Игор Спасов и остали "црни бисери" српског новинарства

Крајем осамдесетих година у југословенским медијима све чешће почињу да се појављују чланци о људима из београдског подземља.

Томе је допринело неколико догађаја који су уздрмали тадашњи престонички начин живота. То су пре свега били брутално убиство Ранка Рубежића и пуцњава у клубу "Нана" који су почели да одмотавају клупко једне до тада врхунски чуваних тајни а то је повезаност људи из подземља са Службом државне безбедности.

Упркос томе што ти случајеви нису одмах били расветљени, остали су запамћени довољно дуго да се полако слој по слој, из године у годину, расплићу махом на страницама новина, попут магазина "Дуга".

Тако су у пакету са демистификацијом Голог отока, Тита и рада тајних служби, о истом трошку у нашу јавност доспеле и приче о нашим криминалцима, са посебним акцентом на њихове подвиге по Западној Европи где су били укључени у разне видове криминала, а потом би захваљујући сарадњи са ДБ-ом у Србији добијали скровиште, место за предах и документа за повратак на Запад.

Од Добрице до Гишке и Аркана 

Врата која су била отворена за Добрицу Ћосића или Лазара Стојановића одједном су у наш живот пропустила и Аркана, Љубу Земунца, Гишку и Белог.

У одређеном смислу, релаксација у медијима била је праћена управо све слободнијим приказивањем криминалаца на страницама новина а потом и на телевизији.

Слично као што су свој посао радили на Западу а чим би стигли у Југославију могли да повичу "Кућица!" тако су се криминалци и у медијима убрзо веома опустили и почели да препричавају своје догодовштине, наравно уз огромне конфабулације и претеривања.

У одређеном смислу, улазак људи са маргине који су данас преплавили медије кроз ријалити емисије, код нас управо вуче корене из осамдесетих.

Стевица Марковић - доба невиности 

Први фетишизовани криминалци модерне медијске ере у Југославији били су чланови екипе Стевице Марковића која је отишла у Француску и настрадала под мистериозним околностима, сва је прилика од руке корзиканског клана, после изневеравања великог поверења које им је пружио Ален Делон са којим су се упознали у Београду током снимања једног филма.

Међутим, Марковић, Милићевић и екипа су били ипак представљени као авантуристи, симпатични ситни криминалци којима није био стран ни посао жигола ни наводна учешћа у развратним забавама супруге тадашњег председника Француске Помпидуа.

У Савковићевим књигама из серијала "Горила" није било тако јаких назнака повезаности нашег подземља са политичком емиграцијом или тајним службама.

Међутим, те везе су биле интензивне, једним делом зато што су многи наши криминалци попут Љубе Земунца у Немачкој, свој боравак тамо и формално решавали кроз политички азил и учлањивање у емигрантске организације политичких екстремиста.

Отуд, када су кренуле да излазе у јавност приче о тајним службама, криминалцима као њиховој продуженој руци и политичкој емиграцији, то јесте била тема од врхунског друштвеног значаја.

Улазак "гаравих лица" у медије

Суђење Перковићу због случаја Ђурековић и разне исповести криминалаца који су радили за Службу учинили су да заборавимо како су све до краја осамдесетих та убиства у емиграцији званично приписивана унутрашњим обрачунима међу политичким екстремистима.

Ово што данас сматрамо општим местом и лаганом медијском причом за поподневни телевизијски таблоид тада је важило за врхунско откриће у медијима. Постепено су се тим путем криминалци увукли у медије и под кожу народу.

Када су почели ратови на простору бивше Југославије, и у њима су значајно учешће узели криминалци тако да ова тема није изгубила на друштвеној потенцији. Па ипак, већ почетком деведесетих она је ушла у декадентну медијску обраду и криминал се естрадизовао.

"Видимо се у читуљи" као преломна тачка 

Један од највећих бестселера деведесетих била је књига Александра Кнежевића и Војислава Туфегџића "Криминал који је изменио Србију".

Она је приказала ту нову генерацију криминалаца која је потпуно одбацила целокупан до тада изграђен друштвени морал и препознали нове транзиционе законитости.

Фер борбе песницама заменили су меци, а већ веома млади момци су улазили у веома профитабилне црне комбинације које су до тада звучале незамисливо. Из књиге је проистекао и документарни филм Јанка Баљка "Видимо се у читуљи".

До дана данашњег можемо остати упитани над тиме да ли су садржаји попут "Видимо се у читуљи" били потпуно погрешно схваћени и претворени у средство за популаризацију криминала и начина живота који је уз то ишао.

Исто тако, остаће питање колико је црна хроника само извештавала о криминалу на београдским улицама а колико га је несвесно афирмисала.

Хтели не хтели, ипак морамо признати да је овај период поред већ поменутих великана подземља увео још нека лица у наше домове као што су Кнеле, Кристијан, Воја Американац и Мајмун.

Игор Спасов и слава "црне хронике"

Поред Србије, криминалци су умногоме променили и српске медије.

Једно од највећих имена у медијима специјализовано за тему црне хронике и криминала био је Игор Спасов.

На Телевизији Београд радио је емисију "Позовите 92", потом је радио и на телевизијама БК и Ентер, и тема којом се бавио донела му је велику популарност.

Примера ради у једном новогодишњем програму РТС-а који је правило Индексово радио позориште, новинар који извештава са места злочина био је јасно моделиран као карикатура Игора Спасова.

Спадао је дакле у ред новинара који су по популарности могли да се мере са људима о којима су извештавали.

Двехиљадите донеле су нови приступ криминалу у медијима. Родоначелник писања о криминалцима, али и један од првих који их је довео на телевизију у својој емисији "Црни бисери" Вања Булић је одавно престао да обрађује ту тему.

Александар Кнежевић је у међувремену отишао у манастир. Војислав Туфегџић се бавио надаље разним темама али је остао и у свету извештавања о подземљу потписавши још једну значајну књигу "Они су јачи од нас", а Игор Спасов се преселио у Чешку где је радио на телевизији, у истом жанру.

Потпуни преокрет 

На неки начин, како је замрла генерација те прве дивље посткомунистичке ере, тако је и Игор Спасов променио средину.

Криминал је изменио Србију до тачке у којој се већ почетком двехиљадитих говорило о томе да свака држава има мафију само код нас мафија има државу.

Тако су и криминалци од теме новина постали чак и власници појединих гласила, ствари су се преокренуле.

Криминал је постао крупан друштвени проблем, закључно са акцијом "Сабља" и више није био само простор са специјализоване новинаре већ и за оне који се баве политиком и другим темама.

То није више било време разбојника који имају романтичне приче за замајавање народа, па самим тим ни за новинаре специјалисте који су били расположени за авантуру упознавања са њима и праћења њиховог рада.

Репортер наличја живота

Криминал у том периоду подразумевао је извештаче новог кова који уместо гајења контаката у подземљу морају више да се сналазе у Агенцији за привредне регистре како код нас тако и на егзотичним острвима.

Стога не треба да чуди да можда и последњи из те старе гарде, Машан Лекић у својим емисијама све више обрађује старе догађаје.

Као родоначелник те експанзије праћења црне хронике из деведесетих, Игор Спасов је био један од омиљених новинара моје генерације.

Са пажњом смо пратили његове прилоге јер су показивали не само занимљив свет престоничких криминалаца већ и једну супкултуру која је тада била у успону.

Како су медији током ратова и санкција све више били контролисани, његове емисије биле су ретке у телевизијској понуди које су показивале наличје живота у Србији,

Без рекапитулације

У односу на врло вибрантан жаргон врцавих починилаца кривичиних дела, Спасовљев уједначен, смирен тон деловао је као занимљив контрапункт, а извештавао је доста темељно иако веома питко и атрактивно.

Време криминалаца деведесетих и даље живи, само не у подземљу већ у урбаној подкултури.

Један од људи који су заслужни за то свакако је и Игор Спасов. Сасвим је сигурно да је у тој области која га је прославила могао још да пружи.

Деведесете су свакако заслужиле једну рекапитуалцију хладне главе коју је он као сведок могао да нам пружи.

Остали смо без тога, али ћемо над феноменом новинара црне хронике девдесетих још дуго бити замишљени.

Слава му!