Novo poglavlje priče o pirotskom ćilimu na Uneskovoj listi

Problem sa ćilimom je to što više nema dovoljno tkalja koje bi ga izrađivale. Pirotske ćilimarke nedavno su podelile iskustva sa ćilimarkama iz Bugarskog grada Čiprovci.

Priča o ćilimu počinje od ćilimarki, koje su istinski čuvari tradicije tkanja u Srbiji i Bugarskoj.Vekovima ovaj umetnički zanat se nije promenio.

Ćilimovi se u obe države ručno tkaju, a zahvaljujući kvalitetu izrade, nemaju lice i naličje.

„Tehnika tkanja na vertikalnom razboju je ista, a razlika je što mi u Bugarskoj gledamo da se prilagodimo zahtevima tržišta, pa u poslednje vreme izrađujemo modernije ćilimove. Moja misija je da očuvam tradiciju, ali je to odgovornost celog društva", kaže ćilimarka iz Čiprovaca Svetlana Ilijeva.

Najveći problem, kako u Srbiji, tako i u Bugarskoj je što mladi ne žele da se bave ovim umetničkim zanatom.

„Zato što je posao težak, spor, malo se plaća i zbog toga ne žele“, objašnjava ćilimarka iz Pirota Maja Ćirić.

Pre jednog veka u Pirotu je bilo 5.000 ćilimarki. Danas ih je tek dvadesetak, a proizvodnja je zanemarljiva. Slično je i u Bugarskoj varoši Čiprovci.

„Pirotsko ćilimarstvo je nekada bilo poznato upravo zahvaljujući brojnim svetskim prodajnim izložbama. To su izložbe u Londonu, Parizu i u svim svetskim metropolama. Tako da je cilj ovog projekta da se barem pokrene nešto sa mrtve tačke, da ćilim opet ugleda svetlost svetske pozornice", rekla je Mila Panajotović, kustos Muzeja Ponišavlja.

Pirotski ćilim bi uskoro kao i Čiprovski trebalo da se nađe na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Time bi priča o ćilimu dobila novo poglavlje.