Čitaj mi!

Bondov konkurent u tranziciji, a i posle nje

Len Dejton je razočaran radom na ekranizaciji Bonda osmislio svog junaka – Harija Palmera i na osnovu njega snimljene su tri bioskopske ekranizacije po romanima i još dve po originalnim scenarijima u kojima se pojavljivao samo lik, a igrao ga je Majkl Kejn.

Tri snimljena filma su bila veoma zanimljiva, ukrštali su poetiku „gnevnog mladog čoveka“ koju je dramatičar Džon Ozborn doveo do savršenstva kao pisac, a Malkolm Mekdauel kao glumac, sa likom koji je bondovski.

Kejn ga je sjajno igrao, vrhunski balansirajući na toj delikatnoj granici između „gnevnog mladog čoveka“ koji dolazi iz nižih klasa u svet viših gde su udomljena deca aristokrata i starih moćnih kuća, neprekidno zabrinutog da li će biti zakinut za penziju ili prinadležnosti i heroja koji je kadar stići i uteći te podneti žrtvu u napetoj akciji od koje ponekad zavisi sudbina sveta.

Zaostavština tih filmova ostala je bogata – Mozak od milijardu dolara Kena Rasela ostaje jedan od najekstravagantnijih špijunskih filmova ikada snimljenih i verovatno nešto najbliže onome kako bi Kusturica snimio agenta 007, premda se on u tome delimično okušao kasnije u filmu i seriji Na mlečnom putu.

U novoj televizijskoj ekranizaciji britanske kuće ITV od šest epizoda, kanonski scenarista Denija Bojla Džon Hodž umnogome adaptira izvorni materijal prvog romana Dosije Čempres, a reditelj Džejms Votkins pomalo čak u maniru filma Šifra: UNCLE tretira Palmera u visokoestetizovanoj viziji izvorne epohe.

Glumačka igra Džoa Kola, asocira na Kejna, kao i dizajn njegovog lika. U Votkinsovoj seriji, Palmera uvode na isti način kao i u filmu, te je posveta jasna, ali potom priča odlazi u mnogo širi i drugačiji zahvat. Direktor fotografije Tim Moris-Džons doprinosi tom utisku visoke estetizacije i stilizovanog pristupa epohi koji se češće sreće na filmu nego na televiziji. Stoga, možemo reći da je nova televizijska ekranizacija Harija Palmera i veoma fetišistička.

Džo Kol ima izuzetne saigrače, ali za razliku od njega koji igra na Kejnovoj liniji, oni su imali druge uzore. Lusi Bojnton evocira uspomenu na britanske dive televizijskog špijunca šezdesetih mnogo više nego Sju Lojd koja je igrala Kejnovu partnerku, a Tom Holander se u jednom trenutku nađe u sličnoj situaciji kao kad je igrao Gaja Bardžisa u Špijunima sa Kembridža ali sada nudi potpuno drugu vrstu glume, i odlično se nosi sa ulaskom u godine koje ima Bondov starešina M.

Posle uspešne ekranizacije prvog romana, ostaje nada da će ITV sa Džo Kolom u glavnoj ulozi snimiti i ostale, naročito jer je još jedna priča bila pripremana ali se od nje odustalo posle neuspeha trećeg filma. Džo Kol je zanimljiv kao Kejnov naslednik i ovo bi mogla biti njegova lukrativna franšiza i zaklon koji omogućuje rizike u drugim područjima borbe.

No, vratimo se 57 godina ranije.

Sidni Džej. Fjuri režirao je Dosije Čempres te 1965. godine toliko stilski superiorno, uz pomoć češkog veterana - snimatelja Ota Helera, i montažu nikog drugog do oca savremene akcione scene Pitera Hanta, da svi oni koji pamte ovog reditelja kao umornog britansko-kanadskog tezgaroša koji snima drugorazredne nastupe propalih glumaca tokom osamdesetih treba da pogledaju ovaj film i vide kakav je to majstor bio.

Votkins i Hodž u šest epizoda serije nude još raskošniju razradu priče, i jasno je koliko je ona sabijena i svedena na esenciju u ovom filmu, ali i dalje u sebi zadržava ključni atribut Harija Palmera, a to je njegova pozicija „gnevnog mladog čoveka" britanske špijunske produkcije, kako literarne tako i filmske. Ironija sa kojom Kejn prilazi liku drugačija je od komocije koju nosi Bond.

Prvo, zato što su Palmerovi nadređeni više lekareovski nego flemingovski, sve je više sivo i dubinski dosetljivo nego što je crno-belo. Akcija je izvedena sa puno stila, u sebi nosi specifičnu dozu ironične trapavosti junaka, i neočekivane proboje brutalnosti naizgled „običnih“ ljudi.

Psihodelični motiv razaranja velikih naučnih umova i ispiranja mozga koji je osnov zapleta, takođe je razrađeniji u seriji nego u filmu i izveden je klimaktičnije sa sve „velikim planom“ negativaca.

Ovde ako gledamo iz okvira konvencije špijunskog filma – pretnja koju neprijatelj izvodi nije dovoljno razrađena i instrumentalizovana, ona se sprovodi ali nema velikog „glavnog cilja“. Ako gledamo iz konvencije špijunskog akcionog trilera to je mana ali u toj lapidarnosti neprijateljeve namere leži i odstupanje od konvencije iz Bonda.

Hari Palmer je nastao kao Dejtonov odgovor na Bonda i njegovo navodno loše iskustvo sa producentima, tako da se on u svakoj prilici mora posmatrati kao reakcija na agenta 007, i veoma prikrivena parodija iako to formalno nije. Uostalom, filmski Palmer je čedo Bondovog producenta Harija Salcmana koji je Dejtona i upoznao tokom neuspele saradnje na filmu Iz Rusije s ljubavlju.

Sahrana u Berlinu Gaja Hamiltona, ima reditelja koji je radio Bonda i to Goldfinger, možda i najboljeg do tada, a i inače, i stoga donosi fuziju sa agentom 007 i rezultira pitomijim filmom od Fjurijevog.

Oto Heler i dalje snima, i dalje tu ima zanimljivih pokreta kamere i avangardnih kompozicija koje svakako ne bismo mogli sresti u Bondu, ali priča je nažalost prilično rutinska i ovog puta Palmer je umešan u jednu relativno uobičajenu „idi mi - dođi mi“ akciju na razmeđi Zapadnog i Istočnog Berlina, sa prebezima iz KGB-a i nacistima koji rade za Britance.

Iste godine izašao je Kvilerov izveštaj Majkla Andersona, takođe smešten u ne sasvim denacifikovani Berlin u kom je literarni predložak adaptirao Harold Pinter i novi Hari Palmer žestoko zaostaje za njim. Rezultat je ipak samo nešto malo maštovitiji hladnoratovski triler sa Harijem Palmerom kao „gnevnim mladim čovekom" špijunca šezdesetih i vrlo malo drugih osobenosti.

Mozak od milijardu dolara kao treći film je svakako najupečatljiviji u serijalu iako je akademski gledano prvi najskladniji. Tokom šezdesetih su vrlo često avangardni reditelji snimali špijunske filmove. Pomenuo sam „Kvilerov izveštaj“ koji je pisao Harold Pinter i vrcao je od neočekivanih rešenja.

Ken Rasel je međutim bio enfan teribl britanskog filma tog vremena kog su ostali enfan teribli gledali da vide koliko daleko se može ići. Kao reditelj filma o Hariju Palmeru, on dovodi celu art priču do potpunog ekscesa i Mozak od milijardu dolara je više Raselov film nego repertoarski produkt.

Unutar samih scena, na nivou mizanscena, Rasel je potpuno raspojasan, u celu priču ubacuje dosta artističkog slepstika, ali isto tako svojim zanimljivim kadriranjem oplemenjuje neke od tipičnih situacija iz ove vrste filmova.

Kako već rekoh, ako ponekad zamišljamo kako bi recimo izgledao neki Bond film kada bi ga radio neko poput Emira Kusturice u najboljoj formu, onda je Mozak od milijardu dolara odgovor na to pitanje.

Možda nam je konkretniji odgovor na to mogao omogućiti sam Hari Salcman koji će 1989. godine posle svih špijunskih pustolovina biti potpisan među producentima Kusturičinog Doma za vešanje, ali on više nije među nama i nećemo saznati da li je imao takve planove za našeg velikana.

Ono što je možda najzanimljivije jeste da Mozak od milijardu dolara uprkos svim ekscentričnostima stoji kao jedan od politički najinteresantnijih filmova u svom žanru. Naime, negativac u ovom filmu je američki penzionisani general koji je postao naftni magnat i sada pokušava da sruši SSSR tako što će izazvati secesiju Letonije, uz pomoć tamošnjih disidenata od kojih su neki, međutim, ranije bili simpatizeri nacista. Zvuči poznato?

Tokom Palmerovog susreta sa svojim ruskim kolegom, ovaj mu kaže, „Možda želiš da nam neko uništi državu, ali ne želiš da to bude neka banda..." Hari Palmer se složio sa dežmekastim Sovjetom i stao je na put ratnom pohodu teksaškog naftnog magnata.

Kao što su neki autorski filmovi Kena Rasela ostali večito aktuelni, tako se čini da je imao tu sreću da mu i rad koji bi se mogao smatrati „tezgom“ bude aktuelan i dan-danas, i da se jedna hiperstilizovana politička vizija ispunila u stvarnosti.

Ipak, Raselov film istovremeno je označio kraj ovog serijala i Kejn će se vratiti Palmeru u dva kasnije manje upečatljiva televizijska nastavka. Očigledno je taj iskorak bio preekstravagantan za svoje vreme i trebalo je malo sačekati i na jači upliv SFa u Bonda koji dolazi krajem sedamdesetih sa Munrejkerom a naročito na osovinu Metju Von - Kristofer Nolan da unese tu vrstu osveženja u špijunac.

Vratimo se međutim detalju iz priče trećeg filma o Hariju Palmeru. Dakle, on tu sprečava teksaškog magnata da iz pomoć estonskih nacista uništi SSSR. I to je jedna od karakteristika Bonda i mnogih mejnstrim špijunskih serijala tog vremena. U njima antagonizam sa SSSRom nije toksičan, i ako negativac uopšte dolazi iz Imperije zla, onda je to obično neki odmetnuti kadar. Čak naprotiv, Bond vrlo često rešava slučajeve u saradnji sa agenticama KGB-a, i ironično donosi hepiend upravo Sovjetima. U epohi „međusobno osiguranog uništenja“ nuklearnim oružjem, špijunski serijali donosili su i "međusobno osigurani opstanak“ temeljnog antagonizma koji nudi stabilnost a neke kriminalne supranacionalne organizacije kao SPEKTRE ga narušavaju.

Ipak, ta ironija odlazi na još viši nivo u slučaju Harija Palmera kog trideset godina posle Dosijea Čempres zapravo oživljava čuveni sovjetski filmski studio Lenfilm! U tada već osamostaljenoj Rusiji koja je ostala sama, Lenfilm kreće da se bori za opstanak i na tom putu postaje koproducent pokušaja da se oživi serijal o Hariju Palmeru.

Posle prva tri filma u kojima se autori, među kojima je i čuveni scenograf Ken Adam natežu da stvore Istok na zapadnim setovima, sada se Zapad snima na istočnim i Sankt Petersburg sasvim pristojno glumi London. Još od početka dvadesetog veka ovaj grad je bio značajno kinematografsko mesto, a sam studio osnovan je 1934. godine. Tokom opsade Lenjingrada preseljen je u Alma-Atu i Samarkand a posle rata u periodu otopljavanja odnosa počinje da otvara svoja vrata i za pružanje usluga stranim produkcijama.

Od trideset filmskih kuća u SSSR-u, Lenfilm je bio druga najveća posle Mosfilma. Pavel Lungin je sa filmom Taksi bluz osvojio kansku nagradu za režiju radeći za Lenfilm a pod okriljem ove kuće debitovao je i jedan od najcenjenijih filmskih umetnika prošlog veka Aleksandar Sokurov.

Početak devedesetih međutim donosi nejasnu privatizaciju i razne pokušaje da se dovuče strani kapital, među kojima je i novo obnavljanje Harija Palmera. U dve godine snimljena sa dva televizijska filma za američku televizijsku kuću Šoutajm. Ovog puta Kejn igra Palmera u zapletima koje nije osmislio Len Dejton.

Obe priče se dešavaju u Rusiji, načelno u Sankt Petersburgu, Voz za Peking se bavi krađom sovjetskog biološkog oružja a Ponoć u Sankt Petersburgu krađom plutonijuma. U oba filma provejava prisustvo negativca Aleksa kog igra čuveni britanski glumac Majkl Gembon, a njegov plan je da iskoristi svoju moć kao nekadašnji čelnik vojno-industrijskog kompleksa i postane čvrstorukaški lider Rusije jer je slabić Jeljcin vodi u propast.

Filmovi o Hariju Palmeru ni približno ne raspaljuju maštu o čvrstorukaškom lideru Rusije kao literarno remek-delo Frederika Forsajta Ikona koje je negde izašlo baš u to vreme, ali je dobilo mlaku ekranizaciju – paradoksalno opet pa snimanu u Rusiji, ali i u Bugarskoj, ali nude paternalističko objašnjenje Harija Palmera da to „ipak nije pravi put“.

Mustra je dakle ista kao za vreme hladnoratovskih ekranizacija, samo Rusija nije ono što je bila. Dok je u vreme Doktora Živaga vlada SFRJ podozrevala da li da dopusti Dejvidu Linu da snima film ovde kako zbog Pasternaka ne bi poremetili odnose sa SSSR-om, sredinom devedesetih Hari Palmer služi kao izvor deviznog priliva za Lenfilm i nema nikakvih problema da Rusija bude prikazana kao jedna država u stanju društvenog kolapsa, sa putničkim avionima kojima se po zabitima voze ljudi i domaće životinje, žene imaju lak moral a ubistvo se može izvršiti za dvesta dolara.

Nažalost, osim ovog sudbinskog preokreta da je Hari Palmer, iako već tada rashodovan u angloameričkoj filmskoj industriji, a od prvog do trećeg filma stabilno se kretao od britanskog ka američkom produkcionom okviru, odjednom služio da izvlači Lenfilm iz stečaja, ova dva televizijska rada nemaju mnogo šta da ponude.

Jedini interesantan detalj jeste uloga Džejsona Konerija, Šonovog sina koji je upravo u to vreme u nekoliko naslova pokušavao da igra Iana Fleminga lično i tajne agente ne bi li kapitalizovao slavno prezime, koji ovde igra Rusa čija je majka radila za KGB i rodila ga iz veze sa britanskim agentom – možda baš Harijem Palmerom.

Kasnije će mnogi članci govoriti da Vladimir Putin deluje kao dete kog je dobio Džejms Bond u vezi sa nekom ruskom operativkom. Kejnovo prisustvo nije omogućilo da Hari Palmer iznova zaživi ali on je svakako ovaj lik kapitalizovao rolama u filmovima Metjua Vona o Kingsmanu koji je zapravo apdejtovao Bonda i Palmera za 21. vek.

Dok je Bond iz aristokratske kuće, a Palmer iz radničke klase, Egzi iz Kingsmana je Palmerov naslednik iz još nižih klasa koje žive od socijalne pomoći i nastale su usled pervertiranja britanske socijalne države ali i njihovog i dalje živog klasnog sistema koji nema milosti.

Isto tako, u filmu Hari Braun, Kejn nudi još jednu posrednu priliku da se zaključi lik Harija Palmera, iako taj film nema formalnih veza sa Lenom Dejtonom. Dok ovaj pisac često biva ubrajan u Sveto trojstvo britanskog špijunskog romana zajedno sa Ianom Flemingom i Džonom le Kareom, činjenica je da interesovanje za njega varira.

Ipak, pre nekoliko godina uspelo je da se zagreje kada je Tarantino rekao da bi kao svoj poslednji film možda želeo da snimi špijunac po njegovom serijalu Gem, set i meč, po kom je već snimljena i britanska serija.

Dejtonov ponajbolji roman SS-GB, sjajan primer alternativne istorije u kom su nacisti uspeli da okupiraju Britaniju (što je inače opsesivna tema pisaca iz generacije „gnevnih mladih ljudi" – recimo Kingsli Ejmis ima roman o sovjetskoj okupaciji Britanije) dobio je pre pet godina jednu relativno mlaku Bi-Bi-Sijevu ekranizaciju.

Srećom, Dosije Čempres sa ITV-a je izvanredan i prava je prilika da se setimo i Dejtona i Harija Palmera, i ponadamo se njegovom novom životu na ekranu jer su autori našli način kako da naslede Kejna i ključ kako da nam njegovu epohu učine uzbudljivom. Ako budu još i kreativno hrabri na način na koji je to bio Hari Salcman onomad, onda smo dobili jedan veoma zanimljiv kreativni poligon u godinama koje dolaze.

broj komentara 0 pošalji komentar