Dvadeset godina Međunarodne svemirske stanice – da li je vredelo

Udaljena 250 kilometara od Zemlje, Međunarodna svemirska stanica (MSS) već dve decenije bez prekida predstavlja dom međunarodnim timovima astronauta. Prvi su na stanicu stigli Amerikanac Bil Šepard i ruski kosmonauti Sergej Krikalev i Jurij Gizdenko, i od njihovog dolaska 2. novemrba 2000. godine, stanica nijednom nije ostala prazna.

Međunarodna svemirska stanica teška je oko 420 tona, dugačka 109 metara i kreće se oko Zemlje brzinom od 27 kilometara u sekundi, što znači da orbitira oko Zemlje, skoro 16 puta dnevno. Do sada je na njoj boravilo ukupno 240 astronauta. Smeštaj na stanici uključuje šest spavaćih soba, dva kupatila i teretanu, a možda najveću atrakciju predstavlja takozvana „Kupola“, kompleks širokih prozora kroz koje se vidi svaki događaj na Zemlji, od oluja koje se spremaju do izlaska Sunca.

Jedini britanski astronaut koji je bio na MSS, Tim Pik, bio je veliki obožavalac „Kupole“, jer tvrdi da mu je pogled kroz nju pomogao da shvati koliko je naša planeta krhka i osetljiva. U intervjuu za Bi-Bi-Si prisećao se: „Odatle se vidi Zemljina atmosfera, koja je široka tek 16 kilometara. Sav gas koji nas održava u životu sadržan je u tom tanušnom sloju. Odjednom shvatite da je veoma važno šta u taj sloj stavljamo.“

U običan, svakodnevni život stanovnika stanica spadaju i serenade koje astronauti sviraju na gitari, kao i prvi espreso ikada napravljen u svemiru, koji je popila italijanska kosmonautkinja Samanta Kristoforeti. Ipak, Pik kaže da se ljudi na Zemlji najviše pitaju o tome kako se astronauti na stanici nose sa kvarovima na toaletima.

Naučnici insistiraju da je najveća pažnja usmerena na svakodnevni život što je od ključne važnosti za astronaute. Profesor astrobiologije na Univerzitetu u Edinburgu, Čarls Kokel, naglašava: „Upravljanje Međunarodnom svemirskom stanicom pokazalo nam je da ljudi mogu da naprave sebi dom čak i na najsurovijim mestima, kao što je svemir“.

Kako je sve počelo

Nasa je razmatrala planove za izgradnju svemirske stanice koja bi trajno orbitirala oko Zemlje još osamdesetih godina prošlog veka. Ipak, zbog visine predviđenih troškova, ovaj poduhvat je bio neizvodljiv sve dok pad Sovjetskog Saveza nije omogućio Nasi saradnju sa Rusijom. Njihovi svemirski inženjeri već su imali značajno iskustvo u dugotrajnim svemirskim misijama sa sopstvenim malim orbitirajućim stanicama iz programa „Saljut“ a posebno svemirskom stanicom „Mir“.

„To je takođe bio vrlo pragmatičan potez Sjedinjenih Država“, smatra profesor Anu Ojha, direktor Nacionalnog svemirskog centra u Lesteru. „Amerika je želela da spreči sovjetske svemirske stručnjake da ih neprijateljski nastrojene države ugrabe dok se SSSR raspadao. Zato su nastojali da ih uključe u zajednički svemirski program kako bi ih zadržali kod kuće i omogućili im da daju svoj pun doprinos. MSS je bio savršen poduhvat za to“, napominje Ojha.

Na kraju su se dve države dogovorile o planu izgradnje MSS-a, s tim što su se kanadska i japanska svemirska agencija takođe složile da se pridruže projektu, zajedno sa Evropskom svemirskom agencijom, čiji je Velika Britanija ključni član.

Montaža stanice započela je 1998. godine i bilo je potrebno više od 30 letova američkih svemirskih šatlova i 40 ruskih raketa da bi odneli komponente i module do stanice pre njenog završetka 2011. Godinama su astronauti bili zaokupljeni izgradnjom stanice i tek su od nedavno bili u mogućnosti da se potpuno posvete naučnim istraživanjima, uključujući i izvođenje više od 3.000 eksperimenata u saradnji sa hiljadama naučnika na Zemlji.

Konačni račun za izgradnju MSS iznosio je više od 100 milijardi dolara. Stanica godišnje izvuče još četiri milijarde dolara samo za troškova održavanja i servisne letove. Većinu ovoga platili su Amerikanci. 

Da li se isplatio ovaj ogroman izdatak

Stručnjak za planetarne nauke, profesor Jan Kraford sa Univerziteta „Birkbek“ u Londonu, veruje da jeste. „MSS je fantastičan primer međunarodne saradnje na najvišem nivou u trenutku kada svetu očajnički trebaju primeri poduhvata koji mogu da okupe različite stručnjake i nacije. A saznanja kako živeti i raditi u svemiru biće nam vrlo dragocena s obzirom na to da se pripremamo za povratak na Mesec i moguće slanje ljudi na Mars“.

Međutim, postoje naučnici koji imaju potpuno drugačiji stav. „Nema načina da se opravdaju ogromni troškovi uloženi u izgradnju MSS“, navodi astronom ser Martin Ris. „Kao prvo, naučni doprinos stanice je vrlo mali. Saznali smo ponešto o tome kako telo reaguje na drugotrajan boravak u svemiru i uzgajili smo nekoliko kristala u nultoj gravitaciji, ali to ni na koji način nije srazmerno desetinama milijardi dolara potrošenih na MSS. Zapravo, stanica objavljuje vesti samo kada joj se toaleti blokiraju ili astronaut peva lebdeći sa gitarom“, sarkastičan je Ris.

Bolje bi bilo da je Nasa potrošila taj novac na lansiranje robot-misija na druge planete ili izgradnju orbitalnih opservatorija, dodaje Ris – što je stanovište koje zastupa i fizičar i nobelovac, Stiv Vajnberg, sa Univerziteta „Tekas“ u Ostinu. „Jedini zanimljiv naučni eksperiment obavljen na MSS je bilo proučavanje kosmičkih zraka pomoću alfa magnetnog spektrometra, ali astronauti nisu imali nikakvu ulogu u njegovom izvođenju“, kaže za Opserver, profesor Vajnberg. „Bespilotna misija je mogla da ga izvede mnogo jeftinije“.

Profesor Ojha, pak, dodaje da je u početku bio vrlo sumnjičav oko naučnog obrazloženja za izgradnju MSS, ali je sada uveren da je to bio odličan potez i veliki uspeh. „Mnogo nam znači sve ono što smo postigli u pogledu sticanja iskustva svemirskih letova sa ljudskom posadom. Naučili smo kako sastaviti ogromne strukture u svemiru i dugo živeti tamo gore, kao i sa uspehom se boriti protiv svih incidenata koji su se povremeno javljali. Presudno je da ne protraćimo to iskustvo“.

Naučni doprinos

Ključna lekcija naučena iz višemesečnog boravka astronauta na MSS bila je o uticaju nulte gravitacije na ljudsko telo. Uočeni su problemi sa gubitkom mišićne mase, smanjenja gustine kostiju i oštećenje vida i čula ukusa.

Naučnici su otkrili da je astronautima potrebno i nekoliko godina da im se povrati normalna gustina kostiju posle četiri ili pet meseci provedenih u misiji na stanici. S druge strane, korišćenjem traka za trčanje i mašina za dizanje tegova, astronauti su uspeli da umanje najgore efekte atrofije mišića.

Budućnost

Nasa bi trebalo da nastavi sa finansiranjem MSS još četiri ili pet godina, a tada bi, kako se nadaju, ona trebalo da pređe u vlasništvo neke privatne kompanije koja će se o stanici starati na komercijalnoj osnovi, a Svemirska agencija će se orijentisati na finansiranje misija za istraživanje i naseljavanje Meseca, a možda, jednog dana, i odlaska ljudi na Mars. Ovi projekti uključivaće izgradnju „Gejtveja“, manje verzije svemirske stanice, koja će se nalaziti u mesečevoj orbiti kao tačka za istraživanje mesečeve površine.

Ali da li je neka privatna kompanija uopšte zainteresovana da preuzme MSS? Veliki broj kompanija je pokazao interesovanje da se priključi radu na stanici. Kompanija „Aksiom spejs“ sa sedištem u Teksasu, potpisala je ugovor sa Nasom da izgradi modul u kome će vršiti ispitivanje novih materijala.

Glumac Tom Kruz i reditelj Dag Lajman trebalo bi iduće godine da odu do stanice kapsulom „Spejs Iksa“, „Kru dragon“, kako bi snimili scene za akcioni film. Takođe, najavljeni rijaliti program, Spejs hirou – najavljen za 2023. godinu – planira da pobednika pošalje na MSS.

Da li će ovakvi komercijalni poduhvati biti dovoljni da se obozbede milijarde dolara potrebnih za održavanje i upravljanje stanicom, ostaje da se vidi. Alternativa je da se MSS demontira i komad po komad baci na Zemlju u nadi da će biti uništeni tokom prolaska kroz atmosferu.

Tek to bi bilo užasno rasipništvo, smatra profesor Kokel. „Bilo je đavolski teško da se svi ubede da pristanu na izgradnju stanice, a zatim i da je sagrade. Ukoliko ovu izgubimo, male su šanse da ćemo u budućnosti uspeti da napravimo drugu. Zato moramo da podstičemo kompanije da nastave sa radom, bar još jednu deceniju.“