Козаци и даље „харају“ Запорожјем

Дочекаће вас хлебом и сољу, допустити да спремате козачки оброк, послужити вам традиционалну кашу, а онда спровести кроз живот националних икона Украјине. Добродошлицу ће вам пожелети атаман лично.

Обучени у традиционалне кафтане, са сабљом у руци и папахом на глави (висока крзнена шубара), млади козаци ће муњевито зајахати своје коње и отпочети козачку „игру без граница“.

„Главна је џигитовка – јахање и трикови на коњима. Али козаци су имали и различите плесове, јер су они волели и да играју и певају“, каже 41-годишњи Јуриј Коресњихов, који се „модерним козаштвом“ бави 20 година.

Козаци су уживали у свом слободном времену. Волели су да збијају шале, играју игре налик данашњим зујкама и јуркама, или да се надмећу у прецизном гађању и хватању плена.

Вукови који устају из гроба

Бити вешт са оружјем била је само једна од одлика овог посебног реда украјинских ратника. Да би то и постали, морали су да прођу кроз разна искушења.

„Није свако могао да буде козак, морао је да прође испит... На пример, да препливаш ледени Дњепар, што је опасна ствар због подводног камења, можеш лако да се удавиш, то је веома опасно по живот. А, ако то учиниш, онда си козак“, објашњава историчар Вишеслав Зајцев, управник библиотеке у Националном резервату Хортица.

Легенда каже да је међу козацима било оних са магичним моћима, а најпознатији такав био је Иван Сирко, који је учествовао у 55 битака и ниједну није изгубио.

Овакве козаке звали би „характерник“ – онај који може, види и зна више од других.

Веровало се да стреле и меци беже од њега, да може да пролази кроз зидове, а да се ноћу претвара у опасну животињу, најчешће у вука. Сматрало се да ови козаци не умиру и да могу да устану из гроба.

Иако је реч о легенди, у неким археолошким истраживањима пронађени су козаци сахрањени лицем надоле, са дрвеним коцем у пределу срца и везаним ногама, кажу на Хортици.

Разлог за овакве приче можда је то што су козаци изгледали непобедиво, свакодневно усавршавали борбене вештине и као слободни ратници бранили народ од Татара, Турака и Пољака. И тако постали део легенде.

Утврђење на „праговима“ Дњепра

Највеће острво Дњепра, Хортица, сматра се домовином украјинских козака. Ту је, на речним „праговима“ (ниским острвима), средином 16. века настало главно козачко упориште Запорошка Сич.

У то доба Украјином су управљали пољски, литвански и угарски феудалци, а свакодневну опасност представљали су напади Татара из црноморских степа. У потрази за слободом, сељаци су се повлачили у слабо насељене делове земље и формирали сопствену војно-административну јединицу.

Није ту било само Украјинаца, већ и Руса, Белоруса, Литванаца, Грузина...

„Сич је пружала уточиште сваком ко је бежао од националног и социјалног угњетавања и желео да се бори за слободу. Овде су примали људе без обзира на расу, националност и друштвено порекло“, наводи Олена Апанович у књизи Историја запорошких козака.

Козак није представљао нацију, већ ниво душе, истичу на Хортици.

„Козак је значило бити војник, као што су то били самураји, викинзи. Они су формирани на јединственој територији, између истока и запада, европске и азијске цивилизације, исламског и хришћанског света. Са овом територијом настао је тип људи 'козак', то је европски ратник који је штитио Украјинце, православну цркву и европску цивилизацију“, истиче Сергеј Дударенко, шеф Научнообразовног одсека Националног резервата.

На туркијским језицима козак значи слободно наоружана особа. На украјинском и више од тога.

„Козак је веома храбра особа и најважније – његов циљ је да дâ свој живот за друге људе, да их одбрани“, наглашава Зајцев.

Заштитници кметова и освајачи слободе

Сич је преводила борбу народа против племићке владавине Пољске, кметског потчињавања и турско-татарских пустошења, наводи Олена Апанович.

Пошто су представљали озбиљну претњу по пољску власт, краљеви су тежили да успоставе контролу над козацима и искористе их за заштиту граница и гушење сељачких устанака. Од 16. века потпадају под власт пољског краља и боре се за њега против Руског царства и Османлија.

Међутим, иако је део њих сврстан у редовну војску, већи део чинили су "слободни козаци" који су претварани у кметове. Незадовољни својим положајем, козаци подижу устанке који су сваки пут бивали успешно угушени – све до средине 17. века.

Године 1648. атаман Богдан Хмељницки подигао је побуну којом је Украјину ослободио од Пољака и убрзо ју је ујединио са Руским царством.

Хмељницки је данас за Украјинце херој који их је спасао од феудалног угњетавања, али је у односима са Пољацима устанак, који представља крај златног раздобља Пољско-литванске уније, и даље осетљива тема.

У Руском царству су козаци имали посебан статус. Задржали су своју самоуправу и добијали царску плату, као и намирнице, муницију, ратну опрему – до 1775, када је царица Катарина Велика издала налог за рушење Запорошке Сичи, називајући је "леглом самовоље".

Хришћани са паганским веровањима

Изградњом козачког комплекса – које чувају високи балвани и топови усмерени ка Дњепру, на Хортици је оживљена Запорошка Сич.

У садржајном туристичком комплексу можете видети како је изгледао њихов живот, завирити у атаманову кућу, посетити дрвену цркву, која је, као у оно време, постављена у средиште утврђења.

У самом утврђењу живели су професионални ратници, док женама није био дозвољен улаз. Већи део козака, између 10.000 и 20.000 њих, живео је ван зидина.

„Имали су породице, жене, децу. Били су фармери, занатлије, трговци. Сада мислимо и да је традиција капиталистичке економије рођена у козачко доба“, каже Дударенко.

Доскора обични сељаци, искористили су тек насељену плодну земљу за бављење пољопривредом, немиран Дњепар за риболов, а шумско окружење за лов на дивљач. Чували су стоку, развили занате, исковали сопствену кованицу.

Иако су били ортодоксни верници, задржали су паганске обичаје.

Један од њих је поштовање греде која се протеже по средини куће, налик на „носећи“ стуб који подупире плафон. Сматра се кућним духом, чуварем, који се кити биљем и пољским цвећем и за којег се на столу поставља посебан тањир са храном.

У овом комплексу можете сазнати и да су, на пример, козаци први у ове крајеве донели зрневље кафе као ратни плен; и то у дрвеним бродовима "чајкама", које су пре неколико година „изрониле“ из Дњепра.

Након рестаурације склоњене су у својеврсни музеј, који још није отворен за посетиоце.

„Овде су оригинални артефакти из руско-турског рата 1736–1739, у којем су се на страни Руског царства козаци борили против Отоманског царства за излазак на Црно море“, наводи Дударенко.

Познато је да су козаци у борбама користили сабље и копље, али и мускете, пиштоље, као и топове за опсаду и одбрану. Оружје су израђивали сами или би га запленили у биткама.

Темељ изградње украјинског идентитета

Из утврђења на „праговима“ Дњепра нису изрођене само приче о храбрим ратницима. Вековима је историја Хортице утицала на формирање украјинског идентитета.

„Украјинско друштво је веома поларизовано. Део гледа на исток, део на запад. Али Хортица има веома добар имиџ на обе стране и то је суштина украјинске културе, душе и украјинског симбола... У украјинској души козак је био човек који нам даје нашу независност и, ако немамо козаке, немамо нашу независност. Много је људи који се у 19. и 20. веку нису осећали као Украјинци, али памте да је њихов отац, деда, био Запорошки козак“, објашњава Дударенко.

Претке у козачким редовима има отприлике сваки трећи Украјинац.

Један од њих је новинар Евген Солонина (илити „Слано месо“, посластица у козачко доба), који је, истражујући своје порекло, стигао до 1625. године, када се први пут помиње његово презиме.

„У породици је било мноштво прича о козацима и нашим прецима све до Константина и Дмитра Солонине, који је управљао Кијевом у време козака. Мој деда ми је причао да су наши козачки преци били способни да се снажно боре. Да, двојица њих, Иван и Клим, могли су вешто мачем да сасеку непријатеља. Деда ми је указао да имам њихове руке, које су дуже него код обичних људи за пет до седам центиметара. Такве руке лакше замахују мачем. А рођак мог деде је, још док је био млад, био и виши и јачи него одрастао човек“, говори Евген.

У његовој породици је традиција да се певају украјинске козачке песме, а приче о славним прецима са поносом преноси својој деци.

„Од свог детињства осећам се као саставни део моје државе и моје земље. Ја сам поносан што су моји преци увек били најактивнији део Украјинаца, нису стајали са стране... Моји преци су искусили веома тешка времена. Сада, Украјина брани своју слободу, надам се да ће нам козачка крв, козачки карактер и знање наших предака помоћи“, каже Евген.

Козаци у срцу 

Теrra Cossacorum, како су Украјину називали у оно време, данас има више од 40 удружења која окупљају „модерне“ козаке. Они данас немају специјални статус, али козаштво, како кажу, носе у срцу.

У срцу се носе и козачке песме, о бојевима и љубави, од којих су неке сврстане на Унескову листу културног наслеђа.

У бројним омладинским камповима, али и у самом утврђењу на Хортици, млади могу да се опробају у козачким борилачким вештинама и да науче нешто о својој историји. 

„Козачки дух живи у младим људима. Они долазе овамо, гледају, тренирају, желе да буду козаци. Ако немају времена да раде са коњима, могу да раде неке друге ствари, али се веома интересују“, говори Јуриј Корешњиков, који је са својим КУД-ом наступао широм света.

Интересовање је највеће 14. октобра, када се обележава Дан украјинских козака и историје Запорожја, на Покров Пресвете Богородице, заштитнице хришћанског народа.

„Тада имамо неколико славља у једном дану – Дан козака, Покров, Дан града Запорожја, Дан заштите Украјине и Дан оснивања војске. Тада је велико славље на које дође много људи. Имамо концерте, представљамо нашу храну, националну одећу и тог дана се сви осећамо као Украјинци“, кажу на Хортици.

А тај дух буди се од малих ногу, слушањем прича о животу славних дедова, њиховим успесима, вештинама, храбрости.

„Терпи козак – отаманом будеш“, магичне су речи којима Украјинци очас посла умире уплакано дете. Јер јунаштво предака не сме да се изневери.