Полице су вам пуне непрочитаних књига, значи да знате колико не знате

Проблем је у томе што имамо навику да купујемо књиге које не прочитамо јер немамо довољно времена. То доводи до познатог ФОМО ефекта ("fear of missing out"), страха да нешто пропуштамо и повременог осећаја кривице због непрочитаних томова који сакупљају прашину на полицама, пише Кевин Дикинсон, колумниста портала Big think.

Живети са антибиблиотеком

Талеб је изложио концепт антибиблиотеке у својој бестселер књизи Црни лабуд: Утицај веома невероватног (The Black Swan: The Impact of the Highly Improbable). Он почиње расправом о веома плодном аутору и научнику Умберту Еку, чија је лична библиотека садржала запањујућих 30.000 књига.

Сви који су посећивали Ека у његовом дому билу су зачуђени величином библиотеке и претпостављали да је она представља његово знање – које је, да не буде забуне, било скоро енциклопедијско. Али неколико промућурних посетилаца схватило је истину: Екова библиотека није била обимна јер је толико читао; била је обимна јер је желео да чита много више.

Како је сам Еко навео у свом тексту О непрочитаним књигама израчунао је да између десете и осамдесете године, уколико чита једну књигу сваког дана, може да прочита око 25.200 књига. „Ситница“, жали се Еко, у поређењу са милионима књига доступних у било којој доброј библиотеци.

На основу Ековог примера, Талеб закључује: „Прочитане књиге су далеко мање вредне од непрочитаних. (Ваша) библиотека би требало да садржи онолико онога што не знате колико вам ваша финансијска средства, хипотекарне каматне стопе и тржиште некретнина дозвољавају да ту ставите. Акумулираћете све више знања и више књига како старите, а све већи број непрочитаних књига на полицама гледаће вас претеће. Заиста, што више знате, већи су редови непрочитаних књига. Назовимо ову збирку непрочитаних књига антибиблиотеком.“

Марија Попова, која у својој рецензији резимира Талебов аргумент, примећује да је сви ми имамо тенденцију да прецењујемо вредност онога што знамо, док потцењујемо вредност онога што не знамо. Талебова антибиблиотека изврће овај наш резон.

Вредност антибиблиотеке произилази из тога што изазива нашу самопроцену, дајући нам стални подсетник на све што не знамо.

„Склони смо да своје знање третирамо као личну својину коју треба заштитити и бранити“, пише Талеб. „То је украс који нам омогућава да се уздигнемо у друштву. Дакле, ова тенденција да се вређа сензибилитет Екове библиотеке фокусирањем на познато је људска пристрасност која се протеже и на наше менталне операције.“

Ове неистражене идеје нас подстичу да наставимо да читамо, наставимо да учимо и да се никада не осећамо пријатно јер знамо довољно. Џесика Стилман ову спознају назива интелектуалном понизношћу.

Људи којима недостаје ова интелектуална понизност – они који не желе да набаве нове књиге или посете своју градску библиотеку – могу уживати у осећају поноса што су освојили своју личну колекцију, али таква библиотека има значење трофеја на зиду. Постаје „додатак за подизање ега“ само за декорацију. Не живи, није растући ресурс од којег можемо учити до 80. године – и, ако будемо имали среће, неколико година касније.

Цундоку

Пишући за Њујорк Тајмс, Кевин Мимс приговара:„Не свиђа ми се Талебов израз 'антибиблиотека'. Библиотека је збирка књига, од којих многе остају непрочитане током дужег периода. Не видим како се то разликује од антибиблиотеке.“

Њему се више допада израз позајмљен од Јапанаца: цундоку. Цундоку је јапанска реч за хрпу књига које сте купили, али нисте прочитали. Етимолошки овде се комбинује цунде-оку (пустити ствари да се гомилају) и дукохо (читање књига).

Реч је настала крајем 19. века као сатирична примедба на наставнике који су поседовали књиге, али их нису читали. Иако је то супротно од Талебове тврдње, данас ова реч не носи стигму у јапанској култури. Такође, разликује се од библиоманије, која је опсесивно прикупљање књига ради колекције, а не њиховог евентуалног читања.

Вредност цундокуа

Вероватно постоје хвалисави библиомани који поседује колекцију која се може упоредити са малом националном библиотеком, али ретко отворе њихове корице. Ипак, студије су показале да поседовање књига и читање обично иду руку под руку.

Једна таква студија показала је да су деца која су одрасла у домовима са између 80 и 350 књига показала бољу писменост, да су боље рачунали и били вештији у информационо-комуникационим технологијама као одрасли. Излагање књигама, указују истраживачи, подстиче ове когнитивне способности тако што читање чини делом животне рутине и праксе.

Многа друга истраживања су показала да навике читања доносе низ предности. Она наводе да читање може смањити стрес, задовољити потребе за друштвеним повезивањем, ојачати социјалне вештине и емпатију и подстаћи одређене когнитивне вештине. И то само читање белетристике. Читање научне литературе је повезано са успехом и високим достигнућима, помаже нам да боље разумемо себе и свет.

У свом чланку Џесика Стилман размишља о томе да ли антибиблиотека делује као супротност Данинг-Кругеровом ефекту, когнитивној пристрасности која наводи неуке да умишљају како су њихова знања или способности много већи него што јесу. Пошто људи нису склони да уживају у подсетницима на своје незнање, њихове непрочитане књиге их гурају ка, ако не мајсторству, онда барем све ширем разумевању компетенције.

„Све те књиге које нисте прочитали заиста су знак вашег незнања. Али ако знате колико сте неупућени, далеко сте испред велике већине других људи“, сматра Стилманова.

Без обзира на то да ли више волите термин антибиблиотека, цундоку или нешто сасвим друго, вредност непрочитане књиге је њена моћ да вас наведе да је прочитате.