Flober, pisac za pisce

Iako iz tog razloga (a uzevši u obzir doživljenih 58 god.) malobrojna, njegova dela su dosegla kultni status, a majstorstvo izraza uticalo je na čitavu književnu plejadu ‒ od pripadnika naturalističke i realističke škole, preko simbolista estetizma koji slede Floberovo savršenstvo naracije (cizeliranog ritma stiha) ‒ sve do romantičara koji se pozivaju na lepotu stila i veštinu opažanja u portretisanju likova.

U Pariz ga je otac, renomirani načelnik hirurške klinike, poslao na studije prava, ali mladog Gistava nije impresionirao ni urbani milje, a kamoli predmet studija. Jedina svetla tačka je bila oličena u (udatoj) Eliz Šlezinger, neostvarenoj ljubavi kojom se kasnije inspirisao i koju je opisao u „Sentimentalnom vaspitanju", „moralnoj istoriji moje generacije".

Te se, nakon šestogodišnjeg mrcvarenja, finiširanog epileptičnim napadom, odlučio na putešestvije ‒ od Bretanje, Pirineja i Korzike, Engleske, Grčke, pa čak do (tada dalekih) Kartagine i Egipta. Ova iskustva su mu uveliko raspalila maštu i čula, što je nesumnjivo uticalo na stvaralaštvo.

Po povratku se skrasio s majkom u Kruasetu, Ruanu bliskom imanju na Seni, a jedina (realna) veza sa ženom je bila ona sa koleginicom Luiz Kole, s kojom, u osmogodišnjoj prepisci, mahom visokointelektualno debatuje o finesama kreativnog i spisateljskog postupka, opisujući temeljni i često mukotrpni pristup jezičkom izrazu, što daje odličan uvid u njegova promišljanja o prirodi i valjanosti književnosti, naročito one koja se podmuklo opisuje „realističnom".

Prvo Floberovo delo je „Novembar", kojem je Crnjanski (pro)rekao da će „dovesti do novog oblika romana i proze dvadesetog veka". Neostvarena ljubav mladog čoveka prepliće se s nepovratno prošlom mladošću kurtizane:

„Odbio sam ljudska pijanstva koja su se nudila. Okomljen na samog sebe, obema rukama sam čupao čoveka iz korena... Od tog drveta sa zelenim granama hteo sam da napravim potpuno nov stub, da na njega postavim sasvim gore, kao na neki oltar, ne znam kakav nebeski plamen."

Slične atmosfere je i „Sentimentalno vaspitanje", gde slika korozivnu silu Vremena koja rastače bilo kakav životni poriv. Delo zapravo nema zaplet i rasplet u klasičnom smislu reči: likovi se vrte u prostoru vlastitih projekcija i želja, vreme prolazi i ništa se bitno ne rešava niti ostvaruje, a kraj romana je potresan u svom svesno naglašenom patosu neostvarenih žudnji i izjalovljenih ambicija, koji upravo predstavljaju polazišta za velika ostvarenja Foknera i Prusta, hroničara receptivne preosetljive svesti paralizovane pred hipnotičkom moći indiferentnog spoljašnjeg sveta.

U svim udžbenicima književnosti figurira sledeća rečenica: Ako je iz Gogoljevog „Šinjela" izašla sva kasnija ruska klasika, bez preterivanja možemo konstatovati da je golemi deo svetske narativne proze druge polovine 19. i celog 20. veka potekao iz Floberovog opusa.