Бунили су се људи одувек због лажних вести, што никако не значи да су оне сваки пут и толико гадне. Напротив, неки пут су изузетне. По својим добрим последицама. Како личним, тако и глобалним

Могуће да је све почело онда када су пријатељи одлучили да украду његов леш, а дотле је мање више све било уобичајено.

Родио се у беди, зачет у краткој вези једног војника и жене која је била удата за обичног столара. За столара, што је, иначе, било недостојно занимање, намењено најнижем слоју, био је и узгајан, али је некако успео да побегне, оде у далеке земље, тамо изучи за мађионичара, буде тетовиран магијским и секташким симболима, па се онда врати, крене да задивљује свет својим триковима и окупи групу ученика које је упућивао у тајне мрачног заната.

Прича се да је био сексуално незајажљив, и да су он и ученици у својим сулудим ритуалима кушали људско месо и пили људску крв.

Зао глас се толико раширио да су му становници родног места забранили да се код њих бави мађијом и експресно га избацили.

Пробао је да оде у главни град и тамо постигне каријеру, али је, већ озлоглашен, ухваћен чим је стигао, пребијен, и осуђен на гадну смрт.

Онда су његови пријатељи украли тело...

(Не)зависни извори

Ако вам ово личи на неку јеретичку лажну вест, одмах да вам кажем да није. Ово је само рекапитулација свега онога што се о Исусу Христу причало за његова живота, и недуго после његове смрти, а што је Мортон Смит, историчар са Колумбија универзитета забележио у сјајној књизи Исус чудотворац.

Изворе је пронашао на разним местима, од јеврејских легенди, преко римских докумената, до самих Јеванђеља, која се слатко разликују у детаљима који су се бележили и преправљали, у складу са временом, обичајима и веровањима.

Тако је, по Марку, чије Јеванђеље је најстарије, Христ дрводеља, столар, да би онда Матеј, Лука, и Јован тај податак изменили. Јевреји су, наиме, у то време веровали да је сваки посао који мора да се ради рукама недостојан, прљав, те је, због тога, Исусов отац постао столар, а он то престао да буде.

Но, да баталимо ми бављење Библијом, она је овде важна само због три ствари.

Прва - доказује да смо ми, који данас наглас кукамо због „лажних вести", цивилизација која је настала на веровању да је неко ходао по води, хранио пет хиљада људи са два парчета хлеба, претварао воду у вино, дигао оног несрећника Лазара из гроба, и још, на све то, сам из свог гроба устао и одлепршао на небо, код свог оца, а нашег Бога. И данас се причешћујемо хлебом и вином, који су симбол тела (меса) и крви.

Друга - да смо ми склони да лажне вести, баш зато што су нам значајне и важне, регулишемо, проглашавајући само неке од њих тачним, што је хришћанска црква и урадила. Одбацила је силна сведочења и јеванђеља, забранила их, уништила (и данас налазимо њихове остатке, као у Кумрану), и дозволила само поменута четири, у која, да вас подсетим, и дан данас верујемо.

Трећа - не постоји већи доказ за тезу да су нам лажне вести неопходне, од Библије, Курана и осталих светих књига. Књига које су основ данашњег света, поретка који живимо.

И није ту реч само о томе да ми, као врста, више волимо лаж од истине. Ма јок, него нам лаж, лажна вест, врло често буду једина могућност да преживимо.

70.000 година

То је тако од прапочетка, који је датиран неких седамдесетак хиљада година пре Христа. Когнитивна револуција која се тада догодила омогућила је нашем роду, како је лепо приметио Јувал Ноа Харари, да саопштава машту. Дакле, не само оно што се догодило и догађа, него и оно што би могло да се догоди, оно замишљено, фикцију. Мајмун, коњ и лав то не умеју.

Неки тврде да није умео ни неандерталац и да је баш зато и истребљен, људском руком.

Замишљање је људима дало способност предвиђања, а предвиђање је, врло често, поготово у та времена, значило - живот.

Уз то, способност причање прича, фикције, основни је услов комуникације, и, сходно томе, сарадње.

Харари тачно наводи да су људи једини сисари који могу да сарађују у великом броју. Државе, које су пример сарадње милиона људи, најбољи су доказ за то.

А знате ли државу која није настала на причи. О вери, раси, нацији. О заједничкој слави у прошлости и заједничком плану за будућност, што би рекао Ернест Ренан, француски мислилац који је творац једне од бољих дефиниција нације.

Те приче су основ, и по правилу су мит, то јест фикција. С правом и с преком потребом.

Замислите државу која у свом основу има истину? О разним заверама, убиствима, тровањима, покољима? Која творевина би то могла да поднесе?

Који би идентитет имали становници тих држава? Ко би их задржао, заједно?

Зато постоје митови. У Енглеској о Артуру, у Немачкој о Зигфриду, у Србији о Марку Краљевићу. У свакој држави, нацији, на свету, о неком хероју, јунаку са натприродним моћима.

А основа свега је та људска супер моћ, она која му омогућава да измишља приче.

Чиста биологија

Истраживања кажу да чак 90 одсто људске комуникације чини причање прича. И да, мало да онерасположимо оне који вриште на лажне вести, чак 65 одсто, тог нашег вербалног садржаја, чине, пазите сада - трачеви!

Постоји чак и еволутивна „Gossip theory" (Теорија трача), која тврди да је оговарање (причање прича о другима) имало можда и одлучујућу улогу развоју нашег језика и друштва.

Све је покренуо Робин Дурбан, еволутивни психолог и антрополог с Универзитета Оксфорд, који је 1996. године узбудио свет својом књигом „Grooming, Gossip and the Evolution of Language".

Превести овај наслов је тешко због израза „Grooming" („...gossip and evolution of language" значи: „...оговарање и еволуција језика"), који се дословно преводи као: тимарење, четкање, неговање... а овде је позајмљен из израза „social grooming" који описује оно понашање људи и многих животиња којим се, требећи се, чешкајући се, суштински старамо једни о другима.

Почешкај моја леђа, па ћу ја твоја, је фраза која најбоље описује ову друштвену релацију. По Дурбану управо из ње, из тог међусобног чешкања, којим се показује брига, и јесте настао језик, да би брзо после настанка ушао у своју „gossip" фазу, фазу трача и оговарања. Она је уређивала наше односе и стварала наша друштва.

Наравно, као и све теорије, и ову и дан данас и потврђују и обарају, али оно што стоји јесте чињеница да је измишљање (а трачеви су најчешће то, чиста машта) део нашег инстинкта, и то научно доказан део.

Наиме, причање прича је дубоко повезано са нашом потребом да учествујемо. Измишљање је најприроднији начин да то учествовање и остваримо.

У туђим ципелама

Још 1944. године на колеџу у Масачусетсу обављено је испитивање у којем је партиципирало тридесет четворо људи.

Свима је пуштен један те исти филм у којем су преко платна прелазила два троугла и један круг, док је, у једном углу платна, непомичан стајао један правоугаоник.

И од свих испитаника само је један, на питање шта је видео, одговорио: геометријске облике који прелазе преко платна.

Сви остали су видели - своје приче. О прогоњеном кругу (жени) коју јуре два троугла (насилника), о угрожености, опет круга, о бесу, љубави, издаји, мржњи... И све приче су имале заплет, ликове, овакав или онакав епилог.

Много година касније наука је открила да се, док слушамо приче, у левом темпоралном режњу нашег мозга дешава интересантан процес: неурони почињу дивљају и да подстичу ум да мисли да тело ради нешто што не ради.

Грегори Бернс, професор са Емори Универзитета то назива биолошким доказом оне старе фразе по којој „добра прича може да те стави у туђе ципеле".

Уживљавамо се, другим речима, постајемо део неке приче, и све то памтимо, много боље него било шта друго.

Џенифер Екер са Стенфордске пословне школе радила је истраживање које је показало да саме приче, фикцију, памтимо 22 пута више него тачне чињенице које су, ту и тамо, у њима и појаве.

Памтимо себе, своје учествовање. Оно којим комуницирамо са собом и са светом око себе. И то не само слушајући, него и додајући, измишљајући.

Риболовци и ловци, који су, по ономе што раде а не по средствима којима се данас служе, најближи занату нашег првог претка, најбољи су пример.

Они, просто, морају да преувеличавају. Цео њихов посао, због непредвидивости и врло могућег неоствареног циља, често и није ништа друго, него измишљање. Оно омогућава и добро место у групи, и најбоље је оправдање за евентуални недостатак хране. Није исто да ли си убио три тигра, или једног. И није исто када рибу, велику и масну, не упецаш не зато што не знаш, него зато што се појавило троглаво чудовиште. 

И све су то  биохемијски процеси који су такође део еволуције, и то онај део који јасно показује да су нам приче, па и лажне, неопходне.

Кроз њих, колико год да су фикција, мит, лаж, ми преносимо једни другима знања, дајемо савете, постављамо правила, преносимо идеје.

Њима правимо важну разлику између добра и зла, и стварамо код наших потомака емпатију, саосећање, самилост, осећај за правду, жељу за добрим делима, и то према одређеним патернима, учећи их шта, када и како треба да раде.

Оне су и основни разлог и што верујемо да нешто можемо. Без њих не би никада прешли океан, а још мање отишли у космос.

Па опет, кукамо, као да су се, ево баш данас, лажне вести појавиле и страшно нас угрозиле. А нису. Одувек су ту.

Еволуција лажних вести

И еволуирале су у складу са средствима којима су располагале, чинећи истовремено нешто изузетно: њихова потреба да се шире, наша потреба да причамо приче и да у њима учествујемо основ су настанка сваког средства који у те сврхе служи.

Штампарска машина у XV веку, филмска камера у XIX, телевизија и интернет у XX... све то је човек смислио да би лакше ширио своју фикцију, своје приче.

Што не значи да то није радио и раније. Рамзес II је најстарији пример лажне вести забележен у историји. Отишао је да се побије са Хетитима, није победио, али му то није сметало да, по повратку створи, уклеше, читав низ слика којима је украсио палате и јавне просторе, а које су и данас познате под именом Битка код Кадеша.

На тим сликама, он Рамзес II не само да је победио, него је углавном својим рукама побио целу хетитску армаду. Ако вам то звучи познато, тек да вам кажем, да се десило тринаест векова пре Христа.

Такође, када идемо у историју, једна лажна вест, оптужба, коштала је главе Сократа, али нам је, у исто време, и дала Платона, који се после, а баш због тога, онолико трудио да замисли праву, праведну државу, у којој би филозофи владали, уместо што их убијају.

Касније је Октавијан избацио читаву серију новчића на којима је Антоније био представљан што као пијанац, што као Клеопатрино куче, али, опет, да није то радио, да ли би Рим, баш под њим, постао највеће царство на свету?

Прокопије из Цезареје је, после Јустинијанове смрти, у VI веку, објавио чувену Тајну историју, захваљујући којој смо сазнали све оне пикантне детаље о Теодори, Јустинијановој жени, и данас познатој као „мечкарева кћи" која је, пре цара, „превртала шта је стигла, широм Константинопоља".

Пасквино и пашквила

Неку систематизацију у то ширење лажних прича увео је својим изумом Гутенберг, после којег је све било знатно лакше.

И већ почетком следећег, XVI века Пјетро Аретино, Италијан, постаје познат пишући и објављујући, а све у корист породице Медичи, а против њихових опонената, чувене пасквинаде, које ми данас познајемо као пашквиле, сатирична претеривања о људима, случајевима и делима.

Име својих писмених састава је позајмио од једног споменика, ено га и данас близу Пјаце Навоне у Риму, на којем је приказан Менелај како износи Патроклово тело из битке, али како је мало ко то могао да распозна, или да правилно схвати уметника и његов труд, Римљани су споменик просто назвали по једном берберину који је имао радњу у близини. Берберин се звао Пасквино. И био, по предању, гротескан. Као и споменик. Као и свака добра пашквила.

Поред тог споменика, иначе, и данас је обичај да анонимуси на цедуљама остављају разне примедбе, власти, цркви и животу. Па, ако имате нешто и сами да замерите, изволите.

Цивилизација се даље развијала, све са измишљеним причама, па је, негде у XVII веку, у Француској настао израз који и данас користимо: canard, што значи - патка.

Овај начин комуникације био је веома распрострањен у предвечерје Француске револуције, а једна од њених најпознатијих жртава је Марија Антоанета.

Знате ону њену чувену реченицу: „Ако немају хлеба, нека једу колаче"? Патка, што би рекли, један кроз један. Никада ништа слично није изговорила, а изгубила je главу, због ње, и разних других патки.

О распрострањености фикције у тадашњем јавном и политичком животу доста говори и то што су се многе умне главе бавиле тим питањем.

Епидемиологија вести

Френсис Бејкон је 1620. године у свом делу Novum Organum писао о томе да чињенице бирамо не по томе да ли су аргументоване или не, него по томе да ли нам одговарају, или не.

Неких двадесетак година касније, Томас Браун, лекар и филозоф, објавио је књигу Pseudodoxia Epidemica, што се мирно може превести као „Епидемија лажних вести". А ви мислили да смо то ми измислили? Ма какви.

Ипак, највећи допринос, и најлепши, дао је драги Џонатан Свифт, творац Гуливерових путовања, који је, 1710. године, у есеју „Уметност политичког лагања", написао бесмртну реченицу: „Лаж лети, а истина шепа иза ње".

И, као што видите, бунили су се људи, одувек, због лажних вести, што никако не значи да су оне сваки пут и толико гадне. Напротив, неки пут су изузетне. По својим добрим последицама. Како личним, тако и глобалним.

Едгар Алан По, на пример, радио је на својој имагинацији, између осталог и тако што је измишљао не само лажне вести, него и читаве лажне приче, препуне фантастичних детаља.

Истраживачи су нашли бар шест његових таквих, лажних текстова, а због оног који је објавио 1844. године, о човеку који је, балоном, за три дана прешао Атлантик, уредништво је доста дуго морало да се извињава.

Даље, када је реч о глобалним последицама, ко зна како би свет данас изгледао да Бенџамин Френклин, један од отаца америчке нације, није током 1872. године објавио читав низ текстова о злим Индијанцима који, за рачун британског краља Џорџа, не само да убијају, него и скалпирају америчке родољубе.

Raison d'État

Или, да приђемо ближе нама, можемо ли стварно да осудимо Френклина Рузвелта за оно што је урадио 27. октобра 1941. године.

Одржао је тог дана чувени говор у којем је, укратко, углавном све била лаж. Најпре прича о америчком разарачу „Керни", којег су Немци торпедовали близу Исланда, убивши 11 морнара. И јесу, али је председник заборавио да помене да је исти тај разарач претходно бацао дубинске бомбе на немачке подморнице, иако САД нису били у рату, нити је он био нападнут.

И то му није било довољно, а хтео је да натера нацију да се укључи у светска збивања и порази, са осталима, Хитлера, него је још додао како поседује тајни немачки план, пази сад, „новог светског поретка" (ако сте се питали одакле тај израз), и да, по том плану, Немачка намерава да, уз помоћ пет сателитских држава, мазне целу Јужну и Централну Америку, све са Панамским каналом. Лаж, ко врата.

Можете мислити како је јавно мњење на то реаговало и колико су САД биле већ увучене у рат, неких шест недеља пре јапанског напада на Перл Харбур.

Хоћу да кажем, нису те лажне вести баш безвезе а често ни без сасвим добрих последица.

Оно што је данас проблем јесте, пре свега, њихова умноженост, захваљујући модерним средствима дистрибуције.

Највећи број лажних вести емитује се преко разних друштвених мрежа, те је можда време да овај свет уради оно што су одавно урадиле разне вере и разне цркве.

Да, попут цркве и јеванђеља, ствар систематизује, постави у неки канон, правила, и одреди које ће лажне вести да буду прихваћене, а које одбачене.

Да вам појасним, то би, на пример, значило да све што се лупета на Твитеру - може, а оно на Тик Току, не може. Или обрнуто. И све што је на Фајсбуку - важи, а оно на Снепчету - не важи. Такође, и обрнуто.

Па када тај посао буде обављен, више нећемо можда веровати да је онај ходао по води, али у Илона Маска хоћемо, као и у то да је Бил Гејтс пустио вирус.

Или је то лажна вест?

Или није?

Опустите се. Ако и јесте, ко каже да нешто добро из свега тога неће да изађе.