Када су учењаци били звезде

Храм књижевности у Ханоју, посвећен великом кинеском филозофу Конфучију и његовим истакнутим следбеницима, сматра се првим универзитетом у Вијетнаму јер су у њему подучавани регионални чиновници, будући министри и други дворјани, али и сами припадници краљевских породица Вијетнама.

Овај фасцинантни храм, који сликовито приповеда о култу учености и конфучијанских врлина у Вијетнаму, утемељен је 1070. године и прошириван у наредних 350 година током владавине династија Ли и Тран.

У њему су сваке треће године одржавани државни испити из познавања конфучијанских класика, историје, закона и калиграфије, а они који би их положили постојали би учени мандарини, службеници у државном апарату.

Крајем 15. века цар Ле Тан Тонг дошао је на идеју да се имена свих учењака који су положили испит овековече тако што ће бити уклесана у стеле. Ти камени блокови, са за Вијетнам карактеристичним постољем у облику великих корњача, постављани су дуж зидина храма, и до краја 1778. године, када је храм престао да функционише као велика школа знања због пресељења престонице у град Хуе, њих 116 је испуњено именима и описима достигнућа успешних студената.

Током нешто више од 700 година за које је функционисао као центар за формалну едукацију, у овом храму је образовање стекло 2.313 учењака.

Данас, као један од најважнијих објеката културе у земљи, угошћава људе свих доба и нација. Ђачке екскурзије, радници и пензионери, домаћи и страни туристи, образују непрекидну реку људи која се ваља пространим, зеленим вртовима храма и потом сужава и набуја у црвеној згради са олтарима и статуама кинеских филозофа Конфучија, Јан Хуија, Женгшена и Менција, где зидови прете да прсну од страшне гужве.

Ту у мирису тананих жутих свећа, поред поштовања за мисао, знање и деловање просвећених конфучијанских филозофа, посетилац мора да нађе и стрпљење не само за бројне Вијетнамце који се раширених очију, узбуђени, гурају да допру до статуа и пред њих положе цвеће, воће и свећице, већ и за на окидачу фото-апарата брзе странце који не желе да допусте да им пропадне ретка прилика за добру слику.

Стаза краљева

До олтара, након проласка кроз главну капију, кроз широки врт који одише миром воде три стазе: она средња у прошлости је била резервисана само за краљеве, док су се левом кретали учени мандарини-административци, а десном мандарини-војници.

Данас, међутим, свако може себи да допусти луксуз да прошета стазом Храма књижевности коју су вековима могле да дотакну само стопе суверена који је, у по источној Азији раширеном веровању, био ако не директни потомак или изасланик Неба, а оно бар личност мистично повезана са свемиром, од чије је владавине судбина народа зависила не само у смислу војно-политичке безбедности, већ и сигурности од злог усуда и оног што многи од нас данас сматрају чисто природним непогодама.

Разлог зашто посетиоци Храма књижевности данас могу себи да приуште такав луксуз је не само то што је поменути концепт владара у највећем делу света далека прошлост и што у комунистичком Вијетнаму никакво обожавање монархије и аристократије данас не би било могуће, већ и зато што у тој једнопартијској земљи где се још увек могу видети срп и чекић и Лењинове статуе, чини се, постоје и приличне религијске слободе, па су будистички, конфучијански и таоистички храмови, католичке и цркве нове вијетнамске религије као да и увек пуне верника.