Када мозак достиже врхунац у зрелости, емпатији, памети... у својим функцијама

Можда су управо због тога људи у овој старосној групи у најбољем периоду живота када се решавају сложени проблеми. Такође, многи од њих у тим годинама постају и истакнути лидери у својим професијама.

Бројна истраживања показују да људи свој физички врхунац достижу између средине двадесетих и почетка тридесетих година. Истовремено, резултати више студија указују да способност брзог расуђивања, памћења и обраде информација обично почиње да опада већ од средине двадесетих.

Спортисти, по правилу, свој каријерни врхунац достижу до тридесете године. Математичари највеће доприносе и најбоље резултате постижу до средине тридесетих, док шампиони у шаху најчешће врхунац форме достижу тек после четрдесете године.

Од расуђивања до емоционалне стабилности

Студија је обухватила 16 параметара повезаних са психолошким особинама испитаника. Међу њима су биле когнитивне способности као што су расуђивање, распон памћења, брзина обраде информација, знање и емоционална интелигенција. Параметри су обухватали и особине личности – екстравертност, емоционалну стабилност, савесност, отвореност за искуства и сналажљивост.

Према резултатима истраживања, на врху листе нашла се савесност, која достиже свој максимум око 65. године живота. Емоционална стабилност достиже врхунац нешто касније, око 75. године.

Мање често помињане способности, као што је морално резоновање, показале су највише вредности након 60. године.

Истраживачи су приметили да људи најчешће доносе ирационалније или мање тачне одлуке у седамдесетим, па чак и у осамдесетим годинама живота.

Када су комбиноване путање повезане са старењем свих 16 димензија у теоријски и емпиријски утемељен пондерисани индекс, појавио се упечатљив образац: опште ментално функционисање човека достиже врхунац између 55. и 60. године живота.

Ослобађање од претпоставки заснованих на старости

Многе од најзахтевнијих лидерских улога у бизнису, политици и јавном животу често заузимају људи у педесетим и раним шездесетим годинама живота. Иако се неке способности с годинама постепено смањују, то је уравнотежено растом других, једнако важних особина. Управо та комбинација доприноси бољем расуђивању и умеренијем доношењу одлука квалитетима који су од суштинског значаја на врху.

Са друге стране, старији радници често се суочавају са већим изазовима када изгубе посао и морају да траже ново запослење. Послодавци понекад запошљавање особе у педесетим годинама виде као краткорочну инвестицију, нарочито ако се очекује да ће се ускоро пензионисати.

У неким професијама постоје и обавезне старосне границе за пензионисање. Тако, на пример, Међународна организација цивилног ваздухопловства прописује глобалну границу од 65 година за пилоте међународних авио-компанија. У многим земљама и контролори лета морају да се пензионишу између 56. и 60. године. Како ови послови захтевају изузетну концентрацију, памћење и пажњу, такве границе често се сматрају оправданим.

Истраживања, међутим, показују да док неки одрасли бележе пад брзине расуђивања и памћења, други задржавају ове способности и у позним годинама. Старост, дакле, не одређује у потпуности когнитивно функционисање. Зато би евалуације и процене требало да се заснивају на стварним способностима и особинама појединца, а не на претпоставкама везаним за узраст.

Историја нас подсећа да велики домети често долазе у зрелим годинама: Чарлс Дарвин објавио је О пореклу врста у педесетој, док је Лудвиг ван Бетовен, са 53 године и потпуно глув, премијерно извео своју Девету симфонију.

Примера је безброј – људи који су своје највеће продоре постигли далеко након онога што се често назива „врхунским годинама“. Можда је, дакле, време да престанемо да средњи животни век посматрамо као одбројавање и почнемо да га доживљавамо као врхунац зрелости и мудрости.