обраћа жени да се одлучи за оног који јој је драг, а пресуди другом; Влах Алија је подсећа на казну која је чека и обећава јој свилу и кадифу ако му помогне. Жена удара Бановића комадом сабље и умало га убија. Караман скаче на жену, Алија гледа шта се са њом дешава, а Бановићу тада друга снага дође и коље га зубима.

Враћа се с женом Југовићима и говори шта му се догодило. Они би да је казне, он им не дозвољава. Приговара им: ако су толики јунаци, зашто с њим нису кренули на Косово.

На крају изговара познате али не тако јасне стихове:

Ал' ћу стопит' сву тазбину моју
Немам с киме ладно пити вино
Но сам љуби мојој поклонио

И поведе жену кући, у малену Бањску.

Нетко беше Страхињићу бане

Чак ни онда када се овако, наврат-нанос, преприча, песма о Бановић Страхињи не испада смешна. Напротив, делује као фабула за акциони филм са додатком мозга. (На крају крајева, по овој песми је и снимљен врло солидан филм који је режирао Ватрослав Мимица.) Хоћу да кажем, има нечег неуништивог у овом јунаку. Када човек хоће да се нашали с епским јунацима, то врло лако може да уради, рецимо, са Краљевић Марком. Радоје Домановић је то и учинио у сатири ,,Краљевић Марко други пут међу Србима". Са Бановић Страхињом није тако: онај ко покуша да га деградира - попут једног редитеља који га је у позоришту претворио у навијачког хулигана - сам испада смешан.

И то није случајно: нема зезања са песмом која почиње стихом ,,Нетко бјеше Страхињићу бане". Тежак, опасан стих. Он говори да Бановић јесте (неко), што имплицира да су остали у песми нико. Читалац песме или гледалац филма, осећа да се то нико мало односи и на њега. Отуда нелагодност. Па ипак, осећа да у тој песми постоји нешто важно, што га привлачи и поред те нелагодности.

Ево једног примера: једном сам, гуглујући Бановић Страхињу, налетео на блог човека који је написао отприлике ово: јуче сам поново гледао филм Бановић Страхиња и тај јунак и све што је у вези са њим, поново ми се смучило. Јасно зар не? Човек не воли Бановић Страхињу. ОК. Само, зашто је онда поново гледао филм? Шта је толико привлачно у том јунаку, па да желимо да будемо у његовој близини чак и онда када постоји опасност да се поред њега осећамо као нико?

Човек и Бог

О Краљевићу Марку постоји - такав се утисак стиче - безброј песама. О Бановић Страхињи, само та једна. А она је довољна, зато што је у њој све.  Ако је заиста тако, онда је у њој записано и наше време, у коме се од Лос Анђелеса до Владивостока, али дужим путем, суочавају два концепта човека: један је богочовек, а други човекобог. Концепт христоликог богочовека, подразумева да постоји нека инстанца која ограничава нашу моћ. Дакле, постоје границе које можемо, али не желимо да пређемо. Други концепт је homo deus - човекобог: ми смо богови, ми од бога преузимамо моћ, односно свемоћ и не пристајемо да нашу вољу било шта ограничава.

ОК, то друго на први поглед делује баш по нашој мери - да човек постане бог. Немаш више кога за шта да молиш, него све можеш сам. Слободан си. Као. Међутим, узмите у обзир и ову ситницу: концепт човекобога није намењен сваком човеку, већ само изабранима. Сетите се Ничеа који на једну страну поставља надчовека, а на другу људско ,,стадо". Не постоји ништа што надчовека обавезује да чува то стадо. Он није обавезан било коме за било шта, па стога са тим стадом може да чини шта му је воља: да неку животињицу сачува, а да неке друге, већину рецимо, пусти да цркну. Ако су баш споре у томе, може и сам да их закоље. Воља му је, бог је.

Другим речима, концепт човекобога подразумева да се човечанство дели на мањину богова и већину животиња које ће тим ,,боговима" стајати на располагању да с њима раде шта хоће. Није пријатна спознаја, знам, и зато ће велики број читалаца казати да претерујем, јер је то лакше, него се суочити са њом.

Останите међутим, ту, у овом тексту, још један тренутак и замислите следећу хипотетичку ситуацију: замислите да од вас и још милион других људи неки предузимач може да заради, рецимо, 100 милиона $, али ће га тај профит коштати ваших живота. Ако зна да на овом свету никоме неће морати да полаже рачун због вашег нестанка (а онај други свет за њега не постоји), шта мислите шта ће тај предузимач изабрати? Ваш живот или профит?

Бетмен и Бановић Страхиња

Сада наравно, неко од читалаца овог текста може да пита: какве везе човекобог и богочовек имају са Бановић Страхињом? Па ствар је у томе што се у лику Бановића разоткрива један нови, трећи концепт човека, који бисмо могли да назовемо свечовек. То је синтеза богочовека и човекобога. Укратко, Бановић Страњина је све, и зато је обичном читаоцу тешко да се идентификује са овим ликом: осећа да у овом јунаку, у том неко што он беше, има нечег што је више од обичног човека, а да притом он није надчовек или суперјунак.

На први поглед, Бановић Страхиња је типичан јунак чојства и јунаштва. Чојство илуструје хумани однос према заробљеницима (дервишу), а јунаштво жеља да спаси своју жену. То је јасно и већ виђено. Али, сада следе проблеми: узмите рецимо Бетмена и пробајте да замислите како се овај јунак нечега плаши. Тешко. Тај страх би окрњио његову јуначку ауру, што се не би добро одразило на профитну стопу филма. Када угледа турску војску на Косову, Страхиња се међутим, уплаши. Да ли тај страх крњи његову јуначку ауру? Не.

Идемо даље: пробајте да замислите Бетмена како коље зубима Џокера. Не иде ни то. Поред све оне fancy опреме, Бетмен би у најбољем случају могао да Џокера преда надлежним органима (да им овај побегне и настави се у следећем наставку франшизе). Бановић Страхиња опет, Влах Алију коље зубима (нема наставка, нема франшизе, нема надлежних органа). Ко би желео да се поистовети са таквим јунаком? Нико, зато што клање зубима као да јунака претвара у звер, као да га води у просторе подљудског, а тамо нико не жели да оде: читаоци би желели да победе као јунаци, а не да кољу као звери.

Идемо даље: завршна сцена, Бановић Страхиња говори Југовићима да они немају право да суде, а онда опрашта жени, и то не зато што га је уверила у своју невиност или у снагу олакотних околности - она на крају крајева ништа и не говори - већ зато што поступа попут Бога, дакле из сфере несхватљиве људском разуму. Бетмен који долази из културе где је освета дивљи облик правде, тако нешто не би могао да уради: да ли је овај јунак икада икоме опростио? Никада. Злочинцу и ,,стаду" се тамо никада не опрашта.

Свечовечност Страхињина

Бановић је дакле, свечовек, јер у себи обједињује и људско (човека који може да се уплаши) и подљудско (звер која коље зубима), и божанско које прашта из разлога несхватљивим људском уму. Успут је и полиглота, да додам и ту појединост. Укратко, он је збиља јединствени јунак у светској књижевности и тај факт може с правом да нас испуни неким тихим, скромним поносом, јер је песма настала међу нама, у српском културном простору.

Па ипак, у тој свечовечној узвишености, Бановић Страхиња делује хладно и удаљено, баш зато што је немогуће поистоветити се с њим. Немогуће је пронаћи неку његову слабост, која би довела у питање његову савршеност и тако га учинила блиским: та слабост је већ уграђена у његову целовитост и савршеност. Немогуће је нашалити се са њим, а да га при том не фалсификујемо, да његово неко не претворимо у нико, да би нам тако био прво ближи, а да бисмо затим, у другом кораку, од њега направили парију, и тако му се осветили за почетак песме у коме је он неко, а сви ми остали можда, нико. (Другим речима, Страхиња би прошао као браниоци Београда 1915.)

Чудан човек Михиз

И то ваљање Бановића по блату вероватно би се догодило да није било Борислава Михајловића Михиза, једног чудног човека који се, између осталог, прославио и књигом необичног наслова Аутобиографија о другима. Михиз је наиме, имао необичан таленат за разговор са другим људима. На први поглед, то звучи једноставно, али није баш тако. Људи углавном не знају да разговарају, већ једно другом упадају у реч, што значи да не показују претерано интересовање за оно што могу да чују. Михиз није био такав. Знао је када је време да се слуша, а када да се говори. То се добро види у његовом разговору са Старцем Милијом и његовим Бановић Страхињом.

Михиз је саслушао Старца Милију, а онда је његово ремек-дело расклопио на делове, не да га шкартира у лукративном процесу промене свести домицилног (српског) народа, већ да од тих делова склопи ново/друго ремек-дело истог назива. И тако смо добили једну модерну конзервацију Бановић Страхиње, један апдејт, у коме се ово ремек-дело наставља као ремек-дело. Сада није могуће размишљати о Бановић Страхињи, а да се истовремено не размишља и о јунаку Старца Милије и о јунаку Михизове драме.

Хтети ништа од живота

Шта је урадио Михиз? Једноставно речено, ослушнуо је гласове других јунака који су код Старца Милије остали на рубу хоризонта. Најпре, слушао је Жену Бановић Страхиње. Тако смо добили један лик у тој мери изузетан, да су неколики критичари, можда под утицајем престижа родних студија, помислили да је она главни јунак драме. Пошто ми је текст ипак дражи од контекста, рекао бих да није. Али да је сам тај лик ремек-дело, то свакако јесте.

Михизов лик Жене има дубину, што значи да се њени поступци могу посматрати кроз  неколико различитих мотивација које измичу једна другој. При том, читалац нема утисак да пред собом има папирну конструкцију, већ заиста жену, тј. успео лик. Памте се речи у њеном писму: ,,Власна сам од свог живота, с којим ћу увек да учиним оно што хоћу", које би савременом читаоцу зазвучале као химна индивидуализма, да не постоји наставак писма, тј. навод шта она хоће од свог живота: а хоће одлазак у манастир. Тај одлазак није исход неке духовне скрушености и вере. Сасвим супротно - то је последица недостатка сваке вере. И сама Жена то зна. Она одлазак у манастир види као гест уништења властитог промашеног живота у коме не припада ни Југовићима, из којих потиче, а ни Бановићу, коме је супруга, али кога не воли.

Како смо дошли до протраћености живота ове јунакиње? Да ли је та протраћеност настала као последица њеног осећања инфериорности у односу на старију сестру Милицу, супругу цара Лазара? Или је последица случајности која је жељеног Ивана Косанчића омела да победи на витешком турниру и тако добије њену руку? (Овако је припала, случајно, Бановић Страхињи). Или је протраћеност живота исход неке тајанствене природе Жене која је, као мала, побацала са стола све предмете који су симболизовали различите животне сврхе, па тако испада да је још у тим годинама од живота хтела ништа, а не нешто?

Ко зна.

Обавеза вишег реда

И када Влах Алија и код Михиза буде провалио у малену Бањску - Страхиња је, наравно, и овде на службеном путу - Жена ће, у духу намераваног самоуништења, манастир заменити добровољним одласком са турским одметником. То је за њу такође самоуништење и то не само зато што је Алија друге вере, чиме издаје своју, већ и зато што она, начитана и образована, пристаје да оде за човека о коме се може рећи само то да има мишице као од челика, тј. да је само тело и ништа више. Стога је њено понижење још веће.

Па ипак - ту се види Михизов таленат - таква Жена на одласку спасава животе Бановићеве мајке, према којој не осећа ништа, и његовог слуге Милутина, као и икону свеца куће Бановића. Зашто то чини? Из љубави према Страхињи свакако не, пошто те љубави нема. Можда је у питању Михизов суптилни дијалог са (нео)либерализмом у коме се индивидуа, попут Жене, хвали власношћу над сопственим животом с којим може да се ради шта год хоће.

ОК, као да каже Михиз, то би било тачно да човек живи сам, у Гоби пустињи, али ако живи у заједници са другим људима, (рецимо, у маленој Бањској) онда ни један поступак човека не оставља последице само на њега самога, већ нужно и на остале људе око њега. Самим тим што брине за живот мајке Бановића, за икону њиховог свеца и за живот њиховог слуге, Жена показује да има свест о некој обавези према другима, чак и ако јој ти други нису драги нити је она драга њима. То (нео)либерали често заборављају, зато што је лакше бити себичан, него бити човек.

Стари либерали су то, међутим, знали.

Традиција и моћ

Коме је супротстављена ова Жена? Интересантно, не Бановић Страхињи, већ двема другим женама: једна је његова мајка, а друга је њена мајка - мајка Југовића.

Мајка Бановић Страхиње симболизује Традицију. Опет, да поновим: Михиз је врхунски писац. На почетку драме, он мајку Бановића осликава из угла из ког Традицију посматра модерни читалац: Традиција тада постаје нешто смешно. Мајка, наиме тврди да је све некада било боље, укључујући и ове модерне кићанке за копља које Страхиња носи. Дакле, то је (плитка) Традиција, која се креће око познатог механизма златног доба: у прошлости је постојало неко идеално доба, а онда све полако одлази дођавола. То би могао да каже безмало сваки човек старији од 60 година, зар не?

За мајку Бановића, Жена је тако инцидент, јер не поступа по правилима Традиције. Зато између њих две постоји дистанца. Међутим, то није последња реч Традиције у овој драми. Само, да би се до те последње речи мајке Бановића дошло, морамо прво да дамо реч мајци Југовића.

Мајка Југовића. Backstage character. Изузетан лик, поново. Не појављује се на позорници, али управља кућом Југовића и целом српском Државом. Ако је мајка Бановића Традиција, мајка Југовића је онда Моћ.

Михиз је добро осетио природу савремене моћи: она је невидљива, тј. она се појављује само преко посредника - видљивих лутки - који се померају према њеним инструкцијама. То важи и за самог цара Лазара чији је чувени говор о будућем боју на Косову у драми написала она - мајка Југовића. Тај говор се код Михиза појављује као пример Велике приче односно државне пропаганде којом масу треба приволети да учествује у боју на Косову. Самим тим, претпоставља се да би без Велике приче масе остале код куће: биле би избачене из историје, биле би стадо оваца, укратко речено.

Велика прича

Да би Велика прича могла да одигра своју пропагандну улогу, односно да масе гурне на Косово поље, мора се одстранити све што уверљивост Велике приче доводи у питање. Другим речима, сваки догађај се мора прорачунати у контексту са уверљивости Велике приче. Рецимо, када Бановићева Жена, млађа ћерка мајке Југовића, оде са Влах Алијом, дакле са Турчиним, она издаје породицу, али и Државу, којом породица управља. Када се то догоди, онда треба направити нову рачуницу.

Ево како то функционише: мајка Југовића прорачунава да ли Великој причи више доприноси то да се Жена спаси или да се прокуне. То што је та Жена њена ћерка, нема никаквог значаја.

Мајка Југовића је израчунала да се за Велику причу исплативије ово друго - проклети Жену - јер се тако чува политичко јединство. То је и логично: ако неки политички субјект, рецимо нека држава, буде благонаклона према онима који је издају, она не може да постоји. Међутим, ту настаје и један хипотетички проблем: ако Моћ није нешто дубље од прагматичног рачуна, односно од дигитрона којим се рачуна шта се највише исплати у датом тренутку, онда можемо да замислимо следећи хипотетички развој догађаја: султан уместо рата понуди мајци Југовића да она влада Србијом као независном државом de jure, али de facto као турски вазал, и да постепено ради на промени свести Срба, док они сами не почну о себи да мисле исто што и Турци.

Онда мајка Југовића укључује дигитрон и прорачунава разлоге за и против, али не више из угла Србије већ.... сопствене породице. Ако је Моћ само прагматични рачун и ништа дубље од тога, онда је овај сценарио - иако га нема код Михиза - нешто врло реално.

Четврта прича

Три женска лика - Жена, мајка Страхиње и мајка Југовића - образују троугао супротстављених ликова и прича, унутар кога се креће Бановић Страхиња: Жена је без приче, његова мајка има стару причу, а мајка Југовића Велику причу. На неки начин, он је повезан са све три, али није идентичан ни са једном од њих. Између њега и Жене постоји дистанца, она га не воли и он то зна. Мајка му спомиње како је некада све било боље, а Страхиња ипак више воли нове кићенке за копље од старих, чиме сугерише да не жели да буде копија неке испричане приче, већ њен наставак. Најзад, одлази код (мајке) Југовића чиме признаје њихову/њену хијерархијску важност, али он једини не испуњава њене команде.

Шта је онда уопште поента ове Михизове драме? Поента је у томе да Бановић Страхиња исприча своју причу која не неки начин представља синтезу све три позиције женских ликова. На тај начин Бановићева прича може да обједини оно што је на почетку драме било раздвојено и супротстављено. Тако се код Михиза мења и смисао лика Бановић Страхиње. Док је за Старца Милију јунак неко, зато што је свечовек, а други су нико, јер то нису, за Михиза је Бановић неко зато што може да учини да и други постану нешто, прећутно уједињени у његовој причи.

У Михизовој драми, Бановић Страхиња има своју причу која се зове, скромно, мала прича. А ипак, као што ћемо видети, она је већа од Велике приче, живља је од старе приче и на крајева, прича је.

Мала прича о врлини

Како долазимо до Бановићеве мале приче? Ево нас дакле, у Крушевцу граду, међу Југовићима коју по напутку мајке, разуме се, суде својој сестри и ћерки, притом и жени Бановић Страхиње. Њихова прича је Велика прича, односно политички рачун: у предвечерје боја на Косову важно је сачувати политичко јединство масе. Самим тим, издаја се не сме толерисати. Жену треба казнити.  Не треба потцењивати ове разлоге, јер су они валидни у свим земљама које су у рату. Начин да се нека земља савлада јесте управо да се уништи њено политичко јединство и да се поједини њени делови, било територије било друштва, окрену један против другог. Тако се она искључује из Историје и постаје територија са робовима/овцама на располагању. Стога, Жена заслужује да буде кажњена.

Јасно, Жена која је, будући без приче, па тако и без Велике приче, збиља издала, не само да не може да се оправда, већ то и не жели. Она се храни фактом да ју је породица одбацила, па тако ни сама више нема никаквих обавеза према тој породици. Ћутећи, она жели да покаже да се не каје и да не жели никакву милост, те да према Мајци Југовића осећа исто што она осећа према њој: мржњу.

Ту на сцену ступа Бановић Страхиња: након што је саслушао и Велику причу Југовића и ћутање Жене, он почиње да прича своју малу причу. Најпре, преноси поруку своје мајке на самрти која му је поручила да не крвари руке, односно да не учествује у суђењу Жени, јер ,,само је божије да суди".

Жену то изненађује. Очекивала је да је Традиција баш као и Моћ одбаци (тј. да је мајка Бановића замрзи као и њена властита мајка), а уместо тога суочила се с мужем који после свега не жели да јој суди. А не жели зато што и он признаје божанску моћ као већу од људске, па тако и право те моћи да суди. Ту се, дакле, не ради о толеранцији налик оној постмодерној, где бити ,,толерантан" значи бити равнодушан према животу другог човека, као и према колективу. Ради се о некој врсти саосећања, готово жалости према факту да је Жена особа без приче, дакле, особа на рубу самоуништења. Бановић жели да Жени помогне, али не тако што ће Жену на нешто присилити или тако што ће се ње одрећи (то би чинила Моћ), већ тако што ће јој сопственим примером посведочити да постоји нека Врлина која не зависи од политичке рачунице.

Живети изван историје

Када Жена чује поруку Бановићеве мајке, она му каже: ,,Твоја мајка. Права правцата твоја мајка. Иста као ти." У том ти, којим Жена први пут ословљава мужа, проговара новооткривено осећање блискости, али и осећање да у његовој малој причи као наставку Традиције другим средствима, постоји уистину и нека дубока врлина, које нема у Великој причи, нити у њеном сопственом стању без приче. И Жена ту врлину признаје зато што је тако изабрала, а не зато што јој је та врлина наметнута.

Обраћајући се потом Југовићима, Бановић им одриче право да суде Жени, тврдећи да је она његова, а не њихова. Тиме јунак повлачи граничну линију која означава границе моћи Велике приче. Њој се одриче право да суди и Жени, али и њему самом. Самим тим, Бановић разоткрива Велику причу само као причу Југовића, која је различита од његове мале приче.

Шта је онда та Бановићева мала прича? Да ли је то идеја да треба живети у свом малом приватном свету, изван Историје, Политике и Моћи, тачније речено, јавног простора, уз мисао о сопственој ,,моралној" супериорности у односу на све учеснике тог јавног живота?

Не. Та идеја више одговара животу без приче, то јест, симболичком одласку Жене у манастир где манастир није место духовног уздизања, већ симбол искључивање себе из света јавности. Хана Арент је у Изворима тоталитаризма добро приметила да се то самоискључивање из јавног простора на крају претвори у глорификацију малограђанске сигурности и комфора, за које ће човек бити у стању да жртвује и достојанство и правду и истину и све своје ближње. Речи Хане Арент су само развијена верзија обичаја старих Грка да човека који не учествује у јавном животу свог полиса (града-државе) називају једноставно идиотом. А у политичком смислу, идиот је роб, јер он ни о чему одлучује, већ други одлучују о њему. 

Мала прича Бановић Страхиње нема ништа са приватним животом као малограђанским рајем и стаништем робова. То постаје јасно када му Војин Југовић одрекне право да говори о предстојећем боју на Косову пољу, сада када је одлучио да не суди својој Жени. Тиме Југовићи хоће да кажу да једино њихова Велика прича води на Косово поље. Самим тим, Бановићу пребацују да је кукавица.

Бановић Страхиња показује да није тако. И његова мала прича се завршава тамо где и њихова Велика, и у томе су оне сличне. Разликују се по томе што њега тамо не води пропагандни говор Мајке Југовића (performed by цар Лазар), већ осећање унутрашње обавезе.

Тако Михиз прави врло фину разлику између Велике приче која се обраћа народу као маси и мале приче коју поседује сваки припадник народа понаособ. Он зна да је маса сама по себи празна, и да се она може гурнути час у овом, час у оном смеру, док народ своје императиве и оријентире носи у себи. То значи да претварање масе у народ јесте облик еманципације једне групе људе, док је претварање народа у масу заправо регресија, тј. уништавање народа и његово претварање у масу робова без своје воље и историје.

Оно што морам, то и хоћу

Мото Бановић Страхиње код Михиза - оно што морам то и хоћу - означава јунаково слободно прихватање неке обавезе без спољашње пропаганде. Овај мото, који се неколико пута понавља у драми, није само најкраћи опис јунака, већ и народа. Када народ, као и јунак, хоће оно што мора, његово постојање стиче ауру узвишености и трагике.

Историја има смисла уколико чува ту ауру. Уколико тог односа између слободне воље и нужности нема, ако се неће оно што мора, или изгледа као да се не мора ништа, па се ништа нити хоће нити може (попут биљке на коју се може попишати свако ко поред ње прође), онда немамо посла са Историјом народа, већ са вегетирањем, сушењем и нестанком неке масе људи која се случајно затекла на некој територији.

Бановићева мала прича зато је и већа и старија од Велике приче Југовића; Михиз је то јасно истакнуо када је Југовиће означио као скоројевиће, а Страхињу као јунака који потиче из старије лозе. Његова мала прича, у којој јавним деловањем управља унутрашње осећање обавезе, темељнија је него Велика прича којом се моћ обраћа маси. Иако и једна и друга воде на исто место, оне нису исте, као што није исто, нити свеједно, да ли ће се на крају те приче појавити народ који зна шта треба да ради, или маса којој су само привремено напунили главу пропагандом.

Мала прича је дакле, прича онога који размишља у домену категоричког императива, што, преведено на српски, значи - у оквирима завета. Наоко скромна, она је моћније од Велике приче, у мери у којој је, примера ради, српска војска 1912. била моћнија од отоманске, а 1914. од војске K und K монархије.

Бановић Страхиња има своју малу причу, свој завет и зато он не рачуна, попут Југовића, да ли му се исплати да спасава Жену или не, односно да ли му се исплати да је казни или не казни. Он је спасава без обзира на рачун и одриче се могућности да јој суди, такође без обзира на рачун. Он нема потребе да се бави таквим тричаријама, зато што њега сви путеви, у свако време, ионако воде на исто место. 

На Косово поље.