Uticaj britanskih laburista na Milovana Đilasa

Prvu zvaničnu posetu predstavnika jedne socijalističke partije sa Zapada Jugoslaviji, laburisti su upriličili septembra 1950. godine, što je imalo naročit značaj kako za širenje britanskog uticaja na Istok, tako i na približavanje jedne zemlje socijalizma Zapadu. Delegaciju laburista predvodio je predsednik Sem Votson, dok ih je kao domaćin dočekao lično Josip Broz. Veliku pažnju u razgovoru Britanci su poklonili samoupravljanju, ali je u izveštajima sekretara Laburističke partije Morgana Filipsa ostalo zabeleženo da su Tito i partijski vrh stoprocentni komunisti, a režim i država „policijski".

Uzvratna poseta Velikoj Britaniji usledila je već naredne godine, i pored diplomatske važnosti bila je ključna za samog Đilasa i njegove potonje veze u disidentstvu. Prisni kontakti ostvareni su preko Bevana, tada ministra zdravlja u Atlijevoj vladi, i njegove supruge, takođe istaknute laburistkinje Dženet Li.

U zvaničnom razgovoru sa predsednikom Vlade Atlijem, Đilas je izneo Titove zahteve u pogledu vojne opreme i uverenje da će u slučaju Staljinovog napada na Zapadnu Evropu Jugoslavija stati uz zapadne saveznike. Istakao je i da je vojna pomoć već tražena od SAD i da je prijem zahteva FNRJ bio pozitivan

Pored sastanka sa laburistima, Milovan Đilas je održao predavanje u Kraljevskom institutu za međunarodne odnose o jugoslovensko-sovjetskim odnosima. Đilasovo predavanje, navodi kasnije Vladimir Dedijer, bilo je odlično pripremljeno i naišlo je na pozitivan prijem kod slušalaca, jer je antisovjetizam bio izražen kako u predavanju, tako i u stavovima slušalaca. „Observer" je naveo da su stavovi izlagača sličniji „preboljševičkim marksistima nego lenjinistima".

Đilas i Dedijer tom prilikom privatno su posetili i Vinstona Čerčila, što je bio prvi susret „partizana" sa Čerčilom posle sukoba vezanih za Trst 1945. godine. Ono što je na njih ostavilo još veći utisak ‒ ostalo je svedočenje ‒ bila je skromnost Čerčilove kuće u odnosu na dedinjske vile u kojima su tada i sami živeli.

I jedna i druga strana bile su impresionirane onom drugom: rukovodstvo laburista, pa i sam premijer Atli ‒ Đilasom, Đilas pak Velikom Britanijom, posebno njenim sindikatima za koje je nalazio da su mnogo manje birokratizovani nego jugoslovenski.

Sama poseta nije prošla nezapaženo ni u službama SAD. Američki ambasador u Beogradu Alen izveštava da postoji sumnja kako se Đilas i Dedijer, mimo znanja britanske vlade, sastaju sa krajnjom levicom Laburističke partije.

Po poseti jugoslovenske delegacije Velikoj Britaniji, na njeno čelo dolaze konzervativci na čelu sa Vinstonom Čerčilom, te nastupa period zahlađenja odnosa dve države, ali ne i odnosa sa tek stečnim prijateljima. Na poziv Đilasa i Dedijera, na odmor u Jugoslaviju dolazi Bevan sa ženom.

Pored posete prestonici, gosti na sopstveni zahtev posećuju krševite predele Crne Gore, gde im Đilas, pokazujući gest velikog prijateljstva, gata u plećku.

Sa ovog puta, trideset godina kasnije, Dženet Li piše: „Milovan Đilas, zamenik predsednika Vlade i naš domaćin, ostavio je na nas utisak da, kao što je ranije žestoko ispoljavao odanost Staljinu, tako sada pada u opasnost preteranog hvaljenja dobrih strana Zapadnog sveta."

Juna 1953. godine Đilas ponovo posećuje Veliku Britaniju povodom krunisanja kraljice Elizabete Druge, zajedno sa ministrom spoljnih poslova FNRJ Kočom Popovićem i načelnikom Generalštaba Pekom Dapčevićem. Sama poseta bila je protokolarnog karaktera.

Članak ʼNove sadržineʼ, objavljen u „Borbi" 11.oktobra 1953, označio je prekretnicu za Milovana Đilasa. Tada je jedan od prvih ljudi u vlasti krenuo na put disidentstva zalažući se za idejni pluralizam, a na tom putu već je imao pouzdane saveznike - britanske laburiste.

Njihov uticaj, danas se ocenjuje, ogleda se u pritisku usmernom na promenu režima u Jugoslaviji, o čemu svedoči izjava Klementa Atlija: „U Jugoslaviji neće biti pune demokratije ako se ne dozvoli otvorena opozicija političkih stranaka".

Međutim, laburisti su se, pored idejnog, oslanjali i na politički pluralizam višepartijskog sistema, u čemu su se, u tom trenutku, razlikovali od Milovana Đilasa. Oni su odbacivali marksitičku teoriju i klasnu borbu, zalažući se za postepene, a ne revolucionarne promene.

Razlog zbog koga je Đilas postao prvi i najvažniji disident tokom celokupnog Titovog perioda vlasti, po mišljenju Dedijera, ne leži samo u sferi ideja i različite političke prakse već i borbe za vlast.

Posle Tita, Đilas je bio najpopularniji član Politbiroa. Kardelj je tvrdio da je Đilasov san bio da svrgne Tita, međutim, Tršćanska kriza koja je izbila 1953. godine možda je ubrzala ovu polarizaciju na čelu KPJ.

Naime, na demonstracijama koje su izbile tim povodom, deomonstranti su euforično pozdravili Đida i nosili ga na rukama kao heroja. Potom, na Kongresu uoči proslave
35-godišnjice ruske revolucije, Đilas je održao govor koji je izazvao oduševljenje prisutnih. Titov govor, naprotiv, prošao je manje zapaženo, što se, kažu očevici, njemu nimalo nije dopalo. U takvoj situaciji, Zapad je Đilasa predstavio kao slamku u vrtlogu koju ne sme zagubiti.

U danas čuvenom članku „Anatomija jednog morala", koji je označio Đilasov otvoren hod ka disidentstvu, on ide korak dalje u ideološkim razmimoilaženjima sa partijskom matricom i zalaže se za formiranje još jedne partije, i dalje, za preobražaj komunističkog režima u socijaldemokratski. U razgovoru sa Kardeljom, Đilas je navodno direktno predložio stvaranje laburističke partije u Jugoslaviji.

Nazad se nije moglo, i ubrzo je sazvan Treći vanredni plenum SK SKJ, januara 1954. godine. Na Plenumu članci su osuđeni, a Đilas je isključen iz CK i smenjen sa svih partijskih i državnih funkcija.

Nekoliko dana kasnije, Tito je od Bevana dobio pismo u kome izražava zabrinutost za Đilasa i Dedijera. U odgovoru Tito uverava prvaka britanskih laburista da Đilasova lična sloboda neće biti ugrožena. Dženet Li, njegova supruga, čudi se naglom zaokretu, posle perioda bliskih kontakata, koji je nastupio u politici FNRJ prema Zapadu.

Odgovor ‒ zbog čega je došlo do „zaokreta", leži u ponovnom približavanju FNRJ Sovjetskom Savezu posle Staljinove smrti. No ni Đilas nije odustajao od svog novog opredeljenja. I pored partisjke osude, on nije prekinuo odnose sa laburistima, i krajem leta 1954. godine ponovo se sreo sa njima u Beogradu.

Posle intervjua koji je Đilas dao decembra 1954. godine „Njujork tajmsu", u kome kritikuje vrh Partije i traži partijski pluralizam, podignuta je optužnica protiv njega i 24. januara 1955. održan je sudski proces koji je bio zatvoren za javnost. Na procesu povezanost sa zapadnim socijalistima nije prošla nezapaženo, i Đilas je osuđen na kaznu zatvora od osamnaest meseci, uslovno na tri godine.

Britanski laburisti dali su podršku Đilasu i njegov slučaj obznanili svetskoj javnosti na zasedanju Druge internacionale. Za popularizaciju Đilasovih prevedenih članaka na Zapadu pobrinuo se niko drugi do Živko Topalović, predratni socijaldemokrata i za vreme Drugog svetskog rata prisni saradnik Draže Muhajlovića. Sam Topalović, izbegavši tešku posleratnu sudbinu svojih kompatriota, pedesetih godina radi za britanske laburiste za svotu od dvesta dolara mesečno.

Usledila je i zvanična reakcija. U pismu Laburističke partije Titu, Morgan Filips, sekretar, pozdravlja uslovnu kaznu i protežira dalje da se Đilasu vrati penzija, što je Tito ubrzo i učinio.

Međutim, Sovjetski Savez sa Hruščovim na čelu, naprotiv, pozdravlja Đilasovo uklanjanje iz politike i poredi njegov loš uticaj sa Berijinim, što je dovelo da Zapad iste, 1955. godine, obustavi vojnu pomoć Jugoslaviji.

No sa ovim slučajem karijera disidenta Milovana Đilasa ne završava se ‒ ona tek počinje. Nepunih godinu dana kasnije, 19. novembra 1956, Đilas je ponovo uhapšen zbog članka objavljenog u „Nju lideru" (New Leader), u kome je podržao mađarske revolucionare i kritikovao jugoslovensku „neutralnost", de facto podršku sovjetskoj intervenciji.

Ovaj put, osuđen je na tri godine strogog zatvora, a ulogu njegovog inkvizitora preuzeo je Edvard Kardelj. Dve godine kasnije pušten je iz zatvora, da bi ponovo bio uhapšen 7. aprila 1962. zbog „antikomunističke delatnosti". Tada je osuđen na trinaest godina robije i pet godina ograničenja građanskih prava. Kaznu je izdržao do poslednjeg dana, decembra 1966. godine.

Po izlasku iz zatvora, 1970. godine, kreće na turneju po Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji, Austriji i Italiji, gde mu, zbog kritike komunističkog rukovodstva, vlast po povratku zabranjuje izlazak iz zemlje.

Prijateljstvo sa britanskim laburistom Bevanom, međutim, ostaće za Đilasa neprocenjivo tokom disidentskog staža: u godinama koje su sledile, upravo Bevan će biti njegov najverniji zaštitnik.