Какав треба да буде родитељ да би деца била добра

Још од давнина постоји изрека да је „За одгој једног детета потребно цело село“, што симболично говори колико је родитељство захтеван посао и колико је за њега потребно труда, емоција, енергије, посвећености, наглашава гошћа Јутарњег програма, доценткиња др Вера Деспотовић, породични терапеут.

„У савременим условима када видимо да су много већи изазови пред нама, да морамо да се сналазимо у много различитих улога, да су породичне заједнице много мање него раније, да је огроман социјални притисак бити савремен и успешан родитељ, задовољити све потребе детету – све то делује некако неповољно за родитељство у смислу захтевности и пред родитеље ставља велики императив и захтев како одговорити на све те улоге“, наглашава др Деспотовић.

Чињеница је да је раније било више подршке од, на пример, бака и дека, јер се живело у породичним заједницама тако да су оне нужно помагале и учествовале у подизању деце. Сада су породице много мање, а све већи број је једнородитељских породица, с обзиром на то да је стопа развода велика.

Многи родитељи данас се толико исцрпљују у покушају да контролишу све аспекте дететовог живота – од избора најбољег вртића, најбоље учитељице, најадекватније ваншколске активности до најбољег тренера, да се поставља питање, може ли се ова ситуација некако поједноставити.

Међутим, како напомиње гошћа Јутарњег програма, јако је тешко поједностављивати ствари у овако сложеним условима. Родитељ зна да мора детету да обезбеди економску сигурност – треба школовати дете, обезбедити му све услове да би добро напредовало и развијало се, а ако људи у старту знају да имају несигуран посао, немају стан, често се одлучују да одустану од родитељства.

„Приоритет је да дете буде здраво, вољено и да га родитељи јасно дисциплинују, да дете зна јасно шта је добро, а шта није и да му родитељи постављају одређене границе“, наглашава породична терапеуткиња.

Како се постављају границе?

Сваки родитељ има најбоље жеље да добро васпита децу, али начин на који то спроводе некада доводи до негативних последица. Родитељи често прибегавају казни ако дете не уради нешто што су они замислили или мислили да је исправно.

„Родитељи увек могу на неки мање оштар начин да покажу детету да би неку ствар требало да уради другачије. Дете не може да научи нешто добро ако је ударено и осећа се понижено, посрамљено и уплашено“, напомиње др Деспотовић.

Постоји начин да васпитате дете тако што ћете више уважити његове потребе. Исто тако, уколико је родитељ превише попустљив, дете ће се осећати несигурно, јер неће знати шта је исправно, а шта не.

Методе конструктивног начина васпитања деце подразумевају да дете партиципира, јер ако дозволите детету да само о нечему одлучи, учите га да за своје одлуке преузима и одговорност. 

Грађење поверења

С обзиром на то да захваљујући савременим технологијама, електронским дневницима, родитељским групама на друштвеним мрежама, деца тешко могу било шта да сакрију од родитеља те се намеће питање како развити међусобно поверење, јер деци смета тај апсолутни надзор над њиховим животима.

„Ако се дете не плаши казни, ако се не плаши неке врсте одмазде и ако осети да ће родитељ да га чује, а да неће одмах да га критикује, дете ће се отварати што је нарочито важно када се дође до периода пубертета када се деца нужно више идентификују са вршњачком групом и удаљавају од родитеља. Уколико нема те комуникације и уколико нема поверења, онда је мала вероватноћа да ће се неки проблеми, који ће се неминовно јавити, успешно решавати. Деца лажу зато што се плаше како ће родитељи реаговати“, додаје терапеуткиња.

Уколико родитељи од почетка дете доживљавају као субјект социјализације, а не као објекат, руководећи се тезом – „Ја ћу да ти кажем, јер ја најбоље знам“, много ће јаче учврстити међусобно поверење. Уколико дете и уради нешто што није уреду, онда кроз тај процес треба постављати границе и кроз то учити како другачије.

„Најважније је волети дете онакво какво оно јесте, а не онако како би родитељи желели да оно буде. Родитељи често из неких неостварених амбиција усмеравају дете у неком правцу који би они желели, а дете можда показује сасвим другачије склоности. Важна је љубав и емотивни однос који се гради са дететом“, наглашава гошћа Јутарњег програма.

Родитељство се учи

Чињеница да смо сви ми одрасли у некој породици, не значи да све знамо о родитељству, нарочито када су се околности промениле. Постоје одређене вештине које је потребно савладати, а које ће родитељима значајно олакшати да се снађу у неким веома изазовним ситуацијама.

Како наглашава др Вера Деспотовић, проблем представља и то што недостају бројни сервиси који би помогли родитељима да се снађу у овако одговорној улози.

„Често се говори како је родитељство важно, како је породица основна ћелија друштва и слично, али ја се онда често питам, а ко помаже тој породици? Заиста јако мало постоји сервиса који би постојали у локалној заједници. Када би било више клубова за децу и када би родитељи добијали већу подршку, мислим да би им то олакшавало“, сматра др Деспотовић.

Центар за права детета спроводи пројекат „Права детета у политикама и пракси“ и шири ту идеју како да се развијају конструктивнији модели васпитања који ће бити више у складу са потребама деце и који ће деци омогућити правилнији развој.

У оквиру тог пројекта обављено је више обука, како за професионалце у области социјалне заштите, али и у образовању, како би професионалци који раде са родитељима оснивали школе за родитеље где би могли да добију подршку како да се изборе са овим сложеним изазовима.