Japanska umetnost tetoviranja - mikrokosmos oslikan na koži

Tradicionalni japanski stil tetoviranja odlikuje se velikom složenošću i temeljnošću i zahteva nesvakidašnje umeće koje se može smatrati umetničkim. Njegova ostvarenja često imaju religiozni smisao koji daleko nadilazi prostu dekorativnu funkciju i modu. Uprkos svemu tome, tetoviranje u Japanu i danas ostaje na marginama društva, kao sumnjiva delatnost vezana za kriminalne krugove. O tome svedoči i upravo završeni sudski proces protiv majstora tetoviranja Taikija Masude iz Osake, koji je bio optužen za obavljanje nezakonite delatnosti, ali uspeo da ostvari važnu pobedu nad državom, koja će verovatno omogućiti opstanak te stare umetnosti.

Neugledan u moru reklamnih panoa, blještećih neonskih reklama i šarenih postera, u zabačenoj uličici ljudima, glasovima i svetlima prezasićenog tokijskog kvarta Kabukićo, krije se studio za tetoviranje "Seek".

U skučenoj, slabo osvetljenoj sobi u podrumu senke plešu po iskrzanom katalogu dok bez reda premećemo izgužvane stranice ispunjene profesionalno urađenim fotografijama na kojima se ne vide lica modela.

Njihove grudi i ramena nastanjuju ljuti heroji starih legendi i krase maske demona iz pozorišta No; leđa im posedaju bogovi i sveci i čuvaju tigrovi i zmajevi; uz nadlaktice i butine uspinju im se hobotnice i japanski šarani, i u venac upliću hrizanteme i božuri –sve to na gustoj pozadini od šumskog bilja, morskih talasa ili vatre. 

Već više vekova tetovaže u Japanu nisu prosto imena ili po koja reč, odnosno znak upisan u kožu. Niti su tek pojedinačne, jednobojne slike koje obeležavaju neki događaj ili izražavaju privrženost nekoj osobi iz sveta muzike i filma. Takav pristup tetoviranju u Japanu nazivaju zapadnim.

Razlog je to što u toj dalekoistočnoj zemlji rad mastilom i pigmentima na koži umnogome podrazumeva složene, koloritom bogate slike, često inspirisane prirodom i religijskim verovanjima, koje zahvataju veće površine tela i teže da ga celog obmotaju i pokriju, da poput ilustrovane knjige ispričaju priču, da skupa s njim izrastu u trodimenzionalnu skulpturu.

Kao takve, japanske tetovaže su upečatljive i misteriozne, često istinska umetnička dela, a ponekad i pravi mikrokosmosi koji opijaju i hipnotišu obiljem neobičnih detalja.

Tetovaže u Japanu, međutim, već decenijama bude samo jednu, jasnu asocijaciju, i to na kriminal, odnosno na nasilje i surovost, jer su nosioci tih remek-dela mašte, preciznosti i strpljenja listom mafijaši.

Ta negativna percepcija stoji iza natpisa koji se i danas ponekad mogu videti u javnim kupatilima, banjama, bazenima, pa i teretanama, a koji zabranjuju ulaz istetoviranim osobama.

Dug i složen razvoj

Idejna i fizička veza između tetovaže i prestupništva u Japanu je duga. U hronici Nihon šoki sa početka osmog veka postoje zapisi o tome da su u davnoj prošlosti, još od petog veka, tetovažama obeležavani zločinci, a ta praksa je sporadično nastavljena i dublje u srednji vek, da bi se u periodu vladavine samurajskog klana Tokugava, od 17. do 19. veka, ponovo proširila i ustalila.

Tada su lopovi, prevaranti i liferanti obeležavani ideogramima istetoviranim na čelu, glavi i rukama.

I dok su u nekim od feudalnih dobara prestupnici bili prisiljeni da na sebi nose nedvosmislenu moralnu osudu, istetoviranu reč „zlo“, u drugima su im u kožu ucrtavali ponižavajući ideogram za psa ili druge reči i oznake relativno neutralnog značenja, pri čemu je svaki potez igle označavao jedan prekršaj, tako da se po broju crta ili složenosti istetoviranog ideograma moglo znati koliko je neko ozbiljan ili nepopravljiv prestupnik.

Ipak, tetoviranje u Japanu nije uvek bilo isključivo povezivano sa kriminalom i zločincima. U plemenskim zajednicama širom sveta tetoviranje, kao i drugi načini oblikovanja ili preuređivanja tela poput namernog vađenja prednjih zuba, bušenja nosa i obraza, rastezanja ušiju ili obrezivanja, je bilo pre svega stvar identiteta – obeležavanje sopstvenog roda ili klasne pripadnosti u svrhu razlikovanja od drugih koji im ne pripadaju.

Tako je čini se bilo i u drevnom Japanu pre nego što je prihvaćena kineska praksa obeležavanja prestupnika tetoviranjem.

Zemljane figure iz praistorijskog perioda Đomon imaju lica prošarana linijama – mada to može značiti da su tadašnji stanovnici Japanskog arhipelaga oslikavali svoja tela, nije bezrazložno pretpostaviti da je reč o tetovažama koje simbolišu društveni status, pripadnost klanu ili imaju neki ritualni značaj.

Docniji putopisi kineskih emisara govore o tome da su se preci Japanaca u trećem veku nove ere tetovirali da bi pokazali svoj društveni položaj ili se magijski zaštitili od morskih nemani i zlih duhova. 

Takođe, postoje indicije i da su u srednjem veku ribari i rudari u Japanu pribegavali obeležavanju sopstvene kože tetovažama kao znak pripadnosti toj profesiji, ali i da bi olakšali identifikaciju u slučaju da nastradaju i tela im budu pronađena kasno, u fazi raspada, odnosno, izranjavljena do neprepoznatljivosti.

Poznato je i da su japanski vatrogasci u 18. i 19. veku tela pokrivali tetovažama zmaja za koje se, kao i u Kini, verovalo da, kao biće vodenog porekla čije telo nalikuje rečnoj zmiji, pruža zaštitu od požara.

Popularno slikarstvo fontana inspiracije

Velika istorijska prekretnica za tetoviranje u Japanu, ne samo u smislu upotrebe, već i likovnog sadržaja i izraza, po svemu sudeći, desila se u doba vlade šoguna iz porodice Tokugava u poznom srednjem veku.

Zahvaljujući širenju knjiga, pismenosti i obrazovanja u tom periodu relativne političke stabilnosti i ekonomskog prosperiteta kada su u Japanu počeli da brzo rastu gradovi, trgovina i zanati, moguće je saznati puno konkretnih detalja o načinima korišćenja i izgledu starih tetovaža. 

Tekstualni i likovni izvori iz tog vremena ukazuju na to da je tetoviranje bilo široko upražnjavano među prostitutkama i gejšama, koje su svojim klijentima, odnosno, patronima izražavale privrženost i vernost urezujući njihova imena ili tajne oznake poznate samo tom paru karnalnih a, kada su gejše u pitanju, i čisto platonskih ljubavnika. 

Pored toga, mnoštvo ukijoe grafika iz 18. i 19. veka, nastalih štampanjem vizuelnih motiva izrezbarenih u drvenim pločama, sugeriše da je tetoviranje bilo moda i među sumo rvačima i glumcima japanskog kabuki pozorišta, ondašnjim zvezdama par ekselans.

Oni su uživali veliku popularnost, naročito među gradskim pukom i sve imućnijim i uticajnijim trgovcima, koji, međutim, u tom, neokonfučijanskom ideologijom obojenom dobu u kojem se insistiralo na kultivisanju vrlina i klasnoj podeli, te izvršavanju dužnosti u skladu sa sopstvenim društvenim statusom bez razmetanja materijalnim dobrima, nisu uživali poštovanje vladajućeg sloja samuraja zbog svoje usmerenosti na sticanje profita i lično bogaćenje, te su važili za nižu klasu. 

Osim opšte osude razmetanja, neskromnosti i materijalizma, još jedna važna konfučijanska vrednost koju su diktirali dobro obrazovani intelektualni krugovi unutar samurajskog staleža, a koja je tetoviranje ograničavala na niže društvene slojeve, bila je dužnost dece da poštuju roditelje i tokom života im uzvrate uslugu odgoja i vaspitanja.

U tom svetlu tetoviranje je bilo viđeno kao povređivanje i kaljanje tela dobijenog na dar od roditelja, odnosno, kao greh prema njima.

Presudni podsticaj za bujanje i usložnjavanje tetovaža koje se može zapaziti u tom dobu odigrao je upravo razvoj ukijoe slikarstva, odnosno duboreza i tehnika štampe u koloru, te knjiške ilustracije.

Ukijoe je, svojim zavodljivim i energičnim prikazima glamuroznog života doteranih dama iz nabujalih gradskih četvrti za zabavu, raskalašnih glumaca i obožavanih sumo divova, kao i bogatim i detaljnim ekspozicijama životinjskog i biljnog mikrokosmosa, te mističnim uplivom u fantastični svet duhova i mitskih junaka, ostvario duboki i trajni uticaj na tetoviranje u Japanu, dao mu tematske sadržaje i vizuelni izraz koji ga i danas uzdižu do nivoa umetnosti. 

Tako su na telima pripadnika novoformiranog i sve imućnijeg građanskog sloja u Tokugava periodu počeli da niču motivi i kompozicije živih boja preuzeti iz ukijoea, popularnog slikarstva tog doba: šinto božanstva, legendarni heroji, bodisatve, trešnjin cvet, tigrovi, ribe, itd.

Tetovaže su sada pokrivale čitava leđa i grudi, protezale se preko zadnjice i ramena i zahvatale udove.

To njihovo usložnjavanje, umnožavanje i smelo širenje po telu, ali i među populacijom, upravo su ovekovečili majstori ukijoea, izrađujući duboreze koji u vatrometu boja živo i lucidno oslikavaju sumo rvače i glumce „odevene“ u fascinantna „odela“ od složenih i prefinjenih tetovaža. 

O vezi ukijoea (japanski: „slike plutajućeg sveta“), odnosno, duboreza koji su izrađivani za štampanje tih slika, svedoči i činjenica da glagol koji se u japanskom jeziku koristi da označi čin tetoviranja, zapravo, bukvalno znači „dubiti“ ili „rezbariti“, te da se s tim u vezi i majstori tetoviranja nazivaju „rezbari“. 

Takođe, kao i autori ukijoea, koji su potpisivali svoja dela i svojim učenicima davali umetnička imena koja počinju istim ideogramom kao i ime utemeljivača slikarske škole kojoj su pripadali, i majstori tetoviranja koji stvaraju u tradicionalnom japanskom stilu i danas u kožu svojih klijenata upisuju svoj pseudonim dobijen od učitelja kod koga su ispekli zanat.

Tetoviranje kao medicinska delatnost

Ipak, u jeku političke, ekonomske i vojne modernizacije, odnosno stvaranja moderne nacionalne države, koji je počeo u drugoj polovini 19. veka po obaranju Tokugava šogunata, tetoviranje je, skupa sa nekim drugim običajima, poput zajedničkog kupanja oba pola u javnim kupatilima, zabranjeno zbog straha da bi strane diplomate i misionari mogli da Japan dožive kao primitivno, zaostalo društvo, što bi oštetilo reputaciju i omelo napredak zemlje koja je nastojala da se što pre oslobodi feudalnih stega i svrsta u red civilizovanih nacija sveta da bi se uspešno oduprla pritisku zapadnih kolonijalnih sila i njihovim rasnim predrasudama. 

Međutim, pola veka kasnije, nakon završetka Drugog svetskog rata, tetoviranje su legalizovale upravo strane, američke okupacione vlasti. 

Ipak, 2001. godine, kada je japansko Ministarstvo zdravlja, rada i socijalne zaštite izdalo smernice u kojima se tetoviranje svrstava u kategoriju medicinskih zahvata za koje je potrebna posebna stručna dozvola, ono je ponovo gurnuto na ivicu provalije koja vodi u neizvesnost i prisiljeno na dalje povlačenje u podzemlje, na koje se i od ranije finansijski oslanjalo. 

To pokazuje važan slučaj majstora tetovaže Taikija Masude, koji je 2017. godine pred Okružnim sudom u Osaki osuđen zbog odbijanja da plati kaznu za kršenje Zakona o zdravstvenoj delatnosti.

Sud je prethodno ocenio da se on ogrešio o taj pravni akt, jer je vršio tetoviranje iako ne poseduje kvalifikacije za medicinskog radnika. 

Naime, na osnovu pomenute odluke Ministarstva, koje je tetoviranje i neke druge zahvate na kosi i koži koji u većini evropskih zemalja spadaju u domen kozmetike okarakterisalo kao delatnost koja zahteva stručno znanje o metodama dezinfekcije i mogućim zdravstvenim komplikacijama, policija prefekture Osaka je zalazila u studija za tetoviranje u svojoj zoni odgovornosti i tamošnje radnike teretila novčanim kaznama u iznosu od nekoliko hiljada evra. Svi osim Masude su ih i platili. 

U skladu sa istim smernicama, sudije prve instance u Osaki ocenile su da je korišćenje igle za tetoviranje medicinska intervencija za koju je, stoga, potrebno obrazovanje iz oblasti medicine, odnosno, znanje o higijeni i mogućim posledicama zahvata na koži.

U obrazloženju presuda oni su naglasili da, ako tetoviranje obavlja osoba koja nije medicinski radnik po profesiji, postoji rizik po zdravlje, kao što su krvarenje ili kožne infekcije.

Masuda se tokom procesa branio tvrdeći da njegov rad spada u domen umetnosti, a ne zdravstva, te da ne predstavlja opasnost po zdravlje ljudi, pri čemu su se njegovi advokati i bezuspešno pozivali na ustavom garantovane slobode izražavanja i izbora radne delatnosti u meri u kojoj ta delatnost ne ugrožava dobrobit drugih.

Tako se razvila situacija u kojoj tetoviranje nije samo na lošem glasu zato što se povezuje sa kriminalcima, već je i, kao nehigijenska i po zdravlje rizična delatnost, praktično zabranjeno, s obzirom na to da ga medicinski radnici po pravilu ne upražnjavaju, dok sa druge strane, majstori tetovaže, naravno, ne poseduju visoko formalno obrazovanje iz oblasti medicine koje je potrebno za njegovo slobodno praktikovanje.

Međutim, u novembru 2018. Viši sud u Osaki poništio je presudu niže instance i proglasio majstora Taikija Masudu nevinim po pitanju kršenja Zakona o zdravstvenim radnicima.

Sudija je u obrazloženju presude naveo da se tetoviranje ne može smatrati medicinskim zahvatom jer za cilj nema lečenje i davanje saveta u vezi zaštite zdravlja. 

Vrhovni sud u Osaki juče je potvrdio presudu Višeg suda, čime je dugi, naporni proces konačno okončan. Masuda je domaćim medijima izjavio da je ponosan što se pokazalo da nije bio u krivu.

Umetnost podzemlja

Tetoviranje je, dakle, vrlo verovatno, istinski drevna delatnost u Japanu, koja je imala važnu društvenu, ali i magijsku funkciju, kao što su zaštita od nesreća i bolesti ili prizivanje dobrog usuda, i koja je u Tokugava periodu dostigla zavidnu širinu, raznovrsnost i složenost, zbog čega se može, bar u onom delu u kojem nasleđuje motive i kolorit ukijoea, smatrati umetnošću. 

Tela japanskih mušterija i danas krase bogati obrasci snažne religijske i filozofske simbolike i magijske moći: prosvetljenje, mudrost, milost, hrabrost, snaga, postojanost ili lepota prolaznosti neka su od apstraktnih značenja, a očuvanje zdravlja, ostvarenje materijalnog prosperiteta ili bezbedni porođaj neke od čarobnih funkcija koje bude, bodisatve, bogovi groma, vetra, obilja i plodnosti, te mitološke životinje iscrtane u njihovoj koži nose. 

Uprkos dugoj tradiciji, velikoj kreativnosti i duhovnom smislu, u Japanu tetoviranje ni danas nije prihvaćeno kao pošteni zanat ili umetnička forma, već se potiskuje i drži u sivom procepu između zakonitog i nezakonitog.

Odnosno, iako zaista dostižu izuzetno visok stepen umeća i produkuju radove koji očaravaju kompozicijom, bojama i složenošću, majstori tetoviranja i njihova delatnost i dalje su, čini se, za većinu običnih Japanaca sinonim za podzemlje.

Za to svakako ima osnove, jer su oni, čini se, još uvek snažno ekonomski vezani za kriminogene slojeve, pošto od njih potiče najveća potražnja za njihovom veštinom.

To je vidno i fizički, odnosno geografski, jer su studiji za tetovažu i dalje koncentrisani u delovima grada koji su poznati po noćnom životu i kriminalu.

Kada je Tokio u pitanju, to su kvartovi Kabukićo, Ropongi i Ikebukuro, gde noćnim klubovima sa hostesama, javnim kućama, ali i diskotekama i brojnim barovima, uglavnom upravljaju ljudi iz podzemlja ili sa vezama u njemu. 

Među osobama koje danas nose bogate tetovaže u japanskom stilu koje pokrivaju gotovo celo telo i koštaju i do 20.000 dolara, te zahtevaju nekoliko godina trpljenja bola dok ne steknu konačnu formu, nesumnjivo je najviše žestokih momaka sumnjivog zanimanja. Tetoviranju su, doduše u znatno manjoj meri, sklone i noćne dame.

Nagoveštaji promena

Ipak, odredba vlade u vezi sa medicinskim kvalifikacijama, čini se, nije se sprovodila strogo i dosledno, jer je puno salona za tetoviranje neskriveno nastavila s radom, a neki, uglavnom oni koji se bave tetovažom u zapadnom stilu koja se, za razliku od japanske, ne uzima baš kao potpuni i nedvosmisleni simbol mafijaša, su se čak i oglašavali preko interneta. Postoji i nekoliko časopisa posvećenih trendovima u tom zanatu. 

Pobeda Masude u sudskom procesu protiv države nesumnjivo će omogućiti majstorima tetovaže da slobodnije dišu i razmahnu se.

Takođe, društveni položaj majstora tetovaže i uopšte percepcija te delatnosti i ljudi koji se tetoviraju u Japanu mogli bi se promeniti nabolje u narednim godinama pod stranim uticajem.

Liberalizacija viznog režima u svrhu stimulisanja potrošnje i oživljavanje posustale ekonomije, koja je jedna od mera vlade u poslednjih nekoliko godina, prouzrokovala je porast godišnjeg broja turista u Japanu sa nešto više od osam miliona u 2012. na oko 32 miliona u 2019. godini. 

Ta najezda stranaca poslednjih godina u zemlji izaziva debate o mnoštvu konkretnih pitanja, počev od onih vezanih za pružanje usluge na stranim jezicima, preko proširenja kapaciteta u hotelijerstvu, izlaženja na kraj sa rastućim opterećenjem po komunalne i saobraćajne mreže, pa sve do potrebe da se sve brojnijim posetiocima iz Indonezije, Malezije i sa Bliskog istoka ponudi halal hrana, spravljena po islamskim verskim propisima. 

Jedan od društvenih fenomena vezanih za eksponencijalni porast stranih turista su i kulturne razlike u komuniciranju i ophođenju prema drugima i izgledu, koje uključuju i pitanje puštanja osoba sa tetovažom u javna kupatila i banje, gde je njima, tradicionalno, ulaz često zabranjen.

Naime, Japancima je uglavnom jasno da među stranim turistima sa Zapada ima puno studenata i običnih radnika koji imaju tetovaže, da su se one proširile i među ženama, te da u SAD i Evropi tetoviranje nije vezano isključivo za podzemlje, kako je to slučaj u njihovoj zemlji.

Štaviše, na Zapadu je, kada su u pitanju tetovaže, kićenje tela kineskim i japanskim ideogramima poslednjih decenija postalo moda, pri čemu mnogi u kožu urezuju znake čiji smisao tačno ne razumeju, praveći bizarne i nesuvisle kombinacije koje govornicima pomenutih jezika deluju besmisleno ili smešno.

Svest o ovom problemu se, međutim, polako širi među stranim ljubiteljima tetovaže, tako da oni sada, po dolasku u Japan, tokom svog boravka nastoje da urade prave, izvorne tetovaže japanskih ideograma koje imaju smisla, pa tako u poslednje vreme, usled interesovanja stranaca, raste potražnja za japanskim majstorima. 

Takođe, tradicionalne japanske tetovaže inspirisane ukijoe slikarstvom i od ranije imaju puno poštovalaca širom sveta, od kojih neki dolaze u Japan da kao šegrti uče od slavnih majstora koji i dalje gaje stilove inspirisane tom likovnom umetnošću.

Politika osetnijeg otvaranja prema inostranstvu poslednjih godina dovodi ne samo do višestrukog porasta broja stranih turista, već i masovnijeg zapošljavanja stranaca u uslužnom i drugim sektorima.

Paralelno s tim teče i sve brža vesternizacija japanskog društva kroz duboke promene u japanskom jeziku, kojeg sve dramatičnije plave anglicizmi, i usvajanje sve više hrišćanskih praznika i drugih običaja popularnih u SAD. 

Mada su posledice tog procesa vrlo diskutabilne, on bi, donekle paradoksalno, mogao da uskoro doprinese ublažavanju stereotipa o tetoviranju u Japanu i omogući slobodniji razvoj te, u Zemlji izlazećeg Sunca, istinske veštine.

broj komentara 2 pošalji komentar
(nedelja, 20. sep 2020, 12:31) - anonymous [neregistrovani]

Brza konzumacija vs. dobro varenje

Ko procita taj tekst u celosti, on je stvarno naucio nesto o tetoviranju uopste i o istoriji, kulturi i drustvu Japana.
Sporije varenje je dobro za mozak.

(subota, 19. sep 2020, 19:08) - anonymous [neregistrovani]

Ko pročita ovaj tekst u celosti

Taj ima vremena ohoho

div id="adoceanrsvdcfhklggd">