Da li je čovečanstvo spremno za zaražavanje vakcinom

Ovakvo rešenje zvuči previše dobro, zar ne? I tu leži glavni problem, ističu naučnici u novom eseju objavljenom u časopisu Sajens (Science).

Samoprenosive vakcine su potencijalno opasne i teško bi bilo precizno upravljati njima, jer su „genetički previše nestabilne da bi bile bezbedno i predvidljivo korišćene van kontrolisanih uslova laboratorije“, navode autori, koje predvode Filipa Lencos sa Kraljevskog koledža u Londonu i Gaj Rivs sa Instituta za evolutivnu biologiju „Maks Plank“.

I nisu usamljeni u ovakvom razmišljanju. Pre svega, njihovo upozorenje je zasnovano na dokazima koji se prikupljaju decenijama. Rezultat takvih vakcina moglo bi da bude „riskantno ispitivanje na laboratorijski uzgojenim virusima“ i moglo bi da dovede do njihovog korišćenja na stanovništvu bez prethodno uspostavljenih pravila.

„Ispitivanje samoprenosivih vakcina nastavlja se uprkos manjku novih informacija koje bi ubedljivo potrle uspostavljene norme u virusologiji, evolutivnoj biologiji, razvoju vakcina, međunarodnom pravu, javnom zdravlju, proceni rizika i drugim disciplinama“, kažu naučnici.

Zaražavanje vakcinom

Vakcine koje se šire kao bolest su nedvosmisleno moćan koncept. Mogle bi da se koriste da zaštite životinje od bolesti i/ili da ih spreče od razvijanja i širenja virusa opasnih po ljude.

U 2020. godini biolozi Skot Nuismer i Džejms Bul, sa Univerziteta u Ajdahu, zagovarali su ovakav pristup u studiji objavljenoj pod imenom Self-disseminating vaccines to suppress zoonoses.

Prilagođavajući zaraznu moć virusa, naučnici bi mogli da stvore biološke agense koji bi se brzo širili među ciljanom populacijom, sa virusima koji bi obavljali specifične zadatke, poput vakcinacije (odnosno imunizacije) ili sterilisanja invazivnih vrsta.

Krajem osamdesetih godina, australijski stručnjaci ispitivali su laboratorijski modifikovane, zarazne viruse sa ciljem da istrebe invazivne vrste lisica, miševa i zečeva.

Posledično, i zasigurno izuzetno kontroverzno, takva strategija bi mogla da se primeni na vakcinisanje ljudske populacije, navode i upozoravaju naučnici u eseju.

Kako se dalje ističe, interesovanje u biotehnologiju je značajno poraslo poslednjih godina, a mnoge nacionalne zdravstvene službe sprovode programe da bi istražili širok spektar mogućih primena.

Vreme je da pritisnemo kočnicu

Lencos, Rivs i njihove kolege ističu da je vreme da se malo zaustavimo i razmotrimo posledice takvih ispitivanja, kao i sve „pokretne delove“, odnosno varijable, potrebne da se takav koncept primeni u praksi.

Još nije poznato, kako kažu, da se takvi virusi mogu ograničiti ili odstraniti iz okoline jednom kada se oslobode. Dodatna briga je ko bi bio odgovoran za biološku kontrolu takvog agensa ukoliko bi virus počeo da se ponaša na neočekivan način.

Bul, koautor studije u prilog nastavljanju istraživanja u ovom polju biotehnologije objavljene 2020. godine, kaže da autori novog eseja imaju opravdane strahove, kao i da se u potpunosti slaže da je strogo nadgledanje i kontrolisanje istraživanja od suštinske važnosti, dodajući da je informisanje javnosti i njen pristanak presudan.

„Sve dok ne sprovedemo preliminarne studije o prenosivim vakcinama (u kontrolisanim sredinama), nećemo imati dovoljno dokaza na osnovu kojih možemo da procenimo rizike i prednosti. Trenutni radovi ispituju teorijske mogućnosti, od kojih mnoge neće biti primenjene u praksi, a dalja ispitivanja bi mogla da pokažu i da potencijalno nikada neće biti bezbedne za primenu“, navodi Bul u odgovoru za portal Gizmodo.