Miličin atelje je radionica otvorenih vrata – za svakoga

Zamislite da radite u pečurci sa pogledom na prirodu, da vam je nebitno da li je ponedeljak ili vikend, zima ili leto i da radite ono što najviše volite. Iako zvuči kao bajka, neko zaista tako živi.

Ako ste nekada bili na Adi Safari, sigurno ste primetili posebnu zgradu među krošnjama drveća. Neki kažu da podseća na pečurku, drugi na svemirski brod. Dugo je bila planetarijum za decu, pa vodotoranj, a onda decenijama u njoj nije bilo nikoga. Svima privlači pažnju, a naročito deci.

Unutra jedna Milica stvara magiju. Na završnoj godini fakulteta konkurisala je za ovaj prostor i od njega napravila svoj atelje.

„Ja sam uvek sa roditeljima bila na Adi, i oduvek mi je ovaj prostor bio vau. Sećam se da mi je mama uvek govorila: Možeš samo da gledaš, nemoj da prilaziš – jer je bila baš ruševina. I onda sam samo jednog dana saznala da sa ovim prostorom moraju da urade nešto konkretno. Ideja je bila da deca sede ovde u krugu i da im, uz pomoć projektora, na plafonu puštaju planete, zvezde, sunčev sistem. Međutim to nikada nije zaživelo", kaže keramičarka Milica Petrović.

Kada uđe u svoj mali svet boja, umaže se, kaže do laktova, pusti muziku, peva i radi. Još ako ima nešto slatko, onda je to, dodaje, idealan dan.

Iako mnogima izgleda kao igra, ovaj posao, kaže, nije nimalo lak. Pravi skoro sve, a najviše tanjire.

„Svakako se prvo razvlači ploča kao testo za picu bukvalno. Onda se ivice tanjira podižu ručno i one budu malo lelujave i nepravilne, a ako su na nekom pravilnom kalupu, onda budu malo pravilnije, finije i elegantnije. I nakon toga tanjiru treba, u zavisnosti od vremena, oko četiri do pet dana, da se skroz osuši", objašnjava Milica.

Drži i radionice. Često svrate i nepozvani gosti.

„Uglavnom su vrata otvorena, i deca i ljudi uglavnom dolaze da vide šta je ovo. Deca se nadaju, svim silama, da je ovo nekakva igraonica za decu i onda se baš razočaraju", dodala je Petrovićeva.

Da bi se ostvarili snovi, najvažnija je, kaže Milica, podrška porodice. Od njih je dobila slobodu, bezbrižnost i potporu za sve svoje ludosti.

„Najlepše mi je zimi, zato što je sve u prozorima i ja se osećam kako nekakva princeza, kao neko dete na vrhu nekog zamka i ceo svet je moj", ističe keramičarka.

Idu lepi dani, pa svima koji su u prolazu, poručuje da slobodno svrate.