Изгарање на послу – не будите жртва, нађите начин да решите проблем

Колики ниво стреса ће неко имати на послу исказан на скали од један до десет, како напомиње гошћа Јутарњег програма, проф. др Александра Ђурић, је крајње индивидуално у зависности од тога какве капацитете одређена особа поседује да реагује на стрес.

„Наравно да постоје објективни и организациони услови који могу да допринесу да се интензитет стрес појачава, али зависи од наших индивидуалних капацитета како се суочавамо и како се носимо са стресом“, додаје психотерапеуткиња.

Морамо да будемо свесни да када не можемо да променимо спољашње, објективне услове, као на пример радно време, онда морамо да се осврнемо на сопствене капацитете шта можемо да урадимо и како себи да помогнемо да се боље суочавамо са тим стресом.

Медицински радници, пилоти, ватогасци, трговци, учитељи, су такође у врху листе занимања која су изложена синдрому изгарања на раду, али професорка Ђурић напомиње да не постоји професија која није изложена синдрому изгарања јер су се услови рада променили, а наравно и да је пандемија томе додатно допринела.

„Начин организације рада, међуљудски односи, време које проводимо у радној организацији, као и савремена технологија која је допринела да ми будемо доступни малте не 24 сата“, додаје саговорница Гордане Стијачић.

Структура времена иначе јако утиче на наше ментално здравље. Зато у одређеном тренутку морамо да направимо границу и дистанцу јер нико не може 24 сата да буде у радној улози. Зато је јако важно направити приоритете.

Симтоми синдрома изгарања на послу

Симтоми синдрома изгарања на послу могу да се одразе на сва три аспекта нашег функционисања – на емотивном, понашајном, на психолошком и на физичком нивоу. Све зависи од интензитета на основу којих се одређује степен угрожености.

Од психо-соматских симптома ту су мигрене, проблеми са дигестивним трактом, повишен притисак, појачано знојење, убрзан рад срца и друге здравствене тегобе за које није утврђен медицински узрок.

Ту су и емотивни психолошки симптоми као што је анксиозност, депресија, проблем са мотивацијом, концентрацијом и слично.

И на крају понашајни – поремећај апетита, било појачан или смањен, социјално повлачење, изолација, повећана иритабилност и тако даље.

Како реаговати на ове симптоме

Психоаналитичарка проф. др Александра Ђурић наглашава да никако не би требало чекати да сви ови симптоми поприме други или тређи степен интензитета, већ би чим приметимо да се нешто дешава требало да се обратимо за стручну помоћ.

„Баланс је тешко направити, али морамо да направимо неку врсту дистинкције када радимо, када је наше слободно време, када је време за ритуале, разоноду, блискост, међуљудске контакте...“, наводи психотерапеуткиња.

Велика већина испитаника је свесна да је структура времена усмерена на активности, а активности подразумевају задатке, циљеве, нешто што је везано за рад.

„Постоји и посебна структура личности које су склоне том синдрому изгарања, такозвани, радохолици. Особе које у раду, у активностима проналазе одређену врсту потврђивања, одређену врсту афирмације и, оно што је важно истаћи, у том сегменту потврђују своју важност. Некада нам рад служи као начин да се ми самопотврђујемо, али када то оде у свој екстрем, зна да буде врло проблематично. Када свој смисао и свој идентитет вежемо само за радну улогу, то може да доведе и до перфекционизма, до доказивања и синдрома изгарања“, додаје др Александра Ђурић.

Приметна је и тенденција да ми у радном окружењу задовољавамо и остале потребе – да се дружимо, да се повезујемо, да се социјализујемо, да нам буде забавно. Али посао је посао и морамо да схватимо да су то радни задаци и обавезе, а да ритуали и разонода ту не припадају.