Зашто се у Јапану верује да се уз камене статуе може исцелити душа

Симпатичне, минијатурне статуе од камена, које изгледом подсећају на монаха меког, дечјег лица, ненаметљиво красе дворишта будистичких храмова у Јапану, неретко изазивајући чуђење и осмехе неупућених страних туриста. Ти необични, патуљасти кипови међутим, имају важну психолошку и друштвену функцију, и чак су били предмет великих контроверзи у не тако давној прошлости.

Редови идентичних малених статуа које, чини се, приказују симпатичног монаха обријане главе, и о врату носе црвене портиклице и по који венац цвећа, протежу се ненаметљиво ивицом дворишта многих будистичких светилишта у Јапану. 

Висине до колена, ушушкане у неком зеленом кутку, на ободу гробља, или у подножју зида, оне често остану непримећене или, пак, буду брзо заборављене као ситан, ексцентрични украс или занимљив, али суштински небитан детаљ домаћег, религиозног фолклора.

Само онде где је вишеструки низ тих камених статуа зашао дубље у простор којим се крећу посетиоци храма и оне својом бројношћу и правилним распоредом подсећају на патуљасту војску, ваздухом тече радознали жамор и пробија се кликтање фото апарата - обли образи тих минијатурних кипова и понека лутка остављена пред њиховим ћутљивим стројем изазивају симпатије и чуђење.

Но, те једнообразне скулптуре спокојно склопљених очију и нежних, детињих црта носе далеко већу религиозну важност него што то можда наговештавају њихове скромне размере или ненаметљиви просторни положај, те отеловљују знатно озбиљнији лични и друштвени смисао него што би се на први поглед могло закључити на основу њиховог дражесног изгледа и предмета необавезног карактера који се некад нађу пред њима, као што су амбалаже од сокова и плишане играчке.

Ни мале димензије, ни пуни образи, ни црвене крпе под брадом нису случајност - статуе бодисатве који је у Јапану познат као Ђизо, намерно су направљене тако да подсећају на новорођенчад - он је светац за којег се верује да милостиво помаже душе преминулих, нарочито деце, на њиховом тешком путу од смрти до поновног рођења, када им се суди за дела која су починили за живота.

При том, настрадалој деци, укључујући ту и ону мртворођену, се узима као грех то што су својим прераним одласком изневерила очекивања својих родитеља и дубоко их растужила, односно, што су им својом изненадном смрћу, која има везе и са морално лошим понашањем и неповољном кармом наслеђеном из претходног живота, проузроковали неизмерну патњу.

Наиме, у Јапану, мада за то изгледа нема основа у канонизованим будистичким сутрама, народ је дуго веровао да душе деце и фетуса изгубљених побачајем најпре падају у пакао. Тамо у плићаку митске реке Саи, која их раздваја од спасења, каже легенда, од камења покушавају да направе будистичке ступе како би спрале своје грехе и издигле се из подземног света, али им их демони пакла стално руше, због чега им прети вечна и неутешна патња.

Ту им, међутим, у помоћ прискаче бодисатва Ђизо (санскрит: Kшитигарба) који растерује демоне и јадну децу води преко реке, омогућујући им напредак на трновитом путу из доњих светова. Зато су подизање и указивање поште статуи Ђиза вредна дела којим се ублажавају муке и обезбеђује спасење души преминулог детета.

Отуд, број малених статуа Ђиза обично указује на то колико је родитеља (верника) изгубило пород, а црвене портиклице, дечје капице и штапови са шареним точкићима на врху, као и цвеће, лутке и слаткиши који понекад красе редове тих патуљастих кипова, сугеришу шта су та деца волела, односно, шта се сматра да би могло да им затреба или их утеши у загробном животу.

Жучне расправе

Иако у Јапану већ деценијама слабе традиционалне религиозне форме, а последњих година постепено опада и значај једног од најувреженијих и најинертнијих, односно, у друштву вероватно најдубље укорењених и на промене најотпорнијих обреда који спроводе будистички свештеници, опела приликом сахрана, веровања везана за судбину душе настрадале деце и пракса штовања бодисатве Ђиза опстају, и чак с времена на време изазивају интересантне, вишеслојне дебате, па и жестоке расправе, не само у будистичким круговима већ и, шире, у друштву.

То можда и није чудно с обзиром на снажан емотиван набој - бол, осећај кривице и кајање које повлачи губитак деце, поготово у савременом урбаном, технолошком и тржишном друштву у којем се бракови склапају касно а деца рађају у мањем броју него у прошлости. 

У средишту контроверзи се нашло питање абортуса, и то и у доктринарном и моралном смислу. Kакав би став према вештачком прекиду трудноће будисти требало да заузму с обзиром на диктат њихове вере који забрањује убијање свих живих бића је стара дилема, која се у Јапану углавном решавала тако што су будистички свештеници прећутно толерисали абортус, у настојању да покажу разумевање према патњи жена с нежељеном трудноћом и према евентуалној несрећи деце која би непожељна дошла на свет и због тога била занемарена или можда чак злостављана или одбачена.

Они су се, стога, прагматично усредсређивали на молитве и читање светих списа за спас душа усмрћених фетуса. Међутим, у време раста броја абортуса у послератним деценијама, у Јапану се наметнуо још један важан проблем, и то у вези тога како треба схватити душе одбачених плодова.

Међу храмовима који су рекламирали своје духовне услуге особама које су прекинуле трудноћу јавили су се и они који су им сугерисали да ће их, ако не подигну статуу Ђиза и не поруче ритуал за покој души „деци воде", како се у Јапану често називају арбортирана, мртворођена и рано преминула деца, духови тих несрећних беба прогањати и изазивати им миријаде проблема, почев од болести друге, рођене деце, до неуспеха у послу и размирица у браку и љубави.

Овај концепт, да душе оних који су доживели прерану, насилну или неправедну смрт, укључујући ту и абортиране фетусе, носе у себи велики гнев који осветољубиво и неуморно усмеравају на особе које су се о њих огрешиле, од давнина је врло раширен у источној Азији.

Он, међутим, није заиста у складу са (индијским) будистичким погледом на живот после смрти јер би, стриктно говорећи, по будистичкој ортодоксији, душе преминулих требало да се поново роде у телу других живих бића или у неком од мноштва будистичких рајева, док би они који су достигли нирвану требало да су тиме себе сасвим одвојили од круга рађања и смрти, односно, даљег битисања, те стога, у принципу, не би требало да угрожавају живе.

Тако је идеја да би душе „деце воде" могле да се освете својим творцима међу делом свештенства и стручњака за религију критикована као небудистичка, али и морално осуђивана, нарочито у (за религиозне и психолошке нијансе релативно неосетљивим) медијима, као уцењивање људи који су рањиви, па чак и као изнуђивање новца застрашивањем.

Ипак, будизам је у Јапану, као и другде, током свог ширења и мисаоног развоја апсорбовао пуно локалних, анимистичких и политеистичких веровања. Kада је у питању Земља излазећег Сунца, најочигледнији пример је онај у вези биљног света, који се у будистичким сутрама индијског порекла не помиње као прожет душом, али се у списима јапанских будиста, под утицајем домаћег шинто погледа на свет који види дух у свему материјалном, укључујући ту и биљке, воду и неорганске објекте попут стена, помиње када се набрајају свесна бића чијем спасењу су посвећене буде и бодисатве.

Спој будизма и шинтоистичког анимизма у Јапану је врло стара, распрострањена и углавном толерисана појава, па зато није чудо да се и у случају „деце воде" у будистичко размишљање увукло схватање душе (трагично настрадалих) које, чини се, није сасвим у сагласју с другим елементима тог учења.

Та отвореност за синкретизам је шири религијски контекст или културни пејсаж у којем неки будистички храмови у Јапану и данас, приликом оглашавања ритуала везаних за покој души „деци воде", наводе да је такав обред потребан да би се тужна и гневна душа одбаченог фетуса умирила и задовољила, мада при том не улазе у детаље о томе шта би душа у таквом стању могла да учини живима уколико се ритуал не обави.

Сам назив „деца воде", сматра се, шинто је порекла, односно, долази из теогонијске сцене забележене у митолошкој хроници Kођики с почетка осмог века, у којој бог Изанаги и богиња Изанами стварају јапанска острва и бројна божанства, али при том одбацују своје прворођено, деформисано дете тако што га ставе у тршчани чамац и пусте на море, у непрегледно водно пространство.

И древна пракса везана за „децу воде", у којој су родитељи у Јапану разним методама изазивали побачај или убијали нежељено дете по рођењу и при том му се извињавали и правдали речима да ће му бити боље на оном свету него у њиховој сиромашној породици, део је прастарог анимистичког виђења света у којем душе улазе у плод у материци из невидљивог света духова, и по смрти поново напуштају наш и враћају се у онострани, спиритуални свет.

При том је прелаз између тих паралелних светова поступан, услед чега се мала деца понекад виде као посебно обдарена моћима, јер су тек прешла на ову страну и још увек задржавају нешто од натприродних својстава оног света, а људи у доброј старости, нарочито они који се, рецимо због деменције, необично понашају и говоре неразумљиво, као особе које су већ започеле повратак и стога поседују мистичну везу са светом духова, одакле црпе нама несхватљиви језик и обрасце понашања.

Тај поглед на свет у прохујалим вековима омогућавао је родитељима у Јапану који би вештачки изазвали побачај или усмртили нежељено дете по рођењу да то учине с уверењем да тиме живот не уништавају заувек, већ да само једну душу привремено враћају назад на онај свет, одакле ће она опет касније доћи у телу неког другог детета.

Малене статуе као исцелитељи напаћених душа 

Док се у САД и другим државама Запада дуго воде оштре дебате о томе да ли се и од ког месеца трудноће плод може сматрати живим или свесним, и о томе да ли се фетус може сматрати личношћу исто као и рођено дете, у Јапану, када су традиционална веровања у питању, нема дилеме да је плод прожет душом, односно, животом од самог зачећа.

Упркос томе, као што се може видети из веровања о враћању „водене деце" и спасилачкој улози бодисатве Ђиза, вештачки изазван побачај у Јапану се традиционално није сматрао чином којим се бесповратно и дефинитивно уништава живот, већ пре једном врстом преусмерења кретања душе, да ли назад у онострани свет духова или, будистички гледано, у следећу фазу циклуса рађања и смрти.

Иако у тим погледима на свет абортус, дакле, не значи потпуни крај живота, он је ипак праћен осећајем губитка и кривице, као чин који је осујетио раст, развој и остварење једне личности. Зато молитве Ђизу и подизање малих статуа у његовом облику и данас имају катарзичну, исцелитељску функцију, не само за недвосмислено опредељене вернике, већ и за оне који себе формално не сматрају поклоницима будизма и немају јасну слику о томе како би могао да изгледа живот након смрти али прижељкују његово постојање и осећају немир у вези прекида трудноће. 

Наиме, чак и они који су уверени да загробни живот уопште не постоји а доживели су побачај или смрт детета у патуљастим киповима доброћудног будистичког свеца могу да нађу известан смисао или фокус, јер те статуе оживљавају сећање на изгубљено дете и пружају физички медиј којем могу да упуте нежне речи које би иначе шапутали свом детету да је живо.

Стога је критика на рачун будистичких организација да је нуђење религиозних услуга као што су обреди за спас душе „деце воде" и постављање статуа бодисатве Ђиза у двориштима и гробљима храмова похлепом мотивисана злоупотреба чињенице да су абортуси легални и релативно безбедни, можда престрога - те духовне услуге нису просто наметнуте, јер за њима постоји реална психолошка потреба и на њој заснована тржишна потражња, која је нарочито порасла током неколико деценија након Другог светског рата када је легализован абортус, а употреба контрацептивних средстава попут кондома још није била узела маха.

У том смислу, ритуали и статуе посвећене абортираним фетусима се могу окарактерисати и као релативно оправдано прилагођавање традиционалних религиозних актера новим друштвеним условима насталим услед промена у праву, медицинској технологији и стилу живота грађана.

број коментара 0 Пошаљи коментар