"Путеви историје су такови, да на њима само је сила која пролази глатко, а слаби како им други досуде. То што могу наредни дани, па и године, да донесу нама, може бити катастрофално по наше католичке Југословене, док ми Срби ћемо се одржати и као покорени евентуално, захваљујући нашем православљу", написао je Сава Шумановић, две године пред смрт.

У тексту Сава Шумановић - Сликар светлости у времену таме, објављенoм поводом 125. годишњице рођења најпознатијег сликара са ових простора, ексклузивно су приказана и његова писма из 1939. и 1940. године. Писма смо објавили љубазноношћу породице Вереш. До њих је дошао Милан Вереш, дугогодишњи дипломата али и колекционар. Милан Вереш био је  амбасадор социјалистичке Југославије у више држава и последњи амбасадор СФРЈ у Москви, од 1986. до 1991. године. Господин Милан Вереш преминуо је у јулу 2019. године, а писма су данас у власништву његове породице.

Постоји укупно шест писама Саве Шумановића упућених професорки Јулијани Јулкици Бошковић из Београда, од октобра 1939. до јуна 1940. Шумановић пише из Шида Јулијани Бошковић која је живела у Професорској колонији, у улици која се тада звала Бана Јелачића, на броју 17. Данас је то Улица Љубе Стојановића.

Прво писмо Шумановић је написао 3. октобра 1939. месец дана након своје велике самосталне изложбе у Београду, отворене на дан када је отпочео Други светски рат.

Ово је садржај првог писма: 

 
 

Шумановића и Јулкицу Бошковић спајао је заједнички шидски завичај. Она је од њега наручивала слике сремских пејзажа и молила га да наслика предео где су се некад налазили виногради њеног деде Перице. Шумановић јој отписује:

Kрајем марта 1940. године Шумановић поново помиње чувену изложбу из 1939. године, највећу коју је југословенски уметнички свет икада видео. А на питање да ли ради, одговара да је до сада завршио 40 слика средњег формата, али и да се вратио старим скицама из Париза и тако оживео у себи двадесете године. „Нећу да остарим као сликар, већ хоћу да се вежем што чвршће за моју младост", пише Шумановић у овом писму.  

У писмима од 4. априла и 13. јуна 1940. Шумановић Јулијани Бошковић пише да је начинио скице, а онда и коначно завршио рад са мотивима из шидског краја где су некада били виногради њеног деде Перице.



 

Последње писмо Саве Шумановића од 20. јуна 1940. посебно је занимљиво. Наиме, то писмо је очигледно реаговање на претходно писмо Јулкице Бошковић о ономе што се десило Паризу у јуну 1940. Писмо је написано неколико дана након што је војска нацистичке Немачке ушла у Париз, 14. јуна 1940. године. Девет дана након тога, 23. јуна, настао је и снимак Адолфа Хитлера испред Ајфелове куле, снимак који је шокирао све уметнике за које је Париз између два рата био оно што ће Њујорк постати након рата - центар света. Сава Шумановић је у Паризу боравио у три наврата, последњи пут 1929, када се вратио у земљу и остатак живота провео у Срему.

Шумановић је био сјајан сликар, али, испоставиће се, не баш најбољи прогнозер историјских догађаја. Он у писму пише: „То што могу наредни дани, па и године, да донесу нама, може бити катастрофално по наше католичке Југословене, док ми Срби ћемо се одржати и као покорени евентуално, захваљујући нашем православљу." Две године после овог писма Шумановић је убијен само зато што је припадао тој вери.

Ово је садржај тог писма: 

 

Овде можете погледати и преузети сва писма:

*Захваљујемо породици Вереш на прилици да ова писма објавимо.