Tri godine su potrebne da se naviknete na život u tuđini

Selidba iz Srbije i život u imigraciji za najveći broj ljudi podrazumeva strah od novog početka i suočavanja sa činjenicom da u nepoznatoj zemlji profesionalna karijera počinje od nule. U Kanadi, nepisano je pravilo, odgovarajući posao se pronađe tri godine posle useljenja i navikavanja na novo okruženje, drugačiji sistem rada i života.

Tri godine su i period za sticanje iskustava i preporuka koje vode ka dobrom poslu. Neznatno je lakše onima sa specifičnim profesijama ili zanatlijama koji znaju kako i gde da traže svoje novo mesto. Ali početak od nule pruža i slobodu da se oprobaju u potpuno novim poslovima.

Vankuver je zajednička tačka za Jovu, Maju, Mariju i Ivana. Grad u kojem su pronašli svoje mesto, neko pre 25, 20, 10 ili tek pre godinu dana. Majina porodica ove godine slavi četvrt veka od dolaska.

Kako je izgledao početak?

„Pokušavala sam da nemam plan B, da ne bih odustala. Tetka me je otpratila sa rečenicom – 'Zašto odlaziš, tamo ćeš možda da pereš sudove, ovde možeš da radiš ono što si studirala?' To mi je zvonilo u glavi, zato nisam imala plan B“, naglašava Maja Lazarević, stomatolog.

Sa diplomom stomatologa, u Kanadi je dve godine trajao proces nostrifikacije diplome. Morala je ponovo da polaže „fakultet u malom“. Na svom „novom početku“ radila je na smenu u tri ordinacije, često i šest dana u nedelji. Danas je u svojoj ordinaciji.

„Ne znate prvo kako ćete da prođete, a i kad prođete kako ćete biti prihvaćeni. Dolazite iz male zemlje, imate akcenat, ime. Ali kad prođe neko vreme shvatite da su ljudi ljudi ako jesu i uglavnom bude dobro“, dodaje Maja.

Ljudi za Jovu Bučera, u prevodu Mesara, kažu da je institucija. Ne može, kaže, da napravi dovoljno mesnih proizvoda koliko ima onih koji su željni ćevapa, pečenja i kobasica. Njegova je prodavnica raj za proizvode iz domovine, ali i mesto za razmenu informacija koje imigrantima olakšavaju život. Samom Jovi nije bilo lako kada je pre 22 godine sa suprugom i četvoro dece stigao u novi dom. Mašinski tehničar, prvih osam godina radio je u struci, ali na terenu.

„Montirao sam panele, sekao, išao sam od 4 do 11 naveče svaki dan i kad mi je iskrsla prodavnica, to sam kupio i nastavio godinu dana da radim u kompaniji. Dolazio sam ovde u 6 sati, spremao frižidere, pa u firmu, pa od 5 do naveče opet sekao meso i spremao. Nije bilo lako, ali isplatilo se. Takav je život“, kaže Jovo Rašković, vlasnik mesare.

Marija je, poput Jove, sa novim životom započela i novu profesiju.

„Shvatila sam da imam šansu za novi početak i želela sam da se bavim nečim u čemu ću da uživam“, napominje Marija Stanojević.

Iz rodne Raške i Narodne bibilioteke Srbije, u Vankuveru je uskočila u cipele agenta za nekretnine. Iskustvo u radu sa ljudima bilo je dobra osnova, ali da bi promenila posao, morala je ponovo u školu. Godinu dana, uz malu bebu, sticala je novu diplomu, i nasmejala se na pitanje da li joj je bilo teško.

„Sebe to nikad nisam pitala. Sigurno, ako gledaš širu sliku, da je Vankuver jedan od najdinamičnijih svetskih tržišta. Dolaze ljudi iz celog sveta, velika konkurencija, ali meni nije bilo teško. Bitno je biti otvoren, iskren i mene je posao i izgradio ovde kao ličnost“, dodaje Marija.

Vrata su se, na neki način, za Ivana, softverskog inženjera, sama otvorila. Odlazak u inostranstvo je planirao godinama. Australija mu se činila dalekom, za život u Švajcarskoj bi morao da nauči nemački jezik, u Ameriku mu se nije išlo. A onda je dobio elektronsku poštu od ugledne američke kompanije sa pozivom da im se pridruži u Kanadi.

„U našoj struci je to često. Oni jure po Linktinu ljude koji se bave našom profesijom, a koji imaju iskustvo. Stiže meni mejl jednog dana da im treba čovek kao ja, i da li bi hteo da radiš za nas, i ja rekoh možda. Spakovao se, otišao u Grčku na razgovor sa poslodavcem i ubrzo dobio avionsku kartu za Vankuver. Jedno od pitanja koje smo sebi postavljali tri meseca pošto smo došli je: zašto nismo došli ranije“, navodi Ivan Veličković, softverski inženjer.

Da li bi ponovo odlučili da krenu od nule? 

Na pitanje da li bi sebe mogli da zamisle baš na ovom mestu, kada bi se vratili na početak svoje priče, svi imaju potvrdan odgovor.

„Mogla bih. Ne znam da li bih bila vlasnik ordinacije, da li sam o tome razmišljala, ali mislim da većina stomatologa mora tako da razmišlja“, kaže Maja Lazarević.

„Imam četvoro unučadi, sredili smo se, skućili, ostvarili smo ono što smo želeli i to je to“, navodi Jovo Rašković.

„U ovom trenutku imam prilično jasnu predstavu gde ću biti u narede dve godine, pet, deset godina“, tvrdi Ivan Veličković.

„Nikad nije kasno za novi početak, bilo gde“, ističe Marija Stanojević.

„Bolje sutra“ nikome nije obećano, ali, slažu se svi, doći će ako se u budućnost gleda hrabro i vredno ide ka cilju. Gde god bili, i kakav god da vam je početak.

broj komentara 14 pošalji komentar
(utorak, 18. feb 2020, 19:42) - anonymous [neregistrovani]

@Granice, drzave, religije...postoje samo u nasim glavama

Svakla cast za komentar!

Ja se gde god odem osecam barem delimicno kao kod kuce, i sve ljude koje sretnem smatram pomalo svojima!

Koga god u zivotu upoznate, on postaje deo vaseg zivota, hteli vi to ili ne.

Naravno, svi volimo zemlju iz koje smo potekli, ali osim administrativnih, granice izmedju ljudi ne postoje, osim u glavama.

Pozdrav iz Nemacke!

(utorak, 18. feb 2020, 18:39) - anonymous [neregistrovani]

Granice, drzave, religije...postoje samo u nasim glavama

Sve zavisi od POLAZNE situacije. Sasvim je razlicito da li je covek od nekud otisao MORANJEM (financijskim, politickim, ratnim etc.) ili DOBROVOLJNO (zenidbom, udajom-o, vidi i to postoji IZ LJUBAVI :-) radoznaloscu i zeljom za prosirenjem horizonta i skidanjem predrasuda. JESTE moguce razlicita mesta, jezike, drzave, ljude OSECATI SVOJIMA..i u SRCU IMATI SASVIM DOVOLJNO MESTA za sve to (kao za NEKOLIKO sopstvene DECE). Probajte, nista necete izgubiti, niti IZDATI, vec cete naci i SRECU i MIR SA SOBOM i sa DRUGIM LJUDIMA, ako se svuda na planeti osecate kod KUCE.

(utorak, 18. feb 2020, 18:20) - Vinko [neregistrovani]

26 Leta

i jos se nisam navikao,ovo je cista propaganda,nigde lepse nego u Srbiji,

(utorak, 18. feb 2020, 18:06) - anonymous [neregistrovani]

Menjajmo se u svojoj zemlji

Slazem se sa kolegom inzenjerom u potpunosti. I ja sam relativno lako pronasao posao, ali kada bi se vrednovale besplatne stvari koje svak ima u svojoj zemlji videli bi da smo u Srbiji neuporedivo bogatiji. Na zalost treba da prodju godine i godine, da dobro zaradis pre nego sto to vidis. Ovi sto pominju tri godine ili tri meseca to je samo bajka.

(utorak, 18. feb 2020, 17:34) - anonymous [neregistrovani]

i obrnuto

Treba takodje par godina ljudima koji se posle 30tak i vise godina vracaju u Srbiju iz inostranstva da se priviknu na zivot u Srbiji. Mnogi u tom privikavanju i ne uspu. Bez obzira sto su u Srbiji napravili kucu i sto imaju sve uslove za zivot i dalje kao penzioneri ostaju u inostranstvu u blizini svoje dece i unucadi. Nazalost sve ono sto su u Srbiji napravili za penzionerske dane zvrlji prazno:

(utorak, 18. feb 2020, 15:53) - Volgograd [neregistrovani]

Život u Rusiji

Te 2015 godine, jula meseca, optutovao sam za Volgograd. 2000 evra u džepu. Uplašen kako će se sve složiti, bio je ovo veliki korak, ali srećom imao sam unapred obezbeđen smeštaj i time sam se kako-tako tešio. Vrlo brzo sam se navikao na sredinu, jezik i kulturu, i odličnu rusku hranu. Uglavnom je sve jeftinije nego u Srbiji, hrana-smeštaj-prevoz-računi i usluge, osim voća i, ponekad, povrća. Promenio sam nekoliko svakojakih poslova, dok nisam slučajno ispekao kolače i napravio tortu da odnesem susedima na venčanje. Ljudima se je svidelo, a i bilo im je interesantno kako 'мужчина из Сербии' pravi tako dobre poslastice. Tada nisam bio zainteresovan da se time bavim, a ni u mogućnosti—kuhinja koju sam imao u prvom stanu, u jednoj od poznatih starih, ali izuzetno toplih, Hruščevih zgrada, je bila mala i neopremljena. Ipak, nedugo zatim, kako je sve više prijatelja, a i novih poznanika, bilo zainteresovano i izrazilo želju, napravio sam računicu i shvatio da bi ovo mogla da bude veoma ispunjujuća i zabavna aktivnost. I tako sam počeo da pravim torte i kolače, naravno uz veliku pomoć najbližih prijatelja i komšija; sam sigurno ne bih mogao da uspem. Da zaključim, trebalo mi je nepunih mesec dana da se naviknem na novi život u Rusiji, i oko tri da obnovim poznavanje jezika kako bih mogao da vodim svakodnevnu konverzaciju; uzgred, Engleski ovde apsolutno niko ne govori. Nisam osećao neku nostalgiju za Srbijom, bilo mi je prijatno i toplo u novoj sredini; grad je prosto ispunjen kulturnim dešavanjima i parkovima, i prelepom promenadom pored reke Volge. Sve dok te prve jeseni nisam naišao na ulicu koja me je podsećala na rodni grad; bio sam preplavljen emocijama, čak me je i srce malo zabolelo. I od tada, tu jedinu ulicu u gradu čuvam za posebne šetnje, kada mi je potrebna toplina i osećaj domovine. Tako da, mili ljudi, nađite sredinu za koju mislite da ćete se osećati komforno, i otputujte. Barem jednom, ako je u inostranstvu otputujte kao turista, da osmotrite mesto i uverite se da li ste spremni da se preselite.

(utorak, 18. feb 2020, 15:22) - anonymous [neregistrovani]

Pecalba

Nije svaka tudjina ista. Neke zemlje su nam izrazito nenaklonjene kao Velika Britanija. Tu je nasim ljudima najteze da se ostvare, jer nailaze na veliku diskriminaciju. Zemlje u Evropi gde nasima najbolje ide su: Nemacka, Francuska, Svajcarsja, Austrija, Svedska. U Americi, Kanadi i Australiji su svi koji zele da rade dobro dosli i prilika za uspeh je vise nego u Evropi.

(utorak, 18. feb 2020, 15:11) - anonymous [neregistrovani]

advantage

prednost je u stabilnosti sistema vise nego u brzini napredovanja! Ko razmislja na duzi rok i spreman je da zrtvuje 10-15 godina bez raznih proslava (svaki cas i sa bilo kim), onda moze da udje u tu pricu.Ko se nada uspehu za nekoliko godina...bolje da se ne zalece!

(utorak, 18. feb 2020, 14:33) - anonymous [neregistrovani]

Nije tačno

Bio sam tamo u toj tuđin 25 godina... Evo me nazad u Srbiji. Dok si živ nećeš se navići

(utorak, 18. feb 2020, 14:07) - anonymous [neregistrovani]

Subjektivan osećaj

Ja sam se na život u inostranstvu navikao skoro pa odmah, u prva 2 do 3 meseca. Trebalo bi mi vremena da se ponovo naviknem na život u Srbiji, ali nadam se da se to neće desiti.