Čitaj mi!

Čitanje pozorišta

„Laža i paralaža“ u Kikindi: Bez konteksta i dubljeg smisla

J.S. Popović: „Laža i paralaža“, režija Stevan Bodroža, Narodno pozorište Kikinda

Laža i paralaža je prva Sterijina komedija (1830.), spada u njegova rana dela i ne može se porediti - po strukturi, poetici, složenosti likova i tematici - ni sa Tvrdicom, ni sa Pokondirenom tikvom, koja iz nje na izvestan način proizilazi, a najmanje s maestralnim Rodoljupcima.

Ipak, lažna titularnost i lažno predstavljanje, pritvorstvo i samohvalisanje do imbecilnosti, vozdizanje do u nebesa svojih „podviga" i „postignuća" danas nadaleko prevazilaze fantazmagoričnu priču o putovanju na Mesec Sterijinog laže Aleksića podjednako kao što i paralaže današnjih bedintera i slugu pokornih tih beskrupuloznih lažova i prodavaca magle prevazilaze Mitino podaništvo i udvorištvo u paralaži za račun tobožnjeg barona Golića, ali i u svoju (sitnu) korist, naravno.

Lažno predstavljanje, laže i paralaže su jedan od dva osnovna tematska motiva ovog Sterijinog komada koji je oličen u dvojici pobratima po prevarama i marifetlucima. Drugi oličavaju udavača Jelica, pokondirena provincijalka navodno odgojena i obrazovana na uzorima zapadnoevropske kulture, a zapravo omađijana (zavedena?) pogrešnim lektirama i trivijama iz petparačkih "rumana"(romana), i njen nesnađeni, prostodušni i priglupi otac.

Njih dvoje su idealni predstavnici povodljive "mase", plodno tlo i izdašno nađubrena njiva za manipulacije one prve dvojice prekaljenih zanatlija prevare i laži. Dakle, i uprkos ranom pismu Sterijinom, pronicljiv reditelj ima dovoljno elemenata za aktualizaciju, osavremenjavanje, kontekstualizaciju ili rekontekstualizaciju.

Rediteljski koncept Stevana Bodrože sastoji se samo (i jedino!) u tome što je sve laže i paralaže dvojice prevaranata, i sve maštarije i žudnje nesrećne palanačke udavače opsednute noblesom, otmenim unterhaltovanjem i manirima "velikog" sveta smestio, u formi pozorišta u pozorištu, na scenu koja priziva estetiku i poetiku nekog profanog, kitnjasto-kičerskog diletantskog pozorišta trivijalnih (pozorišnih) iluzija.

Ta referenca i nije problem, možda čak ima i ambiciju da problematizuje aktuelnu pozorišnu scenu u Srbiji, ali je nedaća u tome što se čitava predstava na kojoj se prikazuje Sterijina Laža i paralaža pretvara u nešto slično, u naivno, zastarelo, konzervativno, neinventivno pozorje koje čak nije ni smešno, a kamoli nešto više od toga.

Nema konteksta, savremenih referenci, problemskih sučeljavanja, prožimanja ili sudara dva sveta ogrezla u laži i iluzijama, nema čak ni gradacije laža i paralaža, naivnosti, slepog verovanja, povodljivosti i zavodljivosti. Rečju, nema osnovnog odgovora na pitanje ko su danas Laže i Paralaže, a ko Jelice i slični „u-svašta-verice".

Da li mi danas zaista živimo u društvu u kojem se laža i paralaža dosledno upražnjavaju po modelu obrnute piramide: od vrhovnih državnih institucija, od takozvane elite do osnovne ćelije, najširih i najnižih slojeva društva? Da li je laž u ime tobožnjih opštih i viših ciljeva postala neka vrsta društveno prihvatljive kategorije, a opsednutost lažnim vrednostima preporučljiv i prihvatljiv način života?

Da li Sterijina moralika i didaktika danas deluju anahrono i naivno ili imaju sasvim druge, savremene konotacije? Da li mi, dakle, živimo u vremenu laži ili smo prosto opsednuti lažima i lažnim vrednostima pa, slepi kod očiju, ne vidimo šta se krije iza šarene laže umotane u naizgled skupoceni papir? Šta je nama danas Evropa i zapadnoevropska kultura, a šta smo mi njoj, itd, itd... Ništa od toga ni za naslutiti.

Šteta, i zbog glumaca koji su se našli u nebranom grožđu nedomišljenog rediteljskog koncepta, i zbog pozorišta u Kikindi, ali i zbog Stevana Bodrože, jer ovako bleda predstava nije bila za očekivati od reditelja njegove reputacije.

(Kritika je deo projekta Kritičarski karavan Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja).