Pisanje kao potreba za opstankom

Od kada se pojavila mogućnost beleženja usmenog predanja, sve do danas, potreba za pisanjem predstavlja svojevrsnu potrebu za opstankom - u Starom veku, taj opstanak je podrazumevao prvenstveno fizičko preživljavanje i pokušaj objašnjenja razornih moći prirode ili neprijateljske vojske, a u današnje doba i opstanak čoveka kao mislećeg bića, preokupiranog filozofsko-egzistencijalnim pitanjima i kritikom savremenog sveta.

Ni Veliki rat, čiji naziv svedoči o razmerama stradanja srpskog i evropskog stanovništva, nije mogao da zaustavi pisanje - na najrazličitijim mestima, najrazličitijim načinima, u najrazličitijim formama.

Prema rečima dr Nade Mirkov Bogdanović u emisiji Obrazovno naučnog programa „Književnost u Velikom ratu", pisalo se i u zatvorima, pa je Gavrilo Princip ekserom ili, po drugim izvorima, noktima, ispisao angažovane stihove na metalnoj zatvorskoj šolji. U logorima su nastajali časopisi pisani rukom, čak ukrašavani ilustracijama.

A, na Krfu, tadašnjem sedištu srpske Vlade - štampali su se časopisi, koji su okupljali srpske stvaraoce i inteligenciju. Negde još dalje, u Velikoj Britaniji, Pavle Popović objavljuje u Kembridžu „Jugoslovensku književnost", a dela srpskih intelektualaca pojavljuju se i u Ženevi, Parizu, Torontu, Južnoj Americi.

Dr Nada Mirkov Bogdanović deli književno stvaralaštvo Velikog rata u nekoliko krugova: dela pripadnika Mlade Bosne uglavnom su pamfletski i ideološki obojena, ali oni za sobom ostavljaju i prve nagoveštaje avangarde, kao i prevode Kjerkegora, Strindberga, Oskara Vajlda. U redovima mladobosanaca tada se nalazi i jedan od najvećih srpskih pisaca, Ivo Andrić.

Sa povlačenjem Vlade i pomeranjem političko-kulturnih centara, jedno vreme u Nišu izlaze „Delo" i „Jugoslovenski glasnik", u kome pišu Ivo Ćipiko, Sibe Miličić, Tin Ujević, Stanislav Vinaver, Milutin Bojić.

Godine 1917. na Krfu, pojavljuje se čuveni krfski „Zabavnik", koji uspeva da okupi izuzetno značajne stvaraoce: Jovana Dučića, Vladislava Petkovića Disa, Tina Ujevića, Todora Manojlovića, Rastka Petrovića, i mnoge druge - na zanimljiv način spajajući tradicionaliste i buduće moderniste. Romantičarsko rodoljublje, kosovski mit i slavna prošlost dominiraju u tekstovima i stihovima, sa težnjom da se održi nada u nacionalni opstanak i pobedu nad neprijateljem.

Jedan od centara stvaralaštva postaje i Bizerta, u severnom delu Tunisa, gde se pokreće informativni list, sa nedeljnim dodatkom „Iz starih riznica". Po izboru Veselina Čajkanovića, tu objavljuju i srpski vojnici i ranjenici.

Pored mnogih listova koji su izlazili gde god se srpska vojska zatekla, širom sveta pokreću se časopisi koji sakupljaju i šalju tekstove na Krf i u Solun.

Srpski đaci u izbeglištvu imaju posebnu ulogu u književnom stvaralaštvu tokom rata. Tako Đačka družina u Izesu u Francuskoj, pokreće rukopisni časopis „Skerlić". Sa napomenom „umnoženo iz rukopisa", u Virivilu se štampa „Smrt Smail-age Čengića". U Bastiji, srpski učenici formiraju časopis „Srpski orlić".

Mnogi do tad već poznati stvaraoci našli su se u zatvorima i logorima: Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović koji svoje iskustvo iznosi u „Beleškama jednog taoca", Sima Pandurović koji logoraške utiske sabira u „Okovanim slogovima". U zarobljeništvu je pokrenut i niz rukopisnih listova, poput „Pulsa", sa prigodnim pesmama, anegdotama, delom i humorističkim sadržajima - kako bi se očuvao i podigao duh zarobljenika.

Posebnu vrednost imaju i ispovedni i dnevnički tekstovi uglavnom anonimnih zatvorenika, u kojima tuguju za porodicom, kućom, otadžbinom. U ratnim dnevnicima, dešavanja su prikazana živo, autentično, sa potrebom da se što vernije predstave atmosfera, događaji i osećanja autora.

Mnogi književni stvaraoci stradaju u ratu: Milutin Uskoković, Proka Jovkić, Milutin Bojić, Vladislav Petković Dis. Oni koji su preživeli ratne strahote, sa obe strane, ubrzo posle rata objavljuju dela kojima se nagoveštavaju nove, avangardne struje posleratne književnosti: Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Stanislav Vinaver, Dušan Matić, Marko Ristić i drugi. Već pred sam kraj rata i posle njega, njihova dela, nove poetike i pravci koje formiraju - sumatraizam, zenitizam i razni -izmi - „izjednačavaju srpsku književnost prvi put u njenoj istoriji sa aktuelnim tokovima evropskog stvaralaštva."