Italo-disko na Beldoksu, tačka gde su se susreli Daft Pank, Fon Karajan i Sabrina

Da bi se razumeo italo disko ne može se uzeti u obzir samo muzički ambijent već i koncept mega-diskoteke koji se razvija u Italiji. Monumentalna zdanja sa po nekoliko spratova na kojima disk-džokej nastupa u liftu kako bi mogao da prati dešavanja na plesnom podijumu morala su imati muziku koja će ih ispuniti – i emotivno i zvučno.

Ova muzika postala je deo eksapizma kako za „meštane“, odnosno same Italijane, tako i za strance na koje Italija već dugo emituje svoju „meku moć“ specifičnog prefinjenog načina života. U tom pogledu nije čudno da je italo-disko uspeo da postigne i kontinentalni, a u nekim instancama i globalni uspeh.

Ponekad sasvim slučajno, kao recimo u pesmi Vamos a la playa koja je inicijalno zamišljena kao alegorija o nuklearnom ratu pod uticajem „Kraftverka“, a danas je poznajemo kao primer letnjeg hita. Očigledno je Džejms Grejem Balard svojim proznim slikama sveta koji dostiže svoj kraj čak i bez fizički opipljive apokalipse uticao i na italijanske momke sa sintisajzerima isto koliko i na britanske, ali Italijanima niko nije verovao da su ozbiljni.

Ipak, Balard tokom devedesetih čak dva romana upravo posvećuje temi mega-turizma na najvišem nivou, i naravno bogatima koji gradeći rajska letovališta popločavaju put u pakao. Istu temu posle Balarda razrađuje i Uelbek.

Kao što neki špageti-vesterni spadaju u sam vrh vestern žanra kao takvog, pa Serđo Leone stoji uz rame za američkim klasicima, tako je i u slučaju italo-diska, preuzet američki uticaj isprva sa idejom da bude prekopiran, da bi vremenom postao nešto drugo – disko sa mnogo više popa u sebi i okosnica preporoda italijanske muzičke industrije.

U dokumentarnom filmu Italo disko – blistavi zvuk osamdesetih Alesandra Melacinija, grupa relevantnih sagovornika, sa jako dobrim arhivskim materijalom i uz produkcionu podršku nekoliko velikih evropskih televizija prikazuje istorijat ovog muzičkog pravca od njegovih početaka do faze dekadencije i gašenja.

Ovaj film prikazuje jedan muzički žanr koji i dalje živi. Danas imamo niz uspešnih autora i izvođača koji u svom radu referišu na italo disko. Ali svet u kome je ta muzika nastajala definitivno više ne postoji. Globalizacija je paradoksalno uništila mogućnost da neki žanr iz Italije na isti način postane globalan jer je umanjio mogućnost i potrebu lokalaca da se prave da su Amerikanci.

Zapanjujući broj američkih pop pesama nastale su inicijalno kao italo-disko a da toga nismo svesni, a danas bi bilo nemoguće da to ne znamo i kao obrade bi u startu imale slabiji polaz. Italo disko je jedan od slučajeva kada je od Amerikanaca preuzet izvornik, malo transformisan i vraćen im nazad.

Šveđani, veliki rivali Italijana na polju internacionalne pop muzike još iz tog vremena, uspeli su da opstanu tako što su postali autori za američke izvođače, ali sa malim brojem vlastitih izvođača koji dobacuju do globalne slave. Ali, tako je bilo i sa italijanskim hororom i sa vesternom, kako je holivudski film postajao sve globalniji, tako je potreba za njima prestajala, i danas u tim žanrovima Italijani imaju veoma skromnu poziciju i egzistiraju isključivo kao klasici.

Gledajući ovaj film, shvatamo da su za to i sami krivi. Kao i špageti-vestern, i italo-horor i italo-disko je imao pomalo status „potrošne robe“. Neki od neitalijanskih sagovornika u ovom filmu mnogo ozbiljnije shvataju taj žanr od samih autora koji su ga pravili, a pojedini deluju da bi možda radili i nešto drugo da je tada bilo aktuelno, što svemu daje posebnu draž i italijanski mangupski šarm.

Ovaj film je snimljen kao italijansko-nemačka koprodukcija. I to nije slučajno, Minhen igra veoma važnu ulogu u razvoju italo-diska kao bitno čvorište popularne muzike tog doba i grad sa puno vrhunskih studija, američkih muzičara, američkih vojnika i radio-stanica namenjenih njima. O Berlinu kao kultnom mestu za Bouvija i Lu Rida znamo sve, ali Minhen je ostao potcenjen iako je to grad u kom je Fredi Merkjuri, recimo, od 1979. do 1985. proveo mnogo vremena, živeo i radio. Uskoro ono što je za art-rok bio Berlin, za pop i disko muziku postaje Minhen.

Minhenski zvuk naravno danas poistovećujemo sa Đorđom Moroderom. Međutim, neverovatna je priča kako su minhenski studiji postali tako dobri. U njima je svoje orkestracije snimao Herbert fon Karajan i u radu sa njim stasali su vrhunski snimatelji kojima je dolazak Italijana kojima je sam studio zapravo instrument bio poseban izazov. Moroder je rodom iz Južnog Tirola, dočekao italo-disko već u Minhenu, i pružio je doprinos.

Njegova muzika anticipirala je budućnost, a preko Done Samer uspeo je da dopre do globalne publike i postavi standarde ne samo u pop žanru već i filmskim skorovima. Od italo-disko velikana najviše na polju primenjene muzike postigao je Klaudio Simoneti.

Kada se pogledaju neki od Rigeirinih nastupa i video klipova, nemoguće je ne spomenuti Marinetija i futurizam. Pa ipak, kako kaže jedan od sagovornika u filmu – Meksikanci su plesali zato što su želeli da dignu revoluciju, Britanci da bi promenili svet, a Italijani jer su se lepo obukli za izlazak.

Ko je voleo Bi-Bi-Sijev dokumentarac Synth Britannia kome je ovaj film najsličniji, ali i neke studioznije radove kao što je recimo 808 Aleksandra Dana, ne bi smeo da propusti ovaj naslov. Italo disko – blistavi zvuk osamdesetih će svoju regionalnu premijeru imati 15. maja na Beldoksu. Posle projekcije u 21.30 u Jugoslovenskoj kinoteci, autor filma će razgovarati sa publikom.