Kvalitet se lako prepoznaje u bilo kojoj sferi kulture i umetnosti

Ova još mlada umetnica je sa samo četiri godine počela da uči klavir a ubrzo su usledile nagrade. Nastupala je u operama i na brojnim muzičkim festivalima u zemlji i inostranstvu. U Beogradu u statusu docenta predaje na Odeljenju Univerziteta Slobomir. Karijera ove mlade umetnice je u usponu, tako da njeno vreme tek dolazi a dosadašnja iskustva podelila je s nama.

Na svetskoj klasičnoj muzičkoj sceni i u operi, Srbiju su predstavljali brojni umetnici, operske dive. Kako je došlo do toga da život posvetite operi i da li ste tokom života imali uzore?

‒ Do toga je došlo sasvim spontano. Kao dete sam pohađala časove klavira i klasičnog baleta. Ni u jednom trenu nisam pomislila da bih mogla da postanem operska pevačica. Bila sam svestrano dete, interesovali su me jezici, prirodne nauke, umetnost...

Jedina spona bilo je takmičenje „Zlatne sirene", na kojem sam osvajala prve nagrade. U sedmom razredu osnovne škole, a već i srednje muzičke za klavir, jedna od članica žirija me je zapazila na pomenutom takmičenju i pitala da se upišem na Odsek solo pevanja. Kasnije je sve išlo svojim tokom.
Svakako da sam imala uzore koje cenim i danas. Od prvog slušanja Norme postala sam poštovalac muzike i jedinstvenog glasa Marije Kalas. Kasnije kroz školovanje upoznala sam divne profesore, pevače i počela da slušam operske dive poput Anđele Georgiu, Mirele Freni i Ane Netrebko.

Sa samo osam godina osvojili ste prestižnu međunarodnu nagradu na pijanističkom takmičenju „Artur Rubinštajn" u Parizu. Nakon toga su usledila brojna druga priznanja. Koliko jednom detetu takav događaj menja život i koliko nagrade postaju životne obaveze?

‒ Moram priznati da meni kao detetu i nije bila u potpunosti jasna sama težina takmičenja konkursa „Artur Rubinštajn", a ni mnogih koja su usledila kasnije.
Kada imate osam godina, takmičenja posmatrate kao vrstu igre-nastupa gde dobijate priznanja, a potom slede zadovoljstvo i beskrajna radost.

Živimo u vremenu supkulture, menjanju vrednosti i vrednosnog sistema. Vi ste nastupali na brojnim festivalima, u operama a od 2016. godine najmlađi ste član žirija na Festivalu slovenske muzike u Moskvi. Kada uporedite uslove za rad, te odnos prema klasičnom stvaralaštvu u Rusiji i u našoj zemlji, kakva su vaša iskustva kao umetnice, ali i predavača?

‒ Kvalitet se lako prepoznaje, u bilo kojoj sferi kulture i umetnosti. Uslovi za rad su bolji u inostranstvu nego u našoj zemlji. Sistem takmičenja se razlikuje, bodovanje... Učenici i studenti imaju priliku da nastupaju u koncertnim dvoranama, akademskim salama i na daleko kvalitetnijim instrumentima.

U Rusiji i zemljama bivšeg Sovjeta odnos prema klasičnoj muzici je na visokom nivou. Država izdvaja ozbiljna sredstva za razvoj kulturnog i umetničkog stvaralaštva. Izuzetna mi je čast što sam imala priliku da kao student osvojim laureat na Festivalu slovenske muzike u Moskvi, a potom i ostvarim pravo za učešće u radu žirija od 2016. godine do danas.

Mnogi teoretičari i filozofi su klasičnu muziku i operu svrstavali u sam vrh umetničkog izražavanja. Na ovdašnjoj javnoj sceni njima se posvećuje malo pažnje. Kako vidite sudbine naših mladih umetnika, šta biste rekli onima koji tek uče?

‒ Mladim kolegama preporučila bih da se „naoružaju" strpljenjem, istrajnošću i samosvešću. Verovati u sebe od presudnog je značaja pri bavljenju klasičnom muzikom.
Kako je profesorka Šajnović jednom prilikom rekla: „Moraš stvarati u pravo vreme, biti na pravom mestu, upoznati se i raditi sa pravim ljudima! Glas, spoljašnja lepota i obrazovanje nisu dovoljni!" Rekla bih da je to jedinstvena „formula" za uspeh svakog mladog muzičara.

Kako vidite dalji put svoje umetničke i pedagoške karijere?

‒ Ne bih da predviđam i pravim bilo kakve planove, ipak su neke stvari u rukama Svevišnjeg i naše sudbine. Kao pedagog ću se truditi da svoje znanje prenesem, ali i da ga svakodnevno i s godinama obogaćujem kako bih pomogla svojim kolegama i učinila im iole lakšim, zbilja težak put nas, operskih pevača.