Iz zbega... na školovanje u inostranstvo

Obrazovanje se smatra jednim od „stubova“ društva. O tome posredno svedoči i današnji problem „odliva mozgova“, kako se popularno naziva odlazak obrazovanih u razvijene zemlje gde se prepoznaje značaj obrazovanja i stručnosti u različitim oblastima. Svako vreme nosi svoje breme, a u Prvom svetskom ratu, bilo je važno samo to da se kakvo-takvo obrazovanje – ne prekine.

Po okupaciji, najveći deo đaka ostao je u okupiranoj zemlji u kojoj se ukidaju dotadašnje škole i uvodi novi sistem obrazovanja, sa ciljem da se od učenika stvore budući poslušni građani Austrougarske, odnosno da se potpuno razore njihov nacionalni identitet i kultura, naročito u bugarskoj okupacionoj zoni.

Jedan deo dece sa vojskom je prešao Albaniju i našao se na Krfu, koji postaje sedište srpske Vlade. U izuzetno teškom momentu za narod i zemlju, tadašnji ministar prosvete, Ljubomir Davidović, uspeva da organizuje odlazak srpske dece različitog uzrasta na školovanje u druge zemlje, pretežno u Francusku.

Davidović u ratnim uslovima postaje preokupiran time da što više dece pošalje na školovanje u inostranstvo. Njegov cilj bio je da kolone đaka, umesto na front, uputi u školske klupe. Oni će kasnije, po Davidovićevoj ideji, izgraditi novu, oslobođenu zemlju.

U Narodnoj skupštini na Krfu, u septembru 1916. on govori: „Ja sam uveren da će sama blizina i druženje dece onih očeva koji su se borili na Marni, Izeru, Verdenu i Šampanji učiniti toliko korisnoga našoj omladini da će ona doći preporođena u našu otadžbinu i uneti u nju divne tekovine lepe i sjajne kulture Francuske“.

Srpski i francuski državni vrh postižu dogovor o školovanju srpskih đaka širom Francuske. Osniva se Prosvetno odeljenje u Parizu, na čelu sa Jovanom Žujovićem, koje okuplja izbegle nastavnike i profesore, kako bi se što brže omogućila nastava. Podaci o broju đaka razlikuju se u više izvora, ali se računa da se tada njih oko tri hiljade školovalo u Francuskoj.

Raspoređeni su u osamdeset gradova i mesta, po školama, gde su dobili smeštaj, odeću, hranu. Umorni i uplašeni, dočekani su toplo, uz saosećanje domaćina, i veliki deo njih ubrzo postaje blizak sa francuskim porodicama, posećujući ih vikendima i praznicima. Zanimljiv je podatak da veliki broj njih nije mogao da se navikne na internatski način života, pa su povremeno izbijali mali štrajkovi iz raznih razloga.

Učenici su raspoređeni po uzrastu, u osnovne škole, više osnovne škole, zanatske, učiteljske, trgovačke škole, liceje i na koledže. Ubrzo je osnovana i Srpska gimnazija u Nici, kasnije, usled povećanja broja učenika, i u Bolijeu, a oni koji su po svojim godinama bili na granici regrutacije - upućivani su u novostvoreni Đački bataljon u Žozjeu. 

To je bio još jedan podvig Ljubomira Davidovića u nameri da se što više mladih spase slanja na bojište kako bi se školovali i kasnije doprineli podizanju razorene otadžbine na noge.

Pored Francuske, srpski đaci našli su se i u Alžiru, Velikoj Britaniji, Italiji, Švajcarskoj, Rusiji, i drugim zemljama, gde je za njih, na različite načine, organizovana nastava.

U velikoj Britaniji, oko tri stotine poslatih đaka postiglo je velike uspehe kako u uklapanju u sredinu, savladavanju jezika, nastavi, tako i u sportovima karakterističnim za Ostrvo, kao što je kriket. Sa druge strane, đaci koji su se iz Turn Severina kretali ka Rusiji imali su časove u vagonima voza kojim su putovali.

Po povratku u oslobođenu zemlju, mnogi od njih dali su značajan doprinos na raznim poljima: medicini, fizici i drugim prirodnim naukama, građevinarstvu, umetnosti. Poseban značaj ova generacija ima u književnosti, o čemu svedoče imena Rastka Petrovića, Dušana Matića, Stanislava Vinavera, i svih onih koji su posle rata uneli razne avangardne tendencije u literarno stvaralaštvo.  

broj komentara 0 pošalji komentar
div id="adoceanrsvdcfhklggd">