Put jedne srednjovekovne knjige

Jedan od najlepše ispisanih spomenika ćirilske pismenosti s područja srednjovekovne Bosne. Vekovima prenošeno iz ruku u ruku ‒ od autora i naručioca, preko sveštenstva, uglednih istraživača, pasioniranih kolekcionara, do predanih naučnika: Nikoljsko jevanđelje.

Sudbina ovog rukopisnog jevanđelja, koliko god bila turbulentna, odvijala se u pozitivnom smeru jer je odolela svim preprekama koje su je pratile na putu od Balkana do Irske. Original se danas čuva u Biblioteci „Ser Čester Biti" u Dablinu.

Knjigu prati više kontroverzi. Međutim, pouzdano se zna da su je pred sobom imale ugledne ličnosti srpske nauke ‒ Pavle J. Šafarik, Vuk S. Karadžić, Aleksa Vukomanović, Ljuba Stojanović, Đuro Daničić, Vladimir Mošin i drugi.

Budući da u knjizi nema zapisa o vremenu nastanka i mestu pisanja, kao ni o tome ko je naručilac, na osnovu jednog detalja na slikanom ukrasu, stručnjaci su odredili datiranje ‒ kraj 14. i početak 15. veka. Verovatno je rađena po porudžbini bosanske kraljevske porodice Kotromanića, nakon što se Tvrtko Prvi Kotromanić krunisao 1377. godine i proglasio za kralja „Srba, Bosne, Pomorja i Zapadnih strana". Ne zna se kako je dospelo do ovčarsko-kablarske svetinje i manastira Nikolje, po kome je i nazvano Nikoljsko jevanđelje. Ne zna se tačno ni kada je dospelo u staru Narodnu biblioteku u Beogradu .

Prvu vest o postojanju ovog kodeksa objavio je Vuk S. Karadžić 1826. godine u listu Danica. Učitelj Aleksa Vukomanović, suprug Vukove kćeri Mine, otkupio je knjigu od nikoljačkih monaha nekoliko godina ranije. Nakon Aleksine smrti knjiga je u nekoliko navrata sa Vukom putovala u Beč.

Kasnije, čuvana je u Narodnoj biblioteci u Beogradu, na Kosančićevom vencu, do početka Velikog rata 1914, kada se, po naređenju Ministarstva prosvete, našla u evakuisanim sanducima na putu ka jugu Srbije, zajedno sa ostalim književnim blagom i vrednim dokumentima iz arhiva Ministarstva inostranih poslova. Na tom putu kroz ratni vihor gubi im se svaki trag.

O sudbini Nikoljskog jevanđelja ne zna se do 1966. godine. Zahvaljujući angažovanju Vladimira Mošina, tadašnjeg upravnika Arheografskog odeljenja Narodne biblioteke Srbije, ušlo se u trag ne samo ovom rukopisu nego i drugim vrednim knjigama koje se vode kao deo srpske pisane baštine.

U Biblioteci „Ser Čester Biti" čuvaju se Nikoljsko jevanđelje, Srpsko četvorojevanđelje s kraja 13. veka, Apostolska čtenija iz 14. veka i štampani Praznični minej iz 16. veka proistekao iz radionice Božidara Vukovića, štampara srpskog porekla. Kako su se ova dela našla u toj biblioteci u Dablinu ni danas nije poznato, ali pouzdano se zna da ju je otkupio bogati kolekcionar Čester Biti. Posle više decenija Ministarstvo inostranih poslova zahvaljujući uspešnoj diplomatskoj saradnji dobija 2004. godine digitalnu kopiju svih srpskih knjiga iz Biblioteke „Ser Čester Biti".

Danas se digitalne kopije čuvaju u Narodnoj biblioteci Srbije, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Biblioteci „V. Petković Dis" u Čačku, manastiru Nikolje.
Urađena je i kopija knjige, a priča o putu Nikoljskog jevanđelja je samo jedan primer srpskog rukopisnog blaga rasutog po svetu.
Latinska izreka kaže Habent sua fata libelli ‒ knjige imaju svoju vlastitu sudbinu.

 

broj komentara 9 pošalji komentar
(sreda, 09. jan 2019, 12:45) - anonymous [neregistrovani]

Књижевност

Све су то сведочанства наше средњевековне културе и књижевности и наше српске ћирилице, како су је називали и сами владари Босне, сами Дубровчани и сами Млечани, а не некаква "босанчица" или не знам шта. Пре ћу веровати личностима из тог периода, него неким "научењацима" данас који сада пропагирају било шта, само да се српско име некако, како замишљау, "избаци" - што ће и успети, ако не будемо водили рачуна о историјским изворима тог периода. Ово је веома опасна ствар, када наша културна добра одлазе ван наших простора и то у земље у којима и данас поједини научници и бивши новинари пишу нове историје како нас није било на другим просторима ван централне Србије. Твртко није био владар "Србије и Босне" већ "Срба, Босне " па надаље како стоји и у самом тексту. Зна се која је одредница за народ. И не само његова, већ и многих других босанских владара. Као држава би морали да порадимо на добијању оригинала, а остали нека имају дигиталне копије - то су културна добра српског народа, односно везана за наше писмо и историју, а држава Србија која је и матица Срба, треба да их има.

(sreda, 09. jan 2019, 09:44) - anonymous [neregistrovani]

Pripada Bosnjacima

I poslije su naravno ti bogumili masovno presli na islam. Tvrtko se prevrce u grobu.

(sreda, 09. jan 2019, 05:23) - anonymous [neregistrovani]

Pripada BiH

Kotromanici su bili bogumili i hriscanstvo su prihvatili iz sigurnosnih razloga! Tvrtko je bio kralj Bosne Srbije i zapdnijeh strana!

(sreda, 09. jan 2019, 04:14) - Марко [neregistrovani]

Откупио?

"Како су се ова дела нашла у тој библиотеци у Даблину ни данас није познато, али поуздано се зна да ју је откупио богати колекционар Честер Бити."
-А, од кога је откупио? Зна се ко је власник, он је могао да купи само од лопова, а претходни власник је Народна библиотека у Београду, која се сада задовољава копијом. Овде се неко прави и глуп и луд.
Вратити претходном власнику!

(sreda, 09. jan 2019, 03:17) - Милан [neregistrovani]

Никољско

"Препоштени " сер Бити никада није откупио 46 књига јер српске рукописне књиге никада нису продаване. Ето сасвим "случајно" нашле се у Даблину. Односили су наше јер своје нису имали. Један подобан византолог измислио је да је Никољско четворојеванђеле препис неког глагољског јеванђеља и да није СРПСКО. Глагољски рукопис никада није нађен јер је измишљен. Отимање српских рукописних књига је доносило много користи византолозима по принципу "када немаш аргументе ти их измисли". “Наш” византолог МОШИН , сарадник Историјског института Српске академије наука и уметности утврди “ да је је Никољско јеванђеље најкалиграфскији споменик босанске школе”, није српско. Нажалост, мешетарење историчара измишљеног византијског царства, по српском културном и историjском наслеђу, није тако наивно. Све што је било вредно они су преузимали или својатали или му мењали назив. Тако византолошко ”тумачење” да се ради ”само о српском препису босанског рукописа”, који је донешен у српски манастир Никоље постало је правни основ који је омогућио Даблину да оспори српско власништво.

(sreda, 09. jan 2019, 01:44) - Алекса [neregistrovani]

Овакве књиге треба умножити у дигиталном облику...

...и ставити на раполагање многим школама и богословијама.
Не могу да нагласим колико наша судбина, као народа, самим тим и као појединаца, зависи од тога како се опходимо према културном благу.
Шокантна и неоспорна је чињеница да су се освајачи и угњетавачи вековима трудили да затру трагове наше културе. Очигледно, морамо направити напоре да то спречимо.
Дигитализација нам иде у прилог.
Каталог, тј. попис књига и саме књиге треба да буду дигитализоване и јавно доступне!
То треба да буде народно благо!
Шта мислите, због чега су радиле преписивачке школе и радионице вековима уназад?
Да ли су потребе нестале или су се само мало измениле?

(utorak, 08. jan 2019, 19:40) - Име није битно [neregistrovani]

Битно је...

Битно је да они имају оригинал и наслеђе из наше културе, а ми копију која долази из њихове културе.

(utorak, 08. jan 2019, 11:16) - Игор [neregistrovani]

Духовно и културно благо

Извините, зна се да је откупио ал се не зна од кога!? Како је то уопште могуће!? Оно што Хитлер и многи други пре њега нису уништили сад је разбацано по свијету. Све могуће дипломатске напоре треба уложити како би се наше духовно благо вратило у отаџбину!

(utorak, 08. jan 2019, 10:39) - anonymous [neregistrovani]

Ponovo u Srbiji

Kada ce ta dela biti vracena u Srbiju...
Ili za te belosvetske mocnike ne vazi pravda...
Jadna li si Srbijo

div id="adoceanrsvdcfhklggd">