„Karoši“ – smrt od prekomernog rada

U Zemlji izlazećeg sunca svake godine, smatra se, nekoliko desetina hiljada radnika umre od oštećenja srca i krvnih sudova, odnosno digne ruku na sebe usled nesnosnog naprezanja – fenomen za koji u japanskom jeziku postoji poseban termin: „karoši“ (smrt od prekomernog rada).

Zaposleni u Japanu rade i po 12-13 sati dnevno, često šest dana u nedelji, a pritom se od njih očekuje da ne uzmu godišnji odmor i ne traže novčanu naknadu za prekovremeni rad.

Psihofizički zamor pogoršava i činjenica da većina oženjenih japanskih radnika u velikim gradovima troši više od sat vremena za odlazak na posao, jer sa porodicom žive u stanovima na periferiji koji su jeftiniji.

Genealogija fenomena „smrti od prekomernog rada"

Dvocifreni ekonomski rast koji je Japan beležio tokom šezdesetih i sedamdesetih godina podigao je tu zemlju, bukvalno, iz pepela, jer je 25 najvećih gradova u toj zemlji na kraju Drugog svetskog rata bilo skoro potpuno uništeno u bombardovanju konvencionalnim i nuklearnim oruđem.

Na pustoš i posleratnu glad vlada i stanovništvo reagovali su na najbolji mogući način – pažljivim planiranjem, samopregornim radom, osvajanjem i razvojem novih tehnologija.

Naporan rad i samožrtvovanje za dobrobit firme, međutim, počeli su da uzimaju danak, pa je 1969. godine zabeležen prvi zvanični slučaj „smrti od prekomernog rada“. Tada je od moždanog udara preminuo dvadesetdevetogodišnji radnik najvećeg japanskog lista Jomijuri, koji je radio u odeljenju za distribuciju novina.

Već krajem sedamdesetih godina na konferenciji Japanske asocijacije za zdravlje u industriji, koja se do tada uglavnom bavila nesrećama u radu i posledicama po zdravlje koje prouzrukuje izlaganje dejstvu hemikalija i teških metala, prvi put je predstavljeno 17 slučajeva smrti od prekomernog rada.

Potom, 1982. godine, objavljena je i prva knjiga posvećena tom fenomenu. Njeni autori lekari su, pored dugog radnog vremena, kao uslove koji pridonose pogibiji od prekomernog rada naveli i neredovno radno vreme i rad noću.

Sve žrtve čiji su poslednji dani života analizirani u toj knjizi, u nedeljama pre nego što je nastupila smrt radile su tempom koji bi ih, da je potrajao godinu dana, odneo preko cifre od 3.000 sati rada godišnje dok, poređenja radi, statistike u Nemačkoj govore da tamošnji radnici rade prosečno 1.400 sati godišnje.

Uskoro je i država prihvatila postojanje fenomena „smrti od prekomernog rada“, pa je japansko ministarstvo rada i zdravstva počelo da vodi evidenciju o njoj 1987. godine, a od 1988. godine i da prima odštetne zahteve od strane porodica preminulih.

Tokom osamdesetih i devedesetih godina, sa konstantnim prosekom od preko 2.150 sati rada godišnje, Japanci su i zvanično bili najopterećeniji od svih radnika u razvijenim, industrijskim zemljama koje vode tu vrstu statistike. Štaviše, 1988. čak sedam miliona Japanaca ili 24 odsto tadašnje ukupne radne snage radilo je više od 60 sati nedeljno, odnosno 3.120 časova godišnje, što se smatra granicom nakon koje dramatično raste verovatnoća pogibije.

Najčešće žrtve prekomernog rada bili su fabrički radnici, vozači i zaposleni u medijskim kućama.

Tokom devedesetih standardi vlade za novčanu kompenzaciju porodicama preminulih od prenapornog rada bili su surovo strogi. U to vreme smrt je priznavana kao posledica prekomernog rada samo ako bi bilo utvrđeno da je pokojnik pred pogibiju radio duplo radno vreme, odnosno 16 sati dnevno, sedam dana zaredom, ili ako je neposredno pred smrt bez predaha radio puna 24 sata, a i to samo pod uslovom da je pretrpeo naglo uvećanje radnog tereta.

Tako, recimo, porodici četrdesetdvogodišnjeg vozača kamiona iz Nagoje koji je umro od infarkta 1994, nije bila odobrena novčana odšteta iako je on u godini pred smrt radio neverovatnih 5.700 sati. Naime, vladini inspektori tada su ocenili da, pošto je čitavih šest-sedam godina konstantno radio isti broj radnih sati, u vozačevom radnom okruženju nije bilo nagle promene pred infarkt, te da zato njegov slučaj ne može biti okvalifikovan kao „smrt usled prekomernog rada“.

Kulturni i društveni faktori iza fenomena „smrti od prekomernog rada“

Tradicionalna kultura trpljenja i samožrtvovanja za dobrobit kolektiva, te potenciranje discipline i truda u edukaciji, nesumnjivo su osnovni kulturološki faktori koji stoje iza prakse napornog rada u Japanu.

Pojedini sociolozi krive japanski sistem menadžmenta koji u fabrikama teži ekstremnoj racionalizaciji proizvodnje kroz potpunu eliminaciju radnji koje nisu striktno posvećene stvaranju vrednosti, pri čemu se redukuju i ukidaju ne samo prazan hod između dve operacije i vreme koje se troši na kretanje radnika i transport delova, već i vreme koje otpada na pauzu i odmor.

Drugi bitni faktori koji doprinose patnji japanskih radnika jesu nemoć i nepostojanje sindikata i ideološka indoktrinacija. Naime, slabljenje uticaja socijalističke misli i radničkih sindikata od osamdesetih naovamo, ali i stalna ideološka obuka u kojoj menadžment, koristeći tradicionalne japanske kolektivističke vrednosti, neprekidnim naglašavanjem zajedništva i harmonije u firmi nastoji da oblikuje svest radnika tako da ovi budu prijemčivi za zahteve rukovodstva – stvorili su neobičnu, i po radnike lošu situaciju, gde u Japanu u poslednjih nekoliko decenija uopšte nema štrajkova.

Situacija danas: zvanične statistike i nezvanične procene

Poslednjih godina japansko Ministarstvo rada i zdravstva ublažilo je kriterijume za odštetu porodicama. Ono sada kao smrt uzrokovanu prekomernim radom, uključujući tu i samoubistva, godišnje priznaje, otprilike, jednu desetinu podnetih zahteva, odnosno između 180 i 220 slučajeva, što je četiri-pet puta više nego tokom devedesetih.

Porodicama nastradalih koje je kao žrtve prenapornog rada priznala država, sada se iz njenih kofera isplaćuje nadoknada u visini do 20.000 dolara. Ožalošćena porodica, u zavisnosti od okolnosti pogibije i stepena odgovornosti rukovodstva preduzeća, na sudu od njega može da dobije i do milion dolara odštete.

U proteklih desetak godina broj zahteva za odštetu je tri do četiri puta viši nego devedesetih i iznosi oko 2.000. Osim ublažavanja kriterijuma, uzrok rasta je i to što je u poslednjoj deceniji u Japanu postalo društveno prihvatljivije zagovarati prava pojedinca u odnosu na kompaniju i državu u formi tužbe. Naime, tradicionalno, u Japanu se naglašavaju vrednosti kolektivizma, društvene harmonije i časti, pa se posezanje za pravnim sredstvima dugo smatralo nedoličnim, a i u slučaju kada bi došlo do parnice, radi očuvanja obraza svih sukobljenih strana, preduzimani su najveći mogući napori da se nesporazum reši dogovorom i vansudskim poravnanjem.

Međutim, smatra se da je pravi broj žrtava višestruko veći od broja zahteva za odštetu, pošto je proces komplikovan i traje više godina, pa mnogo slučajeva ostane neprijavljeno.

U Japanu od bolesti srca i krvnih sudova godišnje umre više od 300.000 ljudi, a samoubistvo izvrši oko 30.000 osoba, pa neki stručnjaci veruju da je broj žrtava prekomernog rada među radnom snagom nekoliko desetina hiljada.

Podnošenje zahteva za odštetu, pored nedostatka evidencije o prekovremenom radu, otežava i pitanje definicije smrti od prekomernog rada. Ona je i danas kamen spoticanja, jer je rastegljiva i može da uključi ne samo akutne forme kao što je srčani udar, već i smrt usled stanja koja su posledica dužeg zapuštanja zdravlja, odnosno nelečenja zbog prezauzetosti poslom, kao što su dijabetička koma ili pucanje stomačnog čira.

Ona takođe može da obuhvati i samoubistvo usled depresije izazvane hroničnom fizičkom premorenošću, nedostatkom sna i osećajem beznađa. Stoga, u sudovima i dalje traje rasprava oko toga kakvu vrstu pogibije smatrati smrću od prekomernog rada, a pojedini lekari čak zastupaju mišljenje da je takva debata od početka osuđena na neuspeh jer „smrt od prekomernog rada“ nije čisto medicinska kategorija i fenomen koji objektivno postoji u stvarnom svetu, već društveni konstrukt, odnosno misaoni pojam koji postoji samo u glavama ljudi i koji je nastao tako što je više međusobno različitih bolesti strpano u isti konceptualni koš.

Prekovremeni rad kao dokaz sopstvene vrednosti

Društvena atmosfera danas je, generalno, bolja nego krajem prošlog i na samom početku ovog veka, jer u poslednjih desetak godina sve veći broj firmi uvodi kraće radno vreme i daje više slobodnih dana radnicima. Takođe, vlada poziva preduzeća da skrate radno vreme i radnicima daju više slobodnih dana.

Ipak, tradicionalne vrednosti i korporativna kultura sporo se menjaju. Statistike iz 2011. godine pokazuju da japanski radnici još uvek nedeljno rade, prosečno deset sati duže od kolega iz SAD i Nemačke.

U dalekoistočnoj carevini te godine muškarci su radili nedeljno devet sati duže od žena, a prosečno opterećenje koje su trpeli je bilo 54 časa rada nedeljno.

Po podacima iz 2013. godine, 5,7 miliona ljudi u Japanu još uvek radi više od 60 sati nedeljno. 

Mada je zvanično radno vreme u toj ostrvskoj državi osam sati, mnogi japanski radnici i dalje ostaju duže na svojim radnim mestima, čak i kad im se ne kaže da to učine, jer ih na to obavezuje nepisano pravilo po kojem onaj ko ne radi prekovremeno, nije ozbiljan i odgovoran radnik.

Osim toga u Japanu najvažniji kriterijumi za ocenu valjanosti radnika i studenata su, tradicionalno, trud i karakter, pa tek onda sposobnost i znanje. Zato je najčešće bolje ostati na poslu do kasno i tako pokazati trud, disciplinu, strpljenje i pouzdanost, nego efikasnim radom ispoljiti sposobnost i umeće i otići kući rano, nakon isteka regularnog radnog vremena.

U Japanu nije neobična ni situacija da radnici ostanu do kasno uveče u firmi uprkos tome što nemaju previše posla, zbog toga što ih je sramota da budu prvi koji će napustiti radno mesto ili stoga što smatraju da je nekulturno otići pre šefa, koji, s druge strane, ne može da se rano zaputi kući jer mora da bude primer drugima.

Takođe, ne pristati na atmosferu očekivanja u kojoj se dobrovoljan i neplaćeni prekovremeni rad podrazumeva, obično znači i odreći se mogućnosti za napredovanje i veću zaradu.

Zbog svega toga ne iznenađuje primer radnika u japanskoj kompaniji "Mitsubishi UFJ Trust & Banking Corporation" kojima je 2007. bilo ponuđeno da se prijave za program po kojem su mogli da rade tri sata kraće ukoliko imaju dete, bolesnog ili starog člana porodice kojem je potrebna nega – za godinu dana trajanja te ponude aplicirala su samo 34 od ukupno 7.000 zaposlenih.

Takođe, japanski radnici na papiru imaju pravo na jednomesečni godišnji odmor kao i njihove kolege na Zapadu, ali se korišćenje tog odmora smatra neetičkim i neodgovornim, pa ga u realnosti gotovo niko ne uzima.

Kao ventil za opuštanje, međutim, funkcionišu državni praznici kojih je u Japanu više nego u mnogo drugih zemalja i koji se početkom maja često mogu spojiti u čitavu nedelju odmora.

Predah omogućava i stari religiozni praznik Obon, tokom kojeg, sredinom avgusta, japanski radnici masovno uzimaju nedelju dana odsustva da bi se vratili u svoj zavičaj, proveli vreme sa svojom porodicom i učestvovali u tradicionalnim ritualima u kojima se ugošćavaju duše preminulih predaka.

Umesto radnog entuzijazma, strah od otpuštanja

Iako je društvena svest o razmerama problema smrti od prekomernog rada sve dublja, a procenat radnika koji rade više od 50 ili 60 sati manji nego pre, postoje aspekti tog fenomena koji su se vremenom pogoršali.

Savremene tehnologije poput mobilne telefonije, laptop kompjutera i vaj-faj sistema ukinule su predah koji su nekada radnici imali tokom putovanja ili izlaska u grad i učinile bekstvo od radnih zadataka gotovo nemogućim.

Takođe, motivi japanskih radnika za trpljenje teških radnih uslova vremenom su se promenili. Naime, u nekoliko decenija nakon Drugog svetskog rata japanski radnici su nastojali da daju sve od sebe radi pozitivnih, inspirativnih ciljeva kao što su izgradnja kompanije od nule, proboj na strana tržišta, podizanje porodice iz gladi i siromaštva, obnova zemlje, te ispunjenje svete dužnosti vraćanja ugleda u ratu poraženoj i osramoćenoj zemlji kroz ulazak u sam vrh elitnog društva najrazvijenijih i najpoštovanijih država planete. Oni su se mučili, ali, generalno, bili psihički ispunjeni i ponosni na svoj doprinos preduzeću i porodici, društvu i državi.

U poslednje dve decenije, međutim, u već dovoljno bogatom i tehnološki razvijenom japanskom društvu ne naziru se veliki materijalni i ideološki ciljevi vredni žrtvovanja zdravlja i života pojedinca.

Takođe, privreda raste vrlo sporo i povremeno pada u recesiju, usled čega japanske kompanije sve više izmeštaju fabrike u inostranstvo gde je radna snaga jeftinija, a kod kuće smanjuju broj radnika i pribegavaju masovnom zapošljavanju honoraraca za čije penziono i zdravstveno osiguranje ne moraju da izdvajaju sredstva.

Zato je situacija u vezi zapošljavanja poslednjih godina sve teža, pa se japanski radnici danas neretko predaju eksploataciji iz straha od gubitka posla, a ne zarad nekog visokog cilja. To dokazuju i statistike o zvanično priznatim slučajevima „smrti od prekomernog rada“ iz poslednjih nekoliko godina koje pokazuju osetan porast broja žrtava među honorarnim radnicima i zaposlenima na određeno vreme, kojih u Japanu sada ima 19 miliona i kojima najviše preti otpuštanje.