Можемо ли да престанемо да бринемо шта други људи мисле о нама

Чињеница је да је људима потребно одобравање и потврда да ли су урадили нешто добро или лоше, или шта се од њих очекује да ураде, да ли су привлачни, признати... Но некада то постане доминантна потреба. Неки се људи помире с тим, док други осећају велики притисак па желе стручну помоћ у жељи да га се ослободе. Новинарка портала Машабле, Рејчел Томпсон, позабавила се овом темом.

Проблем друштвених бића

„Као људи, сви делимо урођени порив да се зближимо с другим. Тежимо икнлузији, а одбијање значи искључивање и то, разумљиво, изазива страх“, наглашава психолог др Мајра Клемиц. У тренуцима када се осећамо несигурно и губимо осећај унутрашње вредности, трудимо се да то надокнадимо понашањем које ће бити прихваћено од других, додаје др Клемиц.

Неуролог и психолог др Линда Шо тврди да је припадност заједници некада била кључна за преживљавање. „Ризик да вас нешто нападне или да будете гладни био је извеснији ако сте препуштени сами себи. Припадност заједници се с временом претворила у друштвену прихваћеност, па је брига о томе шта други мисле о нама постала императив припадања. Због признања других се осећамо добро, осећамо налет хормона среће као што су ендорфини, допамин и серотонин. Проблем настаје када нас ништа не усрећује без туђег признања“, напомиње докторка Шо.

Истраживања су показала да одбијање код многих акривира исте делове мозга као када се осећа физички бол, што објашњава зашто нас неодобравање толико емоционално погађа и зашто је тај осећај тако снажан.

Проблем друштвених мрежа

У данашње време додатни проблем представљају и друштвене мреже које су истовремено постале и места која изазивају несигурност, али и места на којима хранимо наше самопоуздање. Број лајкова нас тера да преиспитујемо своје одлуке, свој изглед па чак и сопствени живот.

Ауторка Џиа Толентино тврди да интернетом управљају стимулације које нас онемогућавају да постанемо потпуне особе. Укратко, људи се понашају као лабораторијски мишеви у експериментима и непрекидно очекују неки облик поткрепљења.

Зато непрекидно претражујемо интернет у потрази за краткотрајним ужицима, било комплиментима, било нечим што ће нас разљутити. Коришћење Фејсбука, Инстаграма, Твитера је налик игрању игара на срећу које вам дају до знања да ли вас људи воле или не.

Зато, за почетак, покушајте да ограничите време које проводите на друштвеним мрежама, а то ће вам препоручити и стручњаци.

Нилс Ик, психолог и суоснивач платформе која се бави дигиталном детоксикацијом, предлаже искључивање са друштвених мрежа на 24 сата. Уколико вам се то чини предуго, искључите нотификације на неколико сати и постепено повећавајте те периоде.

Проблем нашег става према друштву

„Уколико мењате мишљење у зависности од реакција на оно што сте рекли, не жалите се кад приметите да вам је неко учинио нешто нажао, претварате се да знате нешто иако не знате, превише се извињавате, чак и онда када нисте учинили ништа погрешно“, све то говори, по Иковом мишљењу, да имате проблем.

Клемиц пак, предлаже да за почетак храбро и искрено себи поставимо питање – „одакле потиче моја жеља за признањем?“. Можда ћете морати да се вратите у прошлост да бисте то открили, а то није увек пријатно искуство. Често се ради о нечему што смо развили у детињству. Можда сте се борилили за родитељску љубав и њихово признање? Можда сте имали проблема да у школи склапате пријатељства, па сте временом развили страх од одбијања? Када откријете одакле све долази, моћи ћете и да откријете које су то ситуације које вам изазивају потребу за признањем других.

Ако се борите са страхом од одбијања, можете развити потребу за самопотврђивањем која се испољавати као угађање другим људима. Трошићете превише емиционалне енергије бринући о томе шта други мисле о вама, а понекад ћете развијати и менталне сценарије или вежбати шта да кажете како би сте оставили што бољи утисак.

„Понекад једноставно превише бринемо о томе шта људи мисле о нама, а то је посебно видљиво у тренуцима када патимо од мањка самопоуздања или смо у потрази за стабилношћу у животу. Можда су нас превише осуђивали када смо били деца, говорили нам да нисмо довољно добри или нас је неко злостављао“, напомиње Клемиц.

Остаје питање како то променити

Одговор није једноставан и ради се о дугом и тешком процесу за који не постоје једноставна решења. Један од начина како почети с анализом сопственог понашања је вођење дневника.
Имаћете времена и простора да размишљате о својим поступцима јер то је нешто о чему довољно не размишљамо. У исто време, хватамо се у коштац са сопственим емоцијама и то као последицу може довести до тога да освестимо своје понашање.

Људи који претерано брину о томе да сви око њих буду задовољни, често не знају да поставе јасне границе, а то је важно.

„Када не знамо да кажемо не због жеље да свима угодимо, то превазилази прикладне границе па је добро да вежбате како некоме да објасните зашто га одбијате. Будите искрени према себи и запитајте се радите ли то зато што је добро за вас или зато што тражите туђе признање или зато што избегавате неодобравање“, саветује Клемиц.

Направите листу својих поступака и проверите колико тога радите због себе

Сара Грифитс, терапеуткиња специјализована за трауме и злостављање,  често се среће са људима који не умеју да поставе јасне границе, а њен предлог је да се суочите са свима који вам се обраћају на начин који доживљавате као неприхватљив. Није једноставно, али ако већ немате довољно храбрости да их опоменете да тако више никада не разговарају са вама, бар их питајте зашто вам се тако обраћају или зашто су рекли то што су рекли.

Најбитније је да почнете да вежбате свој став према реакцијама других. Изостанак признања не значи нужно одбацивање или неодобравање.

„Када нешто учините, проверите сами са собом да ли осећате да је то нешто исправно или не и подсетите се да је то ваш избор. Похвалите себе зато што сте то што јесте“, предлаже докторка Клемиц.

Наравно, промена начина размишљања никада неће бити једноставна јер бити човек значи бринути шта други мисле о вама. Само увек имајте на уму да нисте једини.