Дин Рид, човек којег је комунизам спречио да постане Елвис

На Дан младости у Кану биће одржана премијера филма Елвис База Лурмана у ком Том Хенкс игра менаџера Елвиса Преслија, Пуковника Тома Паркера који је вешто и немилосрдно водио његову каријеру. Рокенрол шездесетих је Хенксово веома изражено интересовање и у свом редитељском дебију То што радиш из 1997. године бавио се успоном и падом једног измишљеног америчког бенда из првих дана рокенрола. То је био изванредан филм који је показао да је Хенкс можда чак и даровитији као редитељ.

Ипак, Том Хенкс је желео да игра једну рокенрол звезду која је негде на размеђи бенда Вондерс из његовог филма То што радиш и Елвиса Преслија. Био је то Дин Рид, амерички певач и глумац који је после издања за Капитол и сазнања да му песма у Чилеу боље пролази него Елвисови хитови отишао на јужноамеричку турнеју, тамо се инфицирао прво латиноамеричком левицом а после и комунизмом, потом настанио у Аргентини, одакле га је хунта протерала у Италију, кренуо са наступима по СССР-у, да би се на крају настанио у Источној Немачкој где га је сачекала мистериозна смрт 1986. године.

Прича о Дину Риду је једна од оних животних ситуација у којима схватамо колика ентропија влада у свету кинематографије или естраде.

Зашто Дин Рид није постао звезда а постао је неко други, то сад заиста не можемо баш да утврдимо. Он је прошао школу студија „Ворнер Брадерс“ за младе таленте где га је заправо учитељ глуме препознао као материјал за политичку обраду и као младог момка из америчке унутрашњости иницијално зарадио идејама левице.

Шта би било, да није било 

То су били последњи дани студио-система где су сами студији припремали своје звезде, школовали их за медијске наступе. Резултати су често били неочекивани. Рецимо Теб Хантер у ког је такође „Ворнер Брадерс“ полагао толика очекивања да је због његове певачке каријере основао дискографску кућу, и осмислио љубавну везу са Натали Вуд како би заинтригирао јавност, разоткривен је као геј и убрзо је избачен из Холивуда у махом италијанску продукцију.

Том Хенкс је дуго желео да игра Дина Рида, у биографском филму под насловом „Камарад Рокстар" и тврдио да Рид није био велики певач или велики глумац. Ипак, по изгледу, Рида би у то време много пре дочарао Хенксов сарадник из филма „То што радиш" Крис Ајзак него он сам.

Када данас гледамо Ридове материјале схватамо да је он збиља био довољно компетентан извођач чији је задатак и овако и онако био да „изнесе“ оно што је индустрија продуковала за њега, било да је филмска или музичка. Подсетимо, то су ране шездесете, време у ком је рокенрол више репродуктиван него ауторски.

Шта би било да је Рид остао у Холивуду остаје да нагађамо. Елвис је Краљ и Краљ је само један, али сва је прилика да би Рид уз подршку индустрије био његова доста солидна варијанта и као филмска и као музичка звезда.

После успеха иза Гвоздене заведе, Рида су назвали „Црвеним Елвисом", пошто он то формално и јесте био. Певао је између осталог и Елвисове песме а остварио је и филмску славу. Међутим, он је тамо био ипак и нешто више од Црвеног Елвиса. Наиме, он је на филму комбиновао Две Персоне - Црвеног Елвиса у певачким филмским улогама - често у источнонемачким вестернима и Црвеног Роберта Редфорда, по социјалном ангажману.

Ридова животна прича је стога потпуни галиматијас разноразних не само идеолошких утицаја и околности - уосталом одрастао је у тврдом конзервативном дому у Колораду, а завршио је у ДДР-у, већ и врло чудна смеса културних утицаја.

Субверзивно финско месо 

Наиме, Рид је пошао у Чиле као тинејџерска звезда дискографске куће „Капитол" и рекао бих да се он никада није није „откачио" од Америке и токова који су постојали у њој. Отуд он истовремено по СССР-у и ДДР-у изиграва „лојалног Американца" који је устао и придружио се револуцији, пева каубојске и ране рок класике из времена репродуктивне фазе рокенрола на глобалном нивоу, али исто тако је свестан да се у самој САД дешавају Дилан и Фондина деца, Редфорд и Бити и покушава да укључи и нешто од тога у свој уметнички рад.

Архиве КГБ-а данас откривају да је СССР намерно испитивао потенцијале утицаја западних медија и популарне културе на популацију преко сигнала финских телевизија које су се виделе у балтичким државана. Исто тако архиве ЦИА данас показују да су они уложили огроман труд да нарочито током осамдесетих руше СССР преко тих сигнала.

Примера ради правили су куварску емисију у којој су нарочито фетишиситички снимали месо ког је недостајало на рафовима совјетских радњи. Те финске емисије створиле су такву силну иритацију да је совјетска штампа писала текстове у којим је приказане шницле дискредитовала као специјални ефекат.

Ипак, шездесетих година, СССР је покушао да живи мимо рокенрола. Међутим, омладина га је чула и није било назад. Микрофони из телефонских слушалица су крадени у градским говорницама да би се користили у прављењу електричних гитара домаће радиности а плоче су пиратизоване на баченим рендгенским снимцима.

Када је рокенрол постао незаобилазан, држава је почела да организује вокално-инструменталне саставе под својом контролом, а Дин Рид кога совјетска делегација среће на једном северноевропском омладинском фестивалу - у том тренутку шпагети вестерн епизодиста који по Италији повремено иде на протесте против рата у Вијетнаму, испоставља се као сјајно решење.

Од микрофона до калашњикова 

Дин Рид иза Гвоздене завесе проналази комунистички одговор на америчку индустрију забаве. Када му мецене у ДДР рецимо допусте да сними филм „Певач" о убиству чувеног чилеанског протестног певача Виктора Жаре, он мора да се појави и као распевани каубој у неком источнонемачком вестерну. Слично као што и Роберт Редфорд мало снима „Три кондорова дана", мало „Жаоку" али временом успева да се избори да углавном снима ангажоване филмове.

Огромне турнеје по земљама источног блока доносе високе тираже. Из тога проистиче енормна популарност у којој Дин Рид ужива, обожаватељке у сваком месту у ком се заустави му делимично заокупаљају пажњу али његова амбиција је већа. Зато када не снима музику или филмове, може се срести како у Либану хода са „калашњиковим" у руци. Дружење са Арафатом има баланс у певању шлагера на источнонемачкој телевизији.

Редитељски деби Дина Рида, поменути источнонемачки телевизијски филм о томе како је Виктор Жара живео и на крају настрадао као чилеански ангажовани кантаутор, можда најбоље описује његове уметничке амбиције. У овом филму, Рид сад већ као житељ ДДР наступа као музичар и глумац.

Камера га је волела и он у овој причи плени на екрану. Режија му ипак није била јача страну, упркос озбиљном дотадашњем искуству у шпагети-вестерну и ДЕФА продукцијама у источној Немачкој. С друге стране, ни продукција није на највишем нивоу што показује да ДДР није имао намеру да реекспортује Дина Рида на Запад.

Отуд, „Певач" у себи има у себи нешто инхерентно „америчко" и уклапа се у филмографију источноевропске Б-продукције о којој се заправо мало зна јер се из тих кинематографија махом третирају класици.

На Западу није толико познат феномен источноевропске продукције која је покушавала да критички приказује Запад. Као што је Холивуд описивао свет из Гвоздене завесе, тако је то с другим предзнаком радио и источноевропски филм. Уосталом, ако је Телевизија Београд радила телевизијску драму Ернеста Киноја о холивудској Црној листи, зашто не би источни Немци снимили филм о убијеном чилеанском кантаутору?

Пред крај живота, Дин Рид је доста времена проводио у Америци, и његови пријатељи сматрају да је можда желео да се врати кући. Каријера иза Гвоздене Завесе му је била у кризи. Парадоксално делом и зато што су наступи „правих Американаца" и лиценцна издања њихових плоча учинила да цео његов музички рад постане сувишан.

Концентрисао се на филм. У копродукцији са Совјетима припремао је филм о масакру код Рањеног Колена. Пројекат је наилазио на застоје и све чешће је био незадовољан после сусрета са совјетским партнерима.

Необичне околности самоубиства 

Пронађен је мртав у језеру у близини своје куће. Званична верзија је да се удавио, али су околности биле доста необичне.

Наиме, пронађено је опроштајно писмо које је сугерисало да је извршио самоубиство утопљењем, али је његов садржај био необичан - рецимо у њему је инсистирао да за његову смрт не треба кривити Ериха Хонекера и врх ДДР. Неки његови пријатељи су веровали да је убијен а сумња је падала на разне потенцијалне наручиоце, у распону од Мосада до западних и источних служби.

Новинарка Реџи Нејделсон, по чијој је књизи и припреман Хенксов филм сматра да је Ридова смрт ипак била класично самоубиство проистекло из животне разочараности. Ако је она у праву, можемо рећи да је Рид прва жртва глобализације - америчка популарна култура јесте пронашла публику у целом свету али све до осамдесетих „прави Американци" из ових или оних разлога нису могли да допру свуда. Отуд је остатак света почео да продукује „своје Американце", фалсификате - од којих су неки родом били из САД, као Рид.

Рид је кренуо из срца Холивуда, и највећих кућа какве су „Капитол" и „Ворнер Брадерс" али је завршио као „лажни Американац", прво у италијанским „лажним вестернима", потом и иза Гвоздене завесе, постижући највеће тираже за совјетску кућу „Мелодија".

Дошао је као дах свежине са Запада а завршио као реликт Хладног рата.

Да је имао више стрпљења, управо је као такав могао направити каријеру када је неких десетак година касније наступио талас „осталгије". Међутим, успех у популарној култури може да се деси само ако извођач верује у оно што ради.

А Дин Рид је изгледа себе сувише озбиљно схватао да би дочекао неумитну фазу декаденције и пародије. Зато је на крају постао једна од оних рок звезда чију животну причу прати и мистериозна смрт коју фанови и даље узбуђено тумаче деценијама касније. У капитализму су и те ствари ефикасне, рок звезде схватају да је „боље да сагоре него да избледе".

У комунизму баш и није тако, па је Дин Рид и избледео и сагорео.